Dan kada su padale šljive

Traje niz dana poređanih pažljivo u  koralnu ogrlicu vremena. Krhku nežnu, a opet neraskidivo snažnu. Ljudi, događaji, reči, slike. Beskonačnost u konačnosti.  Nije li vreme jedini nepogrešivi prorok koji daje, uzima, pakuje, prepakuje i pamti? Mnogo skriva, otkriva, postaje živo i poigrava se sa nama.
 Kažu da čovek umire dva puta. Prvi put kada se rastane sa ovozemaljskim životom, a drugi  i konačni,  kada bude zaboravljen.
...
Jutro je u punom sjaju proleća donelo lepotu. Prelivalo se plavetnilo neba s plavetnilom prvih  ljubičica, da bi se opet spojilo negde u dubini plave duše. Radovao se lepoti, čistoti jutra i veselim jutarnjim senkama upletenim u prve mlade izdanke.
Ovoga jutra ga je preplavila radost. Sve je obećavalo dobar dan. Posle prve popijene jutarnje kafe krenuo je starim biciklom na pijacu. Imao je dobar osećaj. Srce mu je pevalo.
Dugo je prebirao po vitkim sadnicama glatke kore. Tražio je nešto što je doživeo. Tražio je šljive koje su u sebi imale slast mediteranskih bresaka. Onih koje je kupovao pored plavog beskraja od čoveka  licem okrenutim prema pučini. Voleo je vagu koja je ličila na veliku bakarnu lopatu. Drška joj je bila kratka, više je podsećala na majkinu lopatu kojom je vadila brašno iz drvene kutije, nego na tas vage.
- To je bio hleb, pa paorska peć...Velika cipovka, do neba se kolutao njemn miris! Prvoga dana samo za gledanje i divljenje. Oduvek volim miris svežeg hleba.
Vaga je merila  nepogrešivo, a dodatak je stizao u obiliku  najlepše i najvećebreskeve koja je virila iz pletene korpe. Jeo ih je polako s uživanjem. Tako da se svaki zalogaj zlatne unutrašnjosti lagano zadrži u ustima, pa tek onda da sklizne.  Mešali su se ukusi i mirisi da bi se zauvek ucrtali u njegovo sećanje. Imale su ukus julaskih šljiva.
 Tražio je baš takvu,  onu koja će roditi šljive krupne i okrugle, mesnate i pune slatke slasti začinjene mirisima davnina.  Pune slatkoga soka i bogate narandžastim mesom. Kada se skine plava spoljašnjost unutra je zlato.
- Da, to je to.  Nećete me prevariti? Dajte mi...ovako...jednu... tri, pa dva puta, Dajte mi šest komada.
Srce mu je pevalo. Ispred male kuće koja je mnogo puta pregrađivana i renovirana i koja je oduvek značila posao i rad, je brzo stigao nošen starim biciklom.
Smešila mu se.
Značila mu je porodični mir i utočište. Mnogo puta je menjao gredice na krovu, pa položaj prozora, pa...koliko toga... Šljive će joj biti ukras mnogih  boja koje se menjaju: plave i zelene, a s jeseni žute.
Iskopao je duboke rupe.  U svaku je stavio lopatu stajskog đubriva...
-  Dobar je Đoka, dao mi je...biće šljiva i za njega.
Onda jedan sloj zemlje crnice, pa ona lepotica i kraljica svih šljiva , pa opet  zemlja. Oko svakog vitkog stabla je napravio mali okrugli valovčić u koji se sipa voda.
- Zalivati se mora.
One su nesebično uzvraćale negu i ljubav. Prve godine su osnažile svoj koren, druge su stasale vitkim granama, treće su počele s donošenjem plodova. Nigde lepših nije bilo.
Ljutio se na decu, ne što beru slatke i jedu, već što ih beru onako zelene pa se njima gađaju. Duša ga je bolela kada bi se u rano jutro odmah posle prvog svečanog početka dana vraćao kući iz noćne smene, a tragovi otkinutih plačućih zelenih miljenica su mu odavale rad noćnih hordi.
Od zelenog do plavog je trebao trenutak u nizu beskaraja. Zrele su mamile još više.
 Iz lakog sna ga je trglo rzanje konja i dobovanje neobičnog zvuka.
- Kakav je to zvuk?
Lagano je pomerio zavesu. Ispred kuće, tačno naspram prozora, suncem oprljenog lica, žena se s kolske prikolice zakačila za otežalu granu šljive. Šarena cicana haljina je bila zastava koju su pokretale dve preplanule ruke, a njih  dva upregnuta konja. Šljive se nisu otimale.  Padale su podstaknute trešenjem. Spuštanje zavese su pratili konji. Puckanje biča ih je pokrenulo, Nastavili su svoj put brzim galopom.
- Dođi da obereš šljive. Sve će odneti, neće ostati za pekmez. Dođi, pravi gomboce, radi šta ćeš raditi, samo dođi. 
Klupa ispred kuće bi služila za lagani odmor  u osunčanim toplim danima. Šala, smeh, koštice šljiva i skupljanje prezrelih za rakiju. Noću su pružale zaštitu parovima. Onako raskriljene i pod velom prikrivene mesečine, dugo su šaputale i mešale su se skrivene kose.
Leto bi brzo prošlo i opet došlo. One su rasle. Grane su odebljale, težile su da dosegnu nebeske visine i da dotaknu okorele ljudske duše.
- Idemo da tresemo šljive. Vreme je.  Izguraj me napolje. Ponesite šerpe i vangle. Može i ona pletena korpa! Parkiraj me ovde. Počni!
Kao nikada do tada na granama je bilo roda. Bezbroj u nizu. Načičkane kao cvetovi beskrajnog vojvođanskog  plavog čička. Plave. Krupne. Sjajne. Oprane letnjom kišom i okupane sjajnom mesečinom. Bezbroj u beskrajnom.
Snažne ruke su zatresle prvo drvo. Dobovanje plavog po asfaltu i rukama koje tresu. Kiša je počela. Tum,tum, tum...pa brže i brže.
Mali dečak svetlih očiju se držao dedinih kolica.  Naglo je poskočio. Pustio je ruku. Zagrlenio se smehom. Smeh je poplaveo, pretvorio se u bezbroj padajućih krupnih okruglica. Tum, tum tum, tum, tum...
Što su ruke više tresle, glasić se jače bojio smehom. Kolica su počela da se smeju. Smejala se kuća i ulica.
 Dotrčala je krupna komšinica poterana radoznalošću. Smejalo se nebo, Zemlja se tresla. Bezbroj u beskraju.
Padala je kiša od šljiva.
Nedolazeća bujajuća radost se širila. Doticala je sve i svakoga. Slučajni prolaznici su zastajali poneseni dečjim smehom. Sami su se pretvarali u smeh. Smejalo se veliko i malo. Smejalo se staro i mlado. Smeh se vijorio kao pobednička zastava na visokom jarbolu. Pobedio je život.
...
Dolaze proleća.
Donose nebrojeni beli cvet.
Dolaze leta.
Dolaze zrele šljive.
Nikada više  nije osvanuo takav dan.
Nikakva sila ljudska
Ne može namoliti Nebesa
Da ponove
Dan kada su padale šljive.