U Blage dane

U Blage dane, kada u blistavim hladnim noćima zezde na nebu jasnije sijaju, kada se njihov sjaj božanskom moći razliva na običan svet i kada duhovi umire svoje neostvarene želje, duboko udišem vazduh. Dok mi hladnoća blagim trzajima remeti mir, gledam u nebo i čekam znak. Preispitujem, merim, postupke odmeravam.
Nalazim lepotu.
U nebu, u neodoljivom plesu dalekih svetova obasjanih  skrivenom sunčevom svetlošću. Planete, daleke, nedodirljive, a beskrajno zadivljujuće lepote.
Mračne su, a ipak sijaju, trude se i žele da isprave gnev onih što im uskratiše svetlost.  Bivaju još sjajnije. Hladnom svetlošću se veličaju.
Pričaju priče.
Udahnjuju nadu.
Daruju.
Možda se baš na  onoj najsjajnijoj, najudaljenijoj nalaze duše mnogih. Možda su duše meni drage baš tamo i sada me eto daruju nežnošću.
Možda me opominju.
Možda kazuju da mi se dešavaju stvari koje oni žele. Možda postajem baš ono što bi  želeli.
Možda.
Kada me stigne onaj neočekivani nemir, udahnem hladan noćni sjaj. Tada se uspostavi veza. Nevidljive razdaljine se brišu.  Vantelesne igre počinju. Bujaju. Uzdižu se i pokazuju sve svoje moći u punom sjaju.
Takav sklad se može osetiti samo u hladnim noćima bogatim svetlošću začinjenom magijom.
Svetlo koje iz bezvremerja stiže, koje prelazi puteve, leti preko planina i pustinja i donosi mir.  Oslušnimo decembar, počujmo njegove priče, osetimo njegove mirise. Ponesimo radost, za sve naše. Za one  ovde i  one tamo.