Samo obična...

Koraci su merili.
Ona nije.
Iako je zimska hladnoća širila svoje carstvo i rasterivala poslednje užurbane šetače, njoj se nije žurilo. Žurio je samo korak.
Pognula je glavu. Morala je da gleda u igru pređenih rupa na asfaltu.
 Bilo ih je dosta.
 Bilo je slučajeva da je samo svojom nepažnjom dodirnula hladnoću smrznutog tla. Bolele su je kosti. Zadnji deo kičme se toliko ugruvao da je danima hodala lagano, što joj nije bilo u krvi. Volela je brz hod. Volela je vetar koji se stvarao oko njene glave i terao uvojke na brzi ples.
Da, uvojci su to činili.
Nikada nije nosila kapu.  Smetala joj je. Nije mogla da oseti miris zime, nije mogla da oseti onu jezu prvog podizanja šiške dotaknute  hladnoćom. To joj je davalo snagu. Obezbeđivalo je tišinu. Davalo je prednost njenim mislima.
...
Neizmerno sam zahvalna Bogu na milosti meni pruženoj
Zahvalna sam anđelima nebeskim
Puštenim da se usade
U duše onih koji čine dobro
Njihova dorota je neizmerna
Nemerljiva zemaljskim merama
Dobrota koja dobija obličje nestvarnog
Možda greškom kažem da ima mnogo slučajnosti
Možda je to sama sudbina
Možda  se baš ovog decembra sva milost
Nebeska daje
Meni.
Običnoj
Svakidašnjoj
Obojenoj zimskom hladnoćom
Skrivene duše
Iza uspavanog bagrema panonskog
Obojenoj
Zimskom svetlošću
Obojenoj verom
Obojenoj nadom
A ipak samo
Običnoj.


Slika zime na svili.