Zdravo, ja sam...

Iznajmljeni sobičak se sastojao iz jedne prostorije koja je po potrebi bila sve.
Kuhinja za pojesti nešto, spavaća soba  ili dnevni boravak za prijem gostiju, što se doduše, retko dešavalo. Savršeno je odgovarala svim potrebama. Kupatilo je zauzimalo prostor taman toliko koliko je bilo neophodno.

Ponekad mu se činilo da je tesno i za njega samog, da ga guši i tera na povratak u poznato. No kako bilo, da bilo. Prihvatio je taj prostor kao svoju sudbinu. 

Nije bilo lako doći do stana, pa ko bi još izvolevao. Otisnuo se u svet u potrazi za poslom. Diplomu je ostavio kod kuće. Ovde mu ionako ništa nije značila, a ni tamo.  Na žalost.
Jezici mu nikada nisu predstavljali problem. Govorio ih je lako, pevljivo. Bilo je dovoljno malo napora pažljivog slušanja i problem je bio rešen. Reči su golicale njegov um. Plesale su nečujnim ritmovima i taktovima.  Pretvarale su se u rečenice i tako u krug.
Ljudi su bili nešto drugo. Tu nikada nije bio naročito vešt. Nekako s nepoverenjem im je prilazio. Plašio ih se.
Radio je mnogo. Od jutra do večeri, svakoga dana. Vikend nije postojao. Retki su bili dani opuštanja. 

Prvi put od kako je stigao mogao je da nađe neku sličnost, neku iskru koja bi povezala njegov život kod kuće sa ovim ovde. Dogodilo se čudo.

Rano junsko veče je provodio u laganoj šetnji posle popijenog piva u pabu. Prijao mu je veseli vetar koji je donosio mirise iz okolnih kuća. Mogao je da nasluti život u njima. Staza je vodila  kroz leju parka. Visoko drveće i žbunasto bujno rastinje se nadvilo nad njegovu glavu opijajućom snagom. Nagoveštaj dolazeće tame je dodao posebnu aromu.  Iz najskrivenijeg kutka svoga sećanja je izvukao dečju pesmicu davno naučenu  u trećem ili četvrtom razrdu osnovne škole.  Ponele su ga reči. Dotakla ga je čarolija melodije i dečjih glasova.
Vreme je prestalo da se kreće.
Onda se zavrtelo.
Nestale su razdaljine. Nestalo je nostalgije koja je mogla duboko da boli.

- Proleće je procvaloooo, sunce s neba zasjaloooo,  na livadi zelenoooj....

Iako se melodija jedva čujno slivala s njegovih usana u duši je odzvanjala snagom desetina glasova spojenih u jedan.
Sreća ga je preplavila.
Hodao je lagano.
Unutrašnjost je skakala i vrcala. Plesala je kao nekada. Nevidljiva nebeska ruka ga je pomilovala. Podarila mu je bogatstvo sećanja i  sreću. U svom letu umalo nije zgazio izgubljenu gusenicu. To je probudilo novo sećanje.

- Šta je to učiteljica pričala? Gusenica i leptir? Grančica? Staklena tegla? Možda nešto...- u razgovoru sa samim sobom slika se bistrila. Postajala je kristalno jasna. Sam sebi se činio moćnim poput nekog čarobnjaka i njegove kristalne kugle. Osvrnuo se. Pogledao je odakle se lepotica stvorila. Ugledao je njene sestre. Polako je pogledom prelazio okolinu. Nikoga nije bilo. Samo su dečji glasovi odzvanjali s udaljenog igrališta. Otkinuo je grančicu s novom gusenicom. Žurnim korakom, izbegavajući bilo kakav susret  s ljudima je požurio u svoj siguran kutak. Prošle nedelje je kupio na nekoj akciji veliku teglu kiselih krastavaca. Nisu mu se svideli. Nisu ga ni najmanje podsećali na one bakine... 

- Ionako niste nikakvi...Sad ću ja vas...Tako...Sada da te  operem... obrišem... Tako...Gaza...Nemam gazu...Gde mi je ona stara košulja...Markirana...pa šta...Tako...E,  sad ti lepo ideš  unutra! Da mi budeš drug! 

