Lakokrili

Lakokrili je nečujno leteo iznad naselja. Pažljivo je birao gde
će spustiti svoje krilo. Gledao je sjajnim i nikada usnulim okom. Nije imao potrebu za snom. Mogao je u želji, da propusti neki događaj, samo  okrenuti glavu  ili da se praviti  da ne vidi.  Uprkos tome znao je ko, kada, kako i zašto se nešto dogodilo ili nije.
Nikada mu ništa nije promaklo.
Video je sve, znao je sve!
 Najviše je voleo tajanstvenost usnulih duša i njihovo tiho disanje. Znao je ono što oni nisu znali. Odavali su se u najmirnijim snovima. Ispunjavali su u smelim vizijama svojih snova  želje i brisali uskraćenost svakodnevice.
 Tada bi se vinuo u visinu i svojim krilima bi podizao duše koje su se u tami noći odvajale od tela. Vrltlog je rastao u spiralnim uvojcima toplog vazduha. Plavio se kao devojačke kose i oči zaljubljenih momaka. Podizao se lagano i sigurno kao ruka starice ili posiveli brk zaboravljenog starca.
Uskomešao bi probuđene i otkinute duše, podstaknuo bi ih nežnim  milovajem najsitnijim perima  utkanim u svoja krila. Sve bi vrcalo od glasova, oni bi se opet spajali u reči, pa u rečenice i tako dokle god je noć trajala ili se neko grubo našalio i prekinuo budnima nedostunu radost. Polako bi uz beskrajni sjaj noćnoga neba sklopio ogromna krila, a priče bi krenule, prvo tiho i sramežljivo, a zatim bi jačale ohrabrene njegovim pažljivim slušanjem.
 Naizgled je bi miran.
Kada bi se prvi nagoveštaj budjenja osetio na zatvorenim kapcima, nestajala bi slika o Lakokrilom i priče ispredene  u tajnosti noći. Lakokrili je bivao zaboravljen i skriven. Niko budan ga nikada nije video. Nije se znalo kako izgleda, da li je nalik starim zmajevima, aždajama, grifonima, heruvinima,  arhanđelima ili potpuno liči na, nekim čudom,  naraslu džinovsku pticu selicu. Nije se znalo kada je stvoren i od čega, kako je sve priče mogao da pamti i kako je sve živote slagao jedan pored drugoga i čuvao od svakog zaborava,
Ipak su postojale naznake njegovog lika. Lakokrili se ukazivao Prozvanima. Onima koji su osetili istinsku tugu. Čak i njima se prikazivao samo kao blesak ili nagoveštaj nedokučivog nestvarnog obrisa  bića s najviših tajabstvenih planina i njihovih najskrivenijih pećina.
Kada bi se svi Prozvani mogli sastati i kada bi se mogle spojiti njihove priče, stvorila bi se magličasta slika Lakokrilog. Ono što su    Prozvani znali jeste boja njegovih očiju. Satkana od duginog spektra, menjala se od količine svetlosti u trenutku pokazivanja.
Lakokrili je uprkos godinama koje je nosio bio mlad. On je u sebi imao  mešavinu prvog čoveka i tek rođenog deteta. Nosio je sve pravde i krivde. Odnosio je i donosio plač, nevericu i veru. Što je najvažnije pružao je nadu i savršeno pamćenje..
Nije moglo proći nijedno  slavlje, a da se nepozvani gost ne ušunja i skriven od očiju svih izvodi najlepše plesove uvijajući svoja krila. Posebno veseli su bili oni na čijem se čelu zadržala mrvica njegovog paperja. Prozvani je duboko u sebi nosio tugu i skriveni žal, pa se posvećivao veselju za sve koji su mu bili dragi. Osetio je istinsku radost.
Lakokrili nije bio stvoren da mrzi ili osuđuje. Smisao njegovog postojanja je razumevanje duša stvorenih rukom Gospodnjom.
Savršeniji od savršenstva stvorenog čovečjom rukom, čistiji od najiskrenije nevine duše, blistaviji od najblistavijeg bisera otetog s dna mora, takav je  Lakokrili.
Umeo je i da tuguje. Znao bi da u trenucima velikog bola podstakne one dobrodušne i spremne za upućivanje utehe svojim ogromnim krilima uputi na pravo mesto. Ljudi su nekada govorili da je sve to sudbina, volja nečija, slučaj ili sama djavolja rabota.
U postojanje  Lakokrilog mnogi ne veruju.
Njemu je  svejedno. Ispunjen je  i zadovoljan sobom. Ima je sve što mu je  potrebno za nesmetan let. Spreman da ispriča vidjeno ili da svojim krilom pokrene vetar pa da se ljudi čude.

Za Lakokrilog. Jesenje cveće.