Miris vetra banatskog

Svake godine se ponavlja isto. 

Smenjuju se mirisi nošeni banatskim vetrovima.

Ako s proleća vetar duva sa severa, mirišu bagremovi. 

Ako s proleća duva sa juga , tu je bogatstvo zovinog cveta.

Ako ih s proleća smeni onaj zapadni vetar, tu je miris lipa.

Onaj istočni, prolećni, ih sve pomeša, pa svojom magijom od njih stvori jedno. Snažno ih okrene, svojom vlagom ih spusti na crnu panonsku plodnu zemlju i u nju unese novo bogatstvo.

Tada zemlja miriše. Miriše svetlošću kroz kap jutarnje rose.

Miriše gruba ruka panonska ispucala od sunca, uprljana od blata i meka i nežana i vešta i strasna. 

Miriše opran vazduh i svetli granje drveća. Miriše golubovo pero na opranom krovu. Mali vrabac se ruga debelom komšijskom mačku, pa se drsko osmeli na beg, a deca na smeh.

Negde s dana pomešanih banatskih vetrova, ravnica zaiskri, zasuzi, čarolijom oživi. Duše predaka se probude. Laganim hodom bez senki dodirnu mekotu zemlje. 

Zaigraju Banatsko kolo.

Logovac se ori.  

Prozirnim korakom prelaze nepregledna polja mladoga kukuruza. U nepreglednom nizu probuđenih duša, rasporede se  iznad krovova kuća. 

Tada živi ožive. Prostruji kroz njih neka nova životna snaga. Pokreće ih.

Donosi nove snove i nade. Unese pradedovski nagon novih sanjarenja i dalekih svetova. 

Spoji se duša sa telom. 

Spoji se pakost i ponos.  

Spoji se naivnost sa dobrotom.

Spoji se hvala  sa hvaljenjem. 

   Jednog baš takvog proleća, domaćici se dogodio kvar na rerni. Trebalo je da stavi gibanicu s makom na pečenje, kad ono...Muka. 

Sve je uradila kako treba. Testo naraslo kao nikada do tada .Fino je premazala testo umućenom  svinjskom masti sa pet žumanaca. Žutila se štrudla kao dukat na jutarnjem suncu.  Pa fil. Fino samleveni domaći mak, ručno mleven u malom mlinčiću nasleđenom od pokojne majke. 

  Šta će, nego pleh pa kod komšinice, onako komšijski, kako to tradicija nalaže.

- Molim te, da li bi mogla...

- Kako da ne? Au, što lepo izgleda...samo da ne spadne ili prekisne dok se rerna ne ugreje...

- Pa sad, šta se tu može. Kako bude, biće! Hvala ti kao sestri rođenoj! Vrata rerne neće da se zatvore, izleda da se nešto otkinulo, popustilo, pa onako inadžijski, kao pokojna baba, odbijaju svaku komandu. 

- Ne brini...zvaću te kad bude bilo gotovo!  
Pozvali su majstora. Mlad, lep momak, parkirao nov automobil ispred kapije, spreman i oran za rad. Brzinom vetra banatskog je liznuo svoj kažiprst. Onda je pogledao svoju knjižicu_: marka, godina  proizvodnje, servisi...

Listovi su otkrivali svoje bogatstvo. Šeme, crteži dijagrami... Uputstva po kojima je trebalo obaviti posao. Majstor je odvrnuo male šrafiće. Ugledao je grešku.

- Nema da brinete, samo da nategnem feder i gotovo je!

Domaćica se zadovoljno smeškala. Možda i nije morala komšinicu da moli...

- Neće mnogo koštati! Kvar nije kvar. već greška kd proizviđača.  

- Samo da se nategne feder? Eto, a tolika muka. 

Obrni, okreni, obrni, okreni...na čelu majstora se pojavila kap. Kap je prerasla u crvenilo i vlagu celoga lica.

- Dan, dva da nađem nekog jakog momka  da nategne ovo i donosim...- govorio je dok je brisao sada već znoj sa čela, od muke dobijene od malog bezobraznog federa. Nepriznata nelagoda je oterala kap vode nakupljene u uglu usana pri pomisli na vruću štrudlu koju je pokušao da dočeka.  

Dan, dva se pretvorilo u pet. Pet u deset.Desetog dana je zvala ona. Očiju crvenih od nagomilanog besa kroz stisnute zube i poluotvorene usne, uz uzdražavani povišeni glas procedila je: 

- Šta je to majstore? Imam haos u kući! Rerna mi je potrebna. Kada..?

- Baš sam hteo da Vas zovem! Nešto sam napravio...mali šrafić...Sad ću doći!

Čarolijom majstorskog ne dolaženja prošlo je par sati... Najzad!

- Evo, ne može!Probajte Vi! Nađite nekog ! Trebaju bar dva krupna momka!

Smračilo joj se! 

- To je znao još prvog dana! A , danas je koji!? Dve nedelje... - mrmljala je više za sebe. Dok ga je ispraćala, na vratima je ugledala poznato bratovo lice.  Stari, škripavi bicikl ga je vodio na sve četiri strane sveta . Uvek čvrst i pouzdan. do poslednjeg delića svoje čelične građe spreman da ga služi. Danas ga je doneo do njenih vrata..

- Šta je s tobom?- pitanje je sledilo uz osmeh.   

- Ne pitaj! Ovaj mi je dušu pojeo! Dve nedelje! Kakav majstor! Majstor! Nije zanao ni prvoga dana, ne zna ni danas... još me savetuje! 

- Šta je bilo? Nemoj se jediti, daj da vidim. Imaš li klešta i šrafciger? 

. Imam. Znaš gde stoji, tamo u fijoci...

- Aha, tu si! Tako! Gde ti ideš?- obratio se maloj pločici koji je trebalo zakačiti- nategnuti feder... Šta kaže majstor, dva čoveka! Velika...Vuku...ne mogu...Evo, dotovo!

- Kako, kako?! Tri sekunde! E, moj majstore! Kakovo je ovo vreme došlo? Majstor s papirima, papiri sa uputstvima. Uputstvo u knjizi, tačkice i proračuni, zapisi i čitanja...ili vešti prsti bez uputstva?

Može li kafa i rakija? Jesi li gladan, imam...

   S nebeskih visina je pomešani banatski vetar doneo iz vedra neba neku potmulu muziku. Da li je odzvanjao doboš ili su tambure prenosile zvuke, pitanje se nametalo samo.

Nije se moglo razaznati da li se to duše predaka smeju ili se Gromovnik sprema za obračun u želji da kazni ljudsku sujetu.

Možda je sve ovo samo san, maštanje ili opominjanje da se mogu vratiti neka vremena kada su majstori bili majstori, lekari lekari, popovi popovi, a učitelji učitelji.

Banatski vetar se šeretski dugo osmehivao. Uzimao je još većom žestinom delove vetrova sa svih strana i rasipao ih.

 Rasipao!

U nizu vidim drage

Smeše se kroz dignute nebeske firange

Daruju istinskom paorskom snagom

Poručuju glasom bez glasa

Blagosiljaju pogledom

Opominju rukom
Kazuju
Mirisom vetra banatskog