Sledio je iskopana iskustva svoga detinjstva. Teglu je stavio na stočić pored prozora. Ni premalo ni previše svetla. Svakoga dana je donosio novu grančicu. Brižljivo je otvarao teglu i pratio razvijanje svoje ljubimice. Posmatrao ju je svake večeri. Prvo je postajala deblja, pa zelenija, pa mu se čnilo, na njegovu veliku žalost da ugiba, što na sreću  nije bilo tačno. Ona se spremala na magiju preobražaja. Spremala se da utone u  tajne dubine svih gusenica od početka stvaranja sveta.
Morao se nasmejati.
- Ona bi pala u nesvest, kada bi videla šta držim u stanu. Ona ima bolesni strah od ovih lepotica. Sećam se kad joj je jednom na moru u potaji prišla jedna zeleno crna, pa se onako golicajući svojim telom prošetala po koži....hhh ha..ha...
Jedne večeri ga je čekao mir.  Umesto živahne proždiruće nezasitnice sa unutrašnje strane lista visio je beličasti zavijutak. Nežno se skoro nevidljivim nitima držao za grančicu otkinutu sa žbuna.
Znao je da neće morati dugo da čeka. Plašilo ga je da će se otvaranje lutke desiti u trenutku kada ne bude bio kod kuće.
Uzeo je telefon, pa na internet.  Potrazio je metamorfoze ...
- Tačno za vikend. Sreća je da ovog vikenda ne radim. Neću ići nigde, čekaću...
Poznanici su primetili da je vazduh oko njega obojen neobičnim nijansama žive vazdušaste materije  osvetljene mnoštvom tek vidljivih duginih boja. Ona mu je  davala posebnu čar. Prosto je svetleo u prozračnosti. Neka životna radost se nezadrživo širila. Ljudi su više pričali s njim. Dobili su želju da ga bolje upoznaju, a on je izgubio gorčinu samotnih dana i večeri. Nekako se uzdigao iz učmalosti, dobio je novu želju za životom. Osetio je životnu borbu i napredak. Srce je počelo brže da mu kuca. Mozak mu je brže radio nadahnut čudom života nagovanim u staklenoj tegli.
Vikend je doneo novu lepotu. Polako se snagom prirode lutka odvajala od tela ispod čvrsto upletene opne. Gledao je širom otvorenih očiju kao nekadašnji poletarac sa životom na dlanu.
Činilo mu se da traje dugo. Sa svakim pokretom malog tela u borbi za vazduh i svetlost u njemu je rasla snaga. Radovao se. Antenice na glavi insekta su zatitrale i potražile tpolotu. Telo se trglo. Krila su se odvojila. Očekivao je velikog šarenog leptira.
Nije ga dobio.
Dobio je onog livadskog plavog nenametljivog, bogatog životnom istinskom radošću. Onoga  kome je svaki cvetak najlepši i koji s  jednakom ljubavlju gleda na rajski cvet  i cvet slučajno stvoren iz semena donetog vetrom.
Sreća je bila neizmerna.
Leptir i cvet.
Priroda i čovek.
Radost života.
Nije se usuđivao da ga dotakne. Parče Zara košulje je   brzo skinuo s vrha tegle. Otvorio je prozor.  Ruku je postavio sasvim blizu , ali bez dodira. Nije želeo da uplaši svoga druga. Želeo je da mu toplinom svoje blizine da snagu koji će ga vinuti u visinu i radost. Leptir je  prosušio krila. Vlaga je nestala. Nije pogledao dobrotvora. Ponašao se kao da je to tek svakidašnji rutinski posao, nešto što se podrazumeva. Lagano se podigao.  Sanžnim zamahom   lakih pavkastih krila je potražio novu slobodu.
Obostrana   radost.
Mala soba je sijala novim sjajem. Prozor se klanjao , a on se istinskom pradedovskom radošću obnavljajućeg života osmehivao.
Posle dugo vremena bio je istinski srećan.
Uzeo je telefon.
- Zdravo, ja sam...