Olujni glas

Vrme je odmicalo s neistrošenom snagom. Bilo je dana kada joj se činilo da prolazi brže nego inače i da joj svaki trenutak vremena koje joj je dato, polazi mnogo  brže nego što je darovano od majke Zemlje, Svemira ili Gospoda.
-  Krug do kruga. Neizmernog obima ljudskog trajanja. Pojedinačno trajanje je nešto sasvim drugo.
- Ja sam primer. Kome treba gravitacija? Da je nema... -lako je rukom prelazila preko svoga lica. Ruka joj se zadrzala na najdubljoj bori koju bi itekako htela da izbriše.
- Gde joj je koren? - pažljivo  se zagledala u blistavu površinu ogledala. Za čudo, sve je popuštalo, samo su je oči služile. Lako je prevalila desetine godina u vremenskoj mašini kupatilskog ogledala. Oduvek je znalo da čuva vreme i trajanje, da sakriva ljude i događaje, da isporučuje skriveno i  zaboravljeno. Znalo je i da vrati, bez obzira da li vraćeno donosi bol ili radost.
 Videla je dobro:
Laki ranojesenji dan, osunčan i obojen mirisom suvoga lišća. Blagi zapadni vetar je toplotu razigrano davao  požutelim granama sa. Ono se poigravalo i uvrtalo u pripremi za odlazak. Sve je odisalo suvoćom, blagim kratkim danom i neobičnim mirom.
Bila je mlada, s životom na dlanu, s mnoštvom misli i verom u beskonačnost. Nosila je život u sebi. Malo treperenje životne iskre joj je davalo snagu diva. Život je prihvatila obema rukama, držala ga je čvrsto, ne ispuštajući  i ne mareći za one oko sebe.
Čula je različite glasove.
Osećala je poglede.
Ležala je na kauču. Teške kapljice znoja su se slivale. Teklo je preko celog tela. Kap bi krenula s jednog mesta, a završavala se jačajući na sasvim drugom. Onda je počela kiša kapi. Igra u nadolazećoj bujuci , povezivala je reke dunavskog sliva. Gubila je snagu. Ustala je. S vrha glave, kroz gustu kosu se počela radjati krupna okruglica vode. Kada je izašla iz kose bila je potočić. Dodirnula je tlo kao reka. Reka se spojila sa morem.
- Da li ćeš roditi normalno dete?
Olujni glas je doneo novi bol. Prerastao je u oluju. Podigli su se uragani i orkani. Nestala je nošena snagom i kovitlacem vetrova. Gubila se u snoviđenju i mešanju likova i glasova. Sve se kretalo bez pravca i smera, uzburkavalo, premošćavalo je vreme i gubilo se u beskrajnim krugovima. Onda se sve smirilo. Nastao je potpuni mrak bez prisustva ljudi, tonova, bola ili radosti.
Nastala je potpuna praznina.
Trepnula je, bila je tu ispred svemogućeg-  Nastao je tvoj koren.

Slika na svili: Vrabac .