Ne zna ni da kuva

Neke ljude upoznaš slučajno. Kao osobu koja stoji iza tebe u redu. Neko sedi pored tebe u zagušljivoj i virusima punoj ambulanti. Neko se u brzini očeše o tvoj novi kaput i napravi gravure vezama zeleni za supu. Nekima odobravaš.
Nekima ćutiš.
Nekima samo blago odmahuješ glavom samo površinski dodirnut rečju njegovom.
Neki u nepoznatima traže odušak, pa im pripovedaju bez straha iznoseći najskrivenije zebnje i tajne misli. Neki podstiču priču, a neki hteli ili ne čuju.
...
- Da sine moj , sto ljudi sto ćudi. Tako je meni moja mati govorila. Tako ja govorim onome svome klipanu, koji ne vidi dalje od svoga nosa. Gleda slep kod očiju. Gleda bez gledanja. Lepo kažem:  nemoj nju, nije ona za tebe.
On, ne daj Bože!
Samo ona i nijedna druga. Da je lepa , nije! Da je pametna, nije!  Da je visoka, ni to nije! Kažem ti nikakava! Nikakva!
Šta pitaš? Malo sam nagluv! Da li ima kakve škole? Ima škole. Završila neki fakultet. Zna šta zna. Mislim da ništa ne zna.  Ko mene šta pita? Niko.
Da li kuva?
Bar da zna da kuva. Ne zna! Ništa meso, ništa supa... ništa paprikaš... ništa, kad ti kažem. Ne ume ni gibanicu da zamesi.
Ne ume.
Pa šta kuva pitaš?
Nešto smuljano, zeleno, ljigavo. Kad ti kažem čudo jedno. Kad ti kažem... muka mi pripadne...  po tri dana me peče u stomaku od neke kiseline...
Pitaš me gde ću? Idem kod sina.
A kod nje?
Idem i kod nje. Šta ću imam samo njega?  Sav se jadan osušio od one njene trave. Samo mu pednji zubi narasli kao u zeca. Još kad ga obuče u onu sivu jaknu! Pravi sivi zekan izbezumljenih krupnih očiju  raširenih od urođenog straha.
Ej, ja sam u ono vreme bio...
Eno vidiš, eno mi sina!
Eno i nje!
...
Na peronu su stajali mladić i devojka. Mladić je na sebi imao tamne pantalone i sivu jaknu. Vrat mu je grejao šal.
Sivo bele pruge.
Ona slična njemu. Siva jakna i beli šal.  Skladan par. Vesele oči su pratile ulazak autobusa na stajalište.
Mahali su.