Srna

Srne su se ponete jutarnjim mirom i svežinom, ali i nedostatkom čovekovog prisustva, zaigravale na čistini. Radost je vrcala ispod njihovih nogu.  Sveža trava oprana jutarnjom blagom rosom se lepila za njihovu vitkost.  Izlazak sunca i rasterivanje poslednjih tragova tame ih  je prenulo. Osetile su istančanim čulom nasleđenim od svih srna koje su živele pre nih,  opasnost prilazećeg.  Lakoća tela ih je ponela negde u nepreglednu tajanstvenost ravnice.
Dovoljan je samo treptaj, postajem deo slike
.
Nalazim se u ulici svoga detinjstva .
Paorska kuća, velika, lepa, preka. Na samom uglu. Zahvata dve ulice. Ima dva ulaza.  S jedne strane je sveže umivena najčistijim gašenim krečom kupljenim i gašenim u velikom metalnom starom koritu  uz vrelinu i  burno stavranje mehura. Beli se nadaleko.
Srna sasvim pitoma. Svoju njuškicu u protura kroz žicu koja deli baštu, sav njen svet, od ruku dece. Tu smo svakodnevno, od jutra, pa dok  nas majke ili noć ne oteraju.
Tihi smo.
Delimo  domaći keks ili parče hleb . Mnogo je ruku. Dodiruje nas svojim jezikom.  Ćuti.  Iz dvorišta se čuje glas koji nas tera.
Odlazimo.
Brzo se, u tajnosti i skrivanju od druge dece vraćam. Vraća se i ona. Tako je čista. Gledam svoje ruke. Ispod noktiju se crni banatska prašina. Ne smeta joj. Koža je pod mojom rukom čvrsta , a istovremeno i tako nežna.  Milujem je. Donela sam joj jabuku opalu s visoke grane naslonjene na zid našeg dvorišta.  Jabuka komšijska, a naša.  Slatka.
Iz njenog oka teče kap. Plače.
- Zašto plačeš? Tu sam ja...Zašto...
Blesak za bleskom.
Srne nema.  U dvorištu je čovek.  Deda, Na glavi mu je šubara od crne jagnjeće kože. Na nogama opanci. Grube štrikane vunene čarape navučene do kolena. Onda pantalone i  jakna od grubog platna. Na leđima kožuh. Stoji sam. 
- Deda Jefto, gde je...?
- Nema je deco. Nema. Otišla je da se pridruži svim srnama od davnina izgubljenim u ovoj našoj ravnci.  Ja sam je doneo, spasao sam je kad je bila lane... nema je deco, nema. Samo je zaspala.Samo je zaspala.
Blesak.
Šetam pored starog kopa gde se nekada glina vadila i od nje pravio najkvalitetniji crep. Voda je tiha. Vetra nema , samo ravica blago šapuće tajne kroz udaljene glasove ptica i  otkinute semenke maslačka.  Odjednom šum vetra. Glasan. Brz. Strahom obojen i nošen sve bliže i bliže. Čujem ciku dece. Strah me obavija. Zvuk je sve bliži. Sablast , aveti u svetlosti dana?
 Pored mene proleće krupan strah u telu srne.
- Uhvati je! Uhvati je!- grupica dece je jurila srnu prenutu iz sna.  Zatela se i u svojoj brzini nije birala put. Lomila je i krivila sve pred sobom noseći istinu o slobodi.
Slika je trajala vrlo kratko, toliko da su se  obrisi tela izgubili u gustom cvetanju plavog čička.
Blesak.
- Imamo kod kuće srnu! - reče dete svome učitelju.
- To nije dozvoljeno. Morate je pustiti na slobodu.


Slika na svili -Srne.