Miholjsko leto

Jutro je gubilo magiju.
Svetlost se probijala  kroz blago obojene listove još neuspavanog drveća.  Dan je osvajao. Toplota miholjskog leta je malog, jedva bi se moglo reći, žutog leptira izmamila iz skrovišta. Bledilo ga je mamilo u san, dugo čekan i umirujući.  Potpuno razbudjen leteo je vijugavo ustreptale duše i zbunjeno se podizao menjajući visinu svoga leta. Grabio je život sklanjajući se od ljudi. Naročito se plašio dece i njihove želje da dodirnu njegova prozirna krila pokrivena tankim slojem božanskog posipa. Prah na njima mu je značio sve.  Živeo je od njega, leteo pomoću njega, nalazio je društvo pomoću njega.
Slika leptira i laganog leta dodirnula dušu žene. Svojim bićem je bila na njegovoj strani, slavila je život svih oblika.
Krila leptira spremnog da osvoje svetlost okasnelog sunčevog zraka,  su je upozorila da će to biti dan kada Prozvane posećuje Lakokrili.
- Čekao sam strpljivo. Posmarao sam tvoj umor i ugasli sjaj neostvarenih planova za ovaj dan:
Ne budi tužna
vremena ima,
radićeš,
pisaćeš
slikati možeš.
Otvori oko
udhani vetar  istkan
tananim perom
lakog krila.
- Lakokrili, pa ti stvaraš stihove! Kako je lepo slušati te. Nastavi.
- Ha, ha, to bi htela, nije dosta što te posipa prah s mojih krila i što moje oko gleda za tebe? Nije li dosta što ti na dlan stavljam svo iskustvo stvoreno od prvoga dana Postanja?
- Ne ljuti se. Sreća je moja velika, samo danas mi je nekako umor stvorio  tužan dan. Uvek je tako s miholjskog leta. Umorna sam od nečinjenja. Umorna od ljudi koji jedno misle, drugo govore, a treće rade. Zato si tu ti. Znaš sve, poznaješ sve. Pričaš priče iz davnina, iz nekih srećnijih i bezbrižnijih vremena.
- Da, Miholjsko leto! Bilo ih je mnogo, i onih pre miholjskog, ali te  četrdeset četvrte vazduh je mirisao drugačije, ljudi su se pogledavali drugačije. Radosti su bile retke, deca se nisu radjala, bar u maloj ulici ušorenih kuća.
- Ulica svetlih lica i belo okrečenih kuća?
- Da, ta. Bio sam tamo, plakao s nima i radovao se s njima, Neki su me videli, neki nisu. Kao u vremenskoj bajci u kojoj živim i kroz koju letim ostavljajući u ranom jutru oko Miholjdana magličasti trag opalog paperja sa svojih krila, zadržao sam se toga dana u blizini čiste kuće ljudi spremnih da odu.
- Ko? Gde?
- Nemaš strpljenja, kakve su to generacije? Sve brže i  brže. Kako se nekada živelo polako, ali neću o tome, kažu da je to znak starosti, a ja sam večno mlad. Dolaziću tu i kada tebe više ne bude bilo.
- Dobro, izvini, pričaj, ćutaću.
- Ispred kuće su stabla višanja bila spremna za san. Samo je bledi leptir poslednji put te godine izletao iz svog zimskog skrovišta.  One koje su uvek radjale, nisu slutile da više nikada neće videti ruku koja ih je posadila.  Lišće se bojilo jutarnjim lakim sunčevim zrakom, a veče je donosilo crvenilo u  krošnju. Krila su podizala prve opale listove poigravajući se s njima. Delio sam sjaj i dugine boje nebu iznad i zemlji ispod njih.
 Lepotu spoljašnosti je remetila jeza unutrašnjosti. Herr Jozef  je svojim umom upijao glasine koje su preko mnogih usana dopirale s istoka. Znao je da mora na put, u zemlju svojih dedova. Znao je da potomci  dedova gube rat koji se njega nije ticao, ali ljudi su stradali, strah u njemu je rastao.
 Imao je vrednost u svojim rukama merenu  novcem i umešnošću. Umešnošću je zidao velike kaljeve peći, bio je priznat i pozivan u mnoge kuće.
Poneće samo umešnost, vrednosti će ostaviti, pa ako se jednoga dana vrati, da ima za novi početak. Pomogao sam mu maglom stvorenom magijom mojih krila. Bila je gusta, neprozirna , spremna da pospe nepoželjne poglede i pomuti razum iskonskim strahom. Niko nije video šta je zakopao u podrumu svoje kuće. Skinuo je pločice, iskopao rupu, ponovo zatrpao, zalepio pločice. Sve je ostalo isto samo je pod bio viši.
Komšije su videle kada je  paorskim kolima u koja je upregnuo dva crvenka konja krenuo nekud ka zapadu. Ništa nije govorio. Ćutke je klimnuo glavom u znak pozdrava. Samo ja znam šta je bilo s njim. Štitio sam njegove ruke svojim krilima.
- Sećam se, pošto smo imali Babiku i Baku, da je baka pričala za njihov podrum. Kada je kuća sedamdesetih godina prešla kod drugih vlasnika, kod žene udovice s jednom ćerkom, baka je pričala o starim vlasnicima. Kako se kuća renovirala, morao se menjati pod. Majstori su pozvali gazdaricu.
,,- Nešto se Čuje! Kao da je dole neka šupljina, kao da nečega ima dole.  Tu je bila kuća onog Nemca...bili su bogati...
- I da ima  i da nema neću da se  otvara. Ako se jednoga dana neko pojavi, neka ima svoje. Ja imam da živim. Radim. Imamo dosta. Sve zalijte betonom i neka tako ostane. Dok sam ja živa dirati se neće. ,,
- Lakokrili,  umeš da doneseš miris poštenih duša nestalih i zaboravljenih u talogu prohujalih vremena. Donosiš mirise zlatne prašine najvrednijih duša nestalih s polja i livada, izgubljenih u daljinama i nestalih iz svojih domova. Pokrivaš svojim krilima tajne zapisane u zidovima napuštenih kuća. Duboko ih čuvaš za neka vrednija pokolenja  sa više razuma.Nemoj mi reći šta je zakopao Herr, neka   ostane   tajna zatrpanog podruma.
- Nisam mislio da ti kažem, možda jednoga dana, danas ne.  Samo još ovo: ima dobrih ljudi, otvori srce, osetićeš ih i zadržati na sigurnosti svoga dlana.
-Hvala, možeš li mi reći priču malog žutog leptira izmamljenog toplotom Miholjskog leta!  Lakokrili?