Dokle ću?

Na suprotnom kraju od glavne kapije ulaza u Veliki park ponosnog imena Blandaš , stoji stari hrast.
Nosilac dugog niza godina ponosno čuva tajne slučajno ili namerno ispuštene ispod razgranate krošnje.

- Pitaš me, kako sam.
Kako? Kako može biti  onaj koji dugo pamti? Najbliže je da kažem da sam Metuzal među drvećem.  Rođen  sam davno, davno, ovo je treći vek moga postojanja. U devetnaestom sam bio žir, u dvadesetom mladić, a sada me evo starca grube, debele ispucale kore.
Nisu me milovali severni vetrovi, nisu me štedele magle ni vrela leta.

Negde karajem devetnaestog veka donet sam iz daleka, iz slavonskih šuma. Malen, tek oformljenog nežnog korena. Posađen u ovu banatsku zemlju. Borio sam se za opstanak. Rastao sam polako, uporno , upijajući kišu i vetar. Radovao sam se suncu i prvim postavljenim stazama. Plakao sam za prvom  granom otkinutom posle velikog strašnog nevremena. 

Smejao sam se , kada je u zanosu ljubavi neko recitovao
,,...ko besni oluj i stari hrast..." .
Tada sam bio daleko od toga, a danas...
Vodio sam mnoge svoje bojeve. Tuđi su promicali pored mene. Tada sam mogao da nemo posmatram i čuvam tajne. Ispraćao sam i dočekivao zaljubljene, unosio sam u duše ljudi memir i budio u njima, šumorom svojih grana, zov za putovanjem u nepoznate daleke zemlje.
Tužnima sam davao nadu svojim dugotrajnim postojanjem. Jednom sam nekog jadnika bez nade sprečio da okonča život. Podigao sam se na vrhove svih svojih razgranatih delova korena, ne bih li se što više podigao u visinu. Trud mi se isplatio. Ne  bih podneo da pamtim tragediju uzalud izgubljenog života.

Voleo sam i volim kamenu klupu u mojoj senci.
Mnogi su tu sedeli. Neki provodeći na njoj mladost. Neki dočekujući starost. Neki su tu ostavljali torbe napunjene mojim žirom.
Plakao sam kada kiše padaju. Smejao sam se malom nespretnom dečaku u pokušajima da se popne na moje prve grane. Radovao sam se njegovoj pobedi i nevinom izrazu istinske sreće.
U mojoj hladovini se knjige najbolje čitaju. S grana do čitača dopire pev, a  razovor listova dotiče dušu. Poneka reč se glasno pročita. Tada sam najsrećniji.
Nakada sam slušao zvuke orkestra s nedeljnih popodneva. Dame su šuštale svojim haljinama, a gospoda su se pozdravljala skidanjem šešira.
Bila su to vremena!!!
Deca su trčala, valjala se po travi , brala ljubičice i prve jorgovane.
Učitelji su dovodili đake.
Sve je pevalo.
Pevao sam i ja.
Vetar mi je pomagao i davao finu tercu.
Danas je dece sve manje. Sve je manje šetača.  Sada su tu oni koji trče. Naslone bicikl na moje stablo, pa u krug. Toliko da mi se zavrti u glavi.
Tužan sam.
Niko ne recituje stihove. 
Kada neki mangup svojim nožem zaseče moju koru,  plačem. Bol je dubok i oštar. Doseže do  najdublje skrivenog dela korena, pa se vrtoglavom brzinom podiže do na najvišoj grani izraslog lista.
Dokle ću?
Dok je volje Svevišnjeg. Bog je jedan za sva bića.
Da ne zaboravim. Nasmeših se pre neki dan, tako da se zatreslo moje debelo stablo zajedno s korenom i bujnom krošnjom. Dobih novu nadu i veru u život. Debeli komšijski mačak je spavao na osunčanom zidu. Samo bi povremeno žmirnuo kada bi se igra senki mojih listova našla na njegovom oku. Što se više trudio da je otera, više sam se zabavljao. Osetih milinu i prihvatih ga za druga. Možda će doći da između mojih grana isproba veštinu svoga lova.