Prva pomorandža

Sedela je na staroj fotelji donesenoj iz roditeljske kuće.
Drvena osnova i nasloni su bili stari. Nov je bio mebl kojim je bila presvučena. Dezen sličan onome prvom, nekadašnjem, nevidljivim nitima sličan  sa onim prvim štofom koji je davao život i nadahnjivao njenu udobnost.  Toliko ga  je volela, da nije mogla dopustiti da se iscepa i baci staro platno,  iz koga su na mahove izbijali delovi potke. Deca nisu znala šta je uradila u saradnji s majstorom. Naredila je dao ono staro ostane ispod, tako da samo ona to zna. To je bila neraskidiva veza sa rodnim domom i dve sestre.
Toplina električne peći ju je potakla na razmišljanja. Zima je uzimala maha. Osećala je da je bole kosti.  Volela je toplotu, čaj i miris pomorandži.
- Da, pomorandže. Čekaj, kada je to bilo... Mora da ja to negde imam. Samo treba da potražim. Ne može biti daleko... Tu je... Sigurno  onoj kutiji... Onoj presvučenoj ružičastim papirom sa malim crvenim cvetovima.
Lagano je preturala orman u nadi da će što pre ugledati traženo. Našla je. Sela je nazad u sigurno okrilje svoje fotelje. Drhtavim rukama i dugim hladnim prstima je polako otvorila kutiju. Svo blago je zablistalo. Požutele fotografije davno zaboravljenih likova koji su vaskrsli su stali ispred nje.  Počeli svoje neme priče.  Uzela je jednu. Na njoj je bila ona , baka i sestre.
- Baka...
...
-Hajde, hajde, devojčice  treba da su lepe, umivene... Brže, brže... Šta vam je danas?  Požuri, požuri...dolazi nam teta.
- Bako, koja teta?
- Bako kako mi ne poznajemo tetu?
- Bako zađžšto samo ja poznajem tetu?
- Ne poznajete je jer ne živi ovde. Ona dolazi iz grada. Nisam je dugo videla. Još se niste rodile. Rodila si se samo ti!  Videćete je, sada brzo presvlačenje! Brzo...
Užurbanost je donela svoje rezultate. Devojčice su sa belim mašnama u kosi stajale nemo gledajući gospođu iz grada. Gospođa ih je pomilovala po kosi. Prošla je pored njih i pozdravila se sa bakom. Zagrlile su se. Malo su ličile jedna na drugu.  Ušle su u kuću. Devojčice su bez imalo žaljenja nastavile svoje igre. Skrivale su se, pronalazile najlepša mesta u dvorištu, jurile su mačke i rasterivale kokoške. Bele mašnice su spale. Veče se približavalo kada je gospođa otišla. Od čistoće haljinica i belih mašnica je malo ostalo.
Tetku je ispratila tišina. Devojčice su je osećale, ali ju je detinjstvo zanemarivalo. Ušle su u kuću. Na stolu je stajala pomorandža.
Jedna.
Narandžasto se presijavalo u bezbroj nijansi , dok je na nju padalo svetlo sijalice. Senke se se širile na sve četiri strane. U kući je bilo podne. Pomorandža je slavila dan uveče.
Prvi pogled na nedostižno. Strahopoštovanje malih očiju prema narandžastom. Samo su je gledale. Nisu želele da je dodirnu. Upijale su njen miris. Miris nedodirnute hrapave kore. Jedva vidljive rupice su  obećavale. Tri devojčice i jedna pomorandža.
-  Bako, bako...
- Dođite. Podelićemo je.
Baka je ljuštila koru. Miris je postajao jači, opijajući, nestvaran. Pričao je o dalekim zemljama i toplim krajevima. Pričao je o moru i talasima. Pričao je o kriku galeba i zaljubljenim parovima na plažama. Pričao je.
Ukus je pevao. Nepce se pretvaralo u nebesko prostranstvo obojeno narandžastom jutarnjom svetlošću. Lagana vlakna su meko, kao najmekše preje skinuto sa božićne guske, klizila niz grlo...
...
- Da , pomorandže. Nikada posle toga nisam osetila takav ukus. Nijedna kupljena nije odavala takvu strast života kao ona prva, namenjena baki, a podeljena devojčicama.  Meni i mojim sestrama.

Uzela je telefon, pozvala je sestru:
-...Da li se sećaš...
Pozvala je drugu sestru:
...Da li se sećaš...
Na stolu je stajala velika bela činija puna pomorandži kupljenih negde u nekom supermarketu.