Svitac

Bilo je to za vreme ratnih godina.
Salaš je živeo mirnim, uspavanim životom, a opet sve je vrvelo poput roja pčela s prolećnog budjenja. Zov petlova za ustajanje i kokodankanje za sneseno jaje. Branje i cepanje višanja, pa u tegle. Čupanje graška. Sami anđeli s nebeskih visina ne bi pomislili da je rat sasvim blizu.
Deca su dolazila na svet po zakonima neba. Dok je dece ima nade u neko bolje vreme.  Ravnica je skrivala i davala. Mnoge tajne su bile pokrivene svilom neba i prašinom panonskog mora.
Tako je i on došao na svet.
Četrdeset druge, kada ni najmanje vremena nije bilo za radjanje deteta,  rodio se on. Oči su mu bile sive kao nebo pred letnju oluju.  Blagoga  lica i skrivene ravničarske duše.  Nosio je svetlost  svoje majke, a gene svoga oca.
 Rođen je na salašu gde je majka radila kao nadničar.  Do prvog nagoveštaja rodjenja deteta držala je vile svojim vitkim snažnim  rukama. Hranila je krave.
Bila je vredna. Znala je da prva ustane i poslednja  legne. Znala je da pomuze krave i da napravi fini švapski sir sa koga je posle kvarenja kupila mileram.
 Prolećna noć, koja ga je pozvala na ovaj svet,  bila je obojena mirisom popijene rakije.  Visoki čovek je slavio odlazak u rat.  Ne samo on, već većina zdravog muškog potomstva starosedelaca vojvodjanskih salaša.
On je nastao u drhtaju oproštaja. Sopstveni razvoj je počeo u strahu  zarobljavanja.
Nikada nije saznao da li je bio dobrodošao ili ne. Nikada mu majka to nije rekla, niti je on pitao. Posle zarobljeništva i otac je ćutao.
 Možda je to što je majka skrivala narastajući stomak doprinelo tome da i njegova sudbina bude skrivanje od svega. Od problema, poslova, ženidbe, teških reči i obavezujućih obećanja.
Lako je verovao nevernicima, a u vernike nije imao poverenja. Možda ga je majka svojom beskrajnom ljubavlju čuvala od svega.  Možda je na njenoj duši deo krivice.
Kako god bilo, upijao je mirise vedrih noći i svetlih, iako ratnih dana. Posmatrao je nebo i pšenicu u laganom plesu. Sa snegovitih zimskih jutara je onako malen pripremao saonice koje su nosile dimljenu domaću slaninu u selo.
Imao je sve što je mogla da mu pruži. Imao je i više od toga. Rastao je slobodan od stega strogoće. Salaš je davao toliko da nije nikada bio gladan.
Kako god bilo, zaboravili su da ga upišu u matične knjige. Jednostavno nije postojao kao državljnain svoje rođene zemlje, iako ju je voleo iznad svih voljenja i pružao joj ljubavi kakvu je retko od koga dobijala.
Čitav njegov život je bio niz slučajeva koji se nikako ne bi mogli povezati da ih čudo njegovog života nije povezalo.
...
Mladost je donela zagonetnu lepotu Džejmsa Dina. Sive oči su postale plave. U njima se videla sva lepota i sloboda posleratnog neba. Duša je pevala snagom tek doletele laste s juga. Ruke su grabile dane mladosti noseći ih na sve strane. Salaš se zamenio malom kućom od nabijene zemlje  u gradiću na severu ravnice. Malo na mnogo duša.
Kao jedinac sin nosio je svu lepotu svojih roditelja na otvorenom dlanu.  Sever i jug su se sretali dva puta godišnje. Onda kada su laste dolazile i onda kada su odlazile. Jednog proleća su laste ostale bez cvrkuta.  U kuću je stigla nova duša .Zlata. Zlaćane kose i bujnog poprsja, otvorenih tamnih očiju, koje su se brzo razočarale. Videla je lepotu i mladost, videla je novac koji se lako trošio, a teško sticao. Videla je, a nije očekivala skromnost i štednju.
- Šta je ovo? Gde sam ja to stigla? Kako je lep, a para ništa! Pa ja ću ovde morati da radim. Ovde ne postoji lenčarenje i nerad. Toliko ih je. Kako mi je to promaklo?
Dan je nekako prošao.  Noć je prošla brže.  Još jedan dan i još jedna noć.
- Idem ja do grada, treba mi da nešto kupim...
Nikada se više nije vratila. Odnele se je vode u neke daleke svetove, a on je nikada više nije video. Nikada više o njoj nije ni reč prozborio. Nikada se više nije imao probnu ženu niti je stao pred matičara. Od toga dana počinje lagano tonjenje u izmaglicu odnešenih dana i mučnih noći. Spas je našao u voću, ali samo onom prepečenom.
...
- Eto, sad sam ti ostao samo ja da me šišaš.
- Dosta si mi ti. Vidiš kakvu kosu imaš?  Mogla bi se rasaditi na dve glave.  Ne mradaj se, da ne bi ostao bez ušiju!
- A, što ne šišaš decu?
- Neće, hoće moderne frizure, idu kod frizra!
- Meni ne smeta, baš mi je dobro. A što ne šišaš muža?
- Neće ni on.
- Pa,on bi baš mogao ionako nema mnogo kose...
...
Sedeo je ispred kuće. Zgrčen i skupljen kao suva šljiva. Dete u telu čoveka. Ustvari više je ličio na peruansku mumiju pronadjenu visoko u Andima. Iz očiju su mu se krunile suze. Plakao je kao nekada u detinjstvu kada mu je uginula ljubimica velika siva mačka. Bio je neutešan.
- Zašto plačeš? Smiri se! Šta je bilo? Da li te nešto boli?
- Boli meee glava....
- Dođi, daću ti tabletu...
- Neeeću, neću...Ona...ona...
- Ko ona?
- Maaaammmaaa! Udarila me je metlom po glavi i leđima.
- Što da te udari?
- Kazo sam joj da ne čisti. Samo tu metlu, pa tamo ovamo. Kašljem od te prašine...Oteo sam joj metlu, a ona onda od mene, pa udri...jojooojj,  sve me boli. Rakija je govorila  tajnim jezikom svoju priču, dok se ona smejala u maloj kuhijnji.
Metla je mirno spavala na krovu uredno ispletenog  biber crepa.
...
- Jel gotovo branje kukuruza?
- Jeste , sad će i oni! Ja saaaam došo ranije! -  bicikl je vijugao birajući svaku neravninu kolskog puta.
...
- Ne, ne idem ni kod kakvog lekara! Neću!Neću!
- Dobro,  nećeš, a da te odvedem ja kod moje doktorke? Ona je dobra! Fina je i mlada. Baš je ljubazna, neće ti ništa! Ući ći s tobom! Zajedno ćemo.
- Neću! - oči su iskrile prikrivenim strahom od belog mantila.
- Sa mnom! Ujo! Sa mnom!
- Dobro, samo s tobom! I , da uđeš unutra!...i neću da se skidam!
U ubeđivanju odlaska kod lekara otkrio se propust upisa u matične knjige. Niko do izdavanja nove zdravstvene knjižice nije tražio papir o državljanstvu.   Radom je zaslužio penziju,
ostale dokumente ne.
- Čiko, pa Vi ste smršali preko vikenda!
- Jedem ja! Imam sve što poželim. Nisam ničega željan. Samo da me ova noga prođe.
...
Idem, da odnesem ovu rakiju kod komšije. Bila mi neka dvojica u poseti, doneli po litre.  Jedva sam čekao da odu. Ne mogu ni da je liznem...
...
- Šta govoriš!?