четвртак, 08. децембар 2016.

Prvi sneg!

,,U osvitak zore ,u sumračak tavni
pokrivene snegom počivaju ravni..."
Vojislav Ilić

  Danas pada prvi sneg na našu pospanu panonsku ravnicu. Do juče smo mislili da prava zima nikada neće doći, a danas bele pahuljice padaju od jutros, napadalo je nekoliko desetina centimetara. Vredno smo čistili,otrpavali se, pa sutra je radni dan. Maločas opet počistismo, verovatno će biti potrebno još jedno čišćenje do spavanja.
   Nekako me je ponela hladna belina. Mir. Tišina. Samo nemo posipanje belog pokrivača. Krenuh u laganu šetnju. Sama. Volim tišinu. Sva lepota trenutka je samo moja. Nepregledna belina i savršena tišina daju snagu. Čiste misli i osećanja.
    Hodam polako, upijam lepotu i mir zimske večeri. Sneg pokriva nečistoću, zavidnost, loše ljude. Belina doprinosi sjedinjavanju čoveka i prirode. Na samo jednom mestu koje je čovek napravio sam osetila to sjedinjenje i potpuni mir. Ništa slično nigde nisam osetila. Nigde me to jedinstvo nije toliko ponelo i proželo savršenom mirnoćom.
   Pre par godina smo se našli na širokom platou parkinga manastira Studenica.
Rezak vazduh nam je napunio pluća.  Stigli smo negde oko deset sati. Osetila sam neobičnu tišinu, bez ljudi. Krenusmo kroz prilaznu portu u unutrašnje dvorište pa do same Bogorodične crkve. Velika bela građevina nas je dočekala nema, pod teretom prohujalih vekova. Ipak mlada, sveža spremna da otvori svoje riznice za sve dobronamernike.
   Na ulazu nas je dočekao monah. Tih, neupadljiv, dobronameran. Takvog čoveka sam srela samo tamo i nigde više. Nenametljivo uslužan. Prišao nam je, predstavio se. Prvi susret je bio isped suvenirnice. Ipak je samo zatvorio vrata i dobronamernim glasom rekao da za to ima vremena. Poveo nas je, pričao o istoriji manastira, uputio nas u tajne gradnje, pokazao najpoznatije freske. Sve mirno, sjedinjen sa Bogom i prirodom. Mirno kao da smo mi jedini posetioci toga dana. Objasnio nam je da je pre samo pola sata sve vrvelo od ljudi. Za vreme velikih Svetaca, a toga dana je bio Sveti Luka, ljudi dolaze da se mole za ozdravljenje  pred kivotima Stefana Nemanje i njegove žene Ane. Toliko lepih, mirnih reči sam čula od monaha čije se ime izgubilo iz moga sećanja, ali je njegov glas ostao svež  kao studenički vazduh, kao padanje prvog snega,  kao oprost svih grehova i zala koje je čovek učinio.
   Savršeni mir, savršeno sjedinjenje čoveka i Boga. Mesto na kome se duhovnost oseća svuda u vazduhu, vodi, kamenu, pogledu ,ljudima... Mesto gde je istorija ostavila najlepše stranice.
    Samo jedna reč:
    Studenica!


Evo nas ponovo u vojvodjanskoj ravnici. Mali vrapčić promrzlo ćuti i čeka...

Нема коментара:

Постави коментар

Dragi prijatelji ukoliko imate komentar na pročitani post slobodno napišite.Hvala!