Lakokrili i njegove priče : Ruža

Tiho, osunčano oktobarsko  popodne je donelo vreme za odmor. Uzimam knjigu.  Počinjem čitanje.
Stigla sam do dna stranice. Vraćam se na početak. Misli su mi negde drugde.
Lakokrili koji je  nosio tajne mnogih. Duša mu je bila velika kao nebo iznad nepregledne ravnice ili  dno ispod uzburkane  površine okeana.
 Hrabrosti je imao, ali se ipak skrivao od ljudi, koji se lako navedu na zlo i   povodljivi su. Još lakše zaboravljaju dobrotu i samilost datu im od strane Gospoda.
 Nije se plašio da će mu ljudi nauditi, već da će svojom nesposobnošću da čuvaju tajne odati najskrivenije i najvrednije.
  Voleo je Prozvane.
Lakokrilog sam upoznala pre dosta  godina kada mi je svojom nesebičnošću i dobrotom pomogao da izdržim.
Imali smo svetlosti i  beskrajnu igru njenih čestica  pokrenutu njegovim krilima , ali i onih  teških oblaka, kada me je svojom čistotom podizao u neke svetove nepoznate čoveku. U njima je vladao savršeni mir i sklad svih htenja i  mogućnosti. Sve se stapalo u savršenom miru i nevidjenoj neopipljivoj i ni sa čim uporedivoj lepoti. Očišćenost se izvijala kao najlepša pesma rajskih ptica  osposobljenih  rukom Gospodnjom da stvaraju čistotu svojim pevom.
 Lagano podizanje tela u visinu i usklik čistog srca osećali su se nadaleko. Krila su milovala, davala  novu nadu, ispunjavala prazninu nastalu velikim gubitkom.
Ne znam kako Lakokrili  izgleda. Poznajem samo njegova krila i njegove oči. Poznajem njihovu dobrotu i bezvučni govor  obojen melodijama  mnogih ljudskih glasova.
Danas me je posetio.
Čučalo je krilo u uglu male sobe.
Bilo je tiho.
Šum laganog pomeranja  se u tišini uzdizao dodirujući najskrivenije delove uma..
Bezglasna priča je počela:
- Da li se sećaš tetka Ruže?
- Koje, moje? !
- Da tvoje! Zaslužuje mesto negde u tvojim zapisima.
- Eh, tetka Ruža! Zauvek mlada u nekom vremenu van vremena.
- Dugo sam posmatrao niz kuća u ulici na kraju grada. Mešali su se stanovnici, preci i potomci. Uspeo sam da svojim krilima oživim žive i one druge.  Zajedničko im je to da su duše njihove jedna pored druge i da čine neraskidivi niz.
Mala kuća i dve žene nošene svojom sudbinom. Svaka je svoj krst nosila s ponosom.
Sećam se  Ruže.
Čarilijom mladosti je zavolela zabranjenog. Ludo. Najluđe od najluđe novogodišnje noći s beskrajnim nizom upaljenih svetiljki  u jedinstvenom obasjavanju Novoga leta. On krupan siromah, širokih šaka i neumornih ruku. Majka umorna od siromaštva, gladi i opraštanja sa izgubljenim životom je videla ogromnu opasnost. Možda je to što je  učinila zbog straha da ne ostane sama u svojoj nepreglednoj tuzi koju nijedna majka ne bi trebalo da oseti.
Ona prozirna lakonoga s šakom prepunom uskovitlane mladosti. Spremna na beg. U poslednjem času biva zaključana u sobu bez prozora. Mali špajz koji je značio lagume bez izlaza i nagoveštaja svetlosti. Čitave noći su je posećivali zli duhovi. Pokušavao sam da ih rasteram silonom svojih krila. Bezuspešno. Pretili su joj, kidali je. Pred zoru su joj potpuno oduzeli razum. Ostala je sama, zamrznuta u vremenu mladosti. U danu kada je trebala da ode.
Ostala je zauvek mlada.
-Vidiš, Lakokrili, ja se ne sećam te priče, nisam bila rođena, kasnije, mnogo kasnije se o tome pred decom nije pričalo. Ostala sasm osiromašena za veliku dušu.
- Plava kosa i plave oči, znaš, imaš nešto njeno u sebi. Možda osmeh, možda pokret ruku ili tela ili možda onaj tužan osmeh koji zna da se zadrži na tvojim usnama.
Nekako posle rata, kada je Sava već spavao pokriven teškim zemljanim pokrivačem, su bile moderne lokne.  Nosila je baš jednu takvu na svome čelu.
- Toga se sećam. Uvijla je dugu kosu u jedan vikler na vrhu čela. Kada bi ga skinula ostala je lisnata cev od kose, kao... kao šam rolna, spremna  i ispunjena da životnim kremom.
- Da, uvek me je privlačila. Molila sam je da je odvije. Činilo mi se da se u njoj krije najveća tajna pod kapom nebeskom i neki tajni  rajski mir.
-I marama. Uvek povezana, Stisnuta da se nijdan nestašni uvojak ne osmeli na beg. Vodio sam s njom razgovore. Nisam birao da li je  noć ili dan.
,, Tiii, ti, si, kkooo si ti? Zašto si ovde! Sedi, sedi... Doći ću, doći ću, sad ću, sad...kakva su ti krila, a tek oči...ti si mi drug ! Ti...beži, beži da te ne vide, sakrij se negde, sad će doći, nemoj da te oteraju..beži ,, .
Kada bi je pitali s kim razgovara odgovarala bi da tu nema nikoga, da je sama. Nikada me nije odala,, Volela je kafu iz male šoljice.  Samo ujutro. Kuvala ju je u plavoj džezvi s belim tačkicama. Bila je retka, obojena crna voda. ali je mirisala neponovljivo i snažno da me je dozivala iz najudaljenijih svetova. Za tili čas sam se pojavio i maloj kući. Skrio bih se u ugao sobe. Ona bi me pozdravila osmehom, a ja sam je štitio nevidljivim štitom stvorenim laganim pomeranjem

krila.
- Lakokrili, otkuda ti sve znaš i možeš svuda da stigneš?
Kako si mene našao?
Kako me tvoja krila...?
Lakokrili, opet si nestao!