Putopis: Carska bara

Neko je nekada davno video lepotu u malim sredinama. Neko je umeo da tu lepotu sačuva, a neko ju je zauvek izgubio.
Bio je i ostao Begej sa svojim ćudima. S proleća je umeo da se izliva i da ćudljivo menja svoj tok. Svojom voljom je napravio lepotu. 

Bila bara.
Bila još jedna bara.
Bila još jedna bara.
Tri bare jedna pored druge.

Sa mlakom, toplom vodom, sa čapljama i rodama koje ponosito šetaju, sa vilinim konjicima providnih krila, sa žabama i  kornjačama čvstih neprobojnih oklopa. Ribari su lovili mnogo ribe. Lovili su i kornjače, i ptice.
Bilo je sve manje ribe, sve manje roda i sve manje čaplji. Onda se čovek ljubitelj prirode umešao. Objedinio je lepote bara u jednu. Načinio je prirodni rezervat Carska bara.
Nadomak Zrenjanina, pored sela Stajićevo, ona  ponosno širi svoje ruke, rado primajući sve leteće prijatelje pod svoje okrilje. 
Putokaz vodi posetioca do polazišta malog broda koji nosi znatiželjne  u dvočasovni obilazak ove prirodne retkosti. Profesionalni fotografi , ljubitelji ptica moćnim aparatima love trnutak poletanja ili cvrkuta ptica skrivenih u krošnjama drveća, koje svoje grane spušta do same tihe vode. Brodić se kreće brzimom od šest i po kilometara na sat, dakle lagano, da svojim prisustvom ne uznemiri umorne putnike letače.
Voda je mutna i plitka. Svega pola metra. Zato je dno bogato. Tri metra dubokog mulja kroz koji neobična biljka imena Vodeni orah pušta koren iz malenog okruglog površinskog lista. Sam plod je tvrd, sa velikim pretećim bodljama. Nismo imali prilike da probamo unutrašnjost orašastog ukusa. Kažu da su ljudi u vrmenima gladi sakupljali plodove, sušili ih i od njih pravili brašno. Kako god,preživeli su.  Tu su i lokvanji. Mnoštvo lepote na jednom mestu. 
Od zvuka brodića podižu se  čaplje:  sive, bele, tu su i one male, retke žute.  Lete leptiri i mnoštvo insekata. Zajednica svih žitelja u jednom,  u borbi za opstanak. Za jedan  sat se stiže do male, vijugave drvene staze koja preko, ne živog, već živahnog blata,  vodi do vidikovca visoko posađenog i zabodenog u gusti masni mulj, Iz blata vire panjevi i osušene grane. Sve je onako kako priroda želi. Čovek je mali. Potreban je samo da očuva lepotu od nekih drugih, drugačijih ljudi.
Vidikovac daruje.
Pogled leti preko panonske ravnice. U daljini se vidi Fruška gora, maše krst na hramu u selu Belo Blato, za koje kažu da je na kraju sveta, jer se istim putem ulazi i izlazi iz sela i potpuno je opkoljeno vodom. Nalzi se na pravom muljevitom ostrvu spojenim sa kopnom mostom. Kažu da svaki stanovnik govori bar tri jezika: srpski, mađarski i slovački. Ispred je najveća od tri bare- Carska.  Jato labudova biserno belog perja se šepuri i jasno stavlja do znanja da je trenutak gledanja njegov.   Junskih dana je najbrojniji u bari. Ostali stanovnici moraju da se sklone. Moraju da sačekaju svoje vreme.
Saznajemo da je najlepše zimi, kada sibirske guske preleću ova prostranstva. Spuštaju se na vodu bare i neumorno, bez predaha lupaju po površini. Ne dozvoljavaju da se voda zaledi. Jedini šum koji se tada može čuti jeste šum udaranja bezbrojnih parova krila. Kažu da se tada više og trideset hiljada ptica nadje na ravnoj vodenoj površini. Tada brodić ne ide. Svi prilazni kanali su zaleđeni.
To je vreme za nučnike i najposvećenije.
Lepote je mnogo, vremena je malo. Opet preko živhnog blata na brodić. 
Plivaju kornjače i barske zmije.

Raduju se belorepi orlovi našem odlasku.
Raduju se gakovi i divlje patke.
Čaplje ne daruju pogledom.

Tuga je s ove strane.

.