Dani lete

San je doneo mir. Spavala je čvrsto, bez trzavica, ustajanja  i traženja odgovora na pitanja koja su dodirnula svest u noćnoj tami. Pred samo jutro i lako opominjanje mobilnog telefona da je vreme za ustajanje dodirnuo ju je Lakokrili svojim krilima i nezaustavljivom snagom svoga postojanja. Sanjala je svoje mirenje sa sudbinom i prihvatanje onoga što joj je ona namenila. Davno je prihvatila da se protiv velikih sila ne vredi boriti i da će se ono što mora da se dogodi destiti. Kako god, nalazila se prostoriji. Lekar je saopštavao da mora nastaviti sa lečenjem. Prihvatila je to lako. Jednostavno, kao da ispija čašu vode , a ona joj donosi blgo golicanje i osveženje nemerljivo nikavim dragocenostima. Glas onoga koji sve vidi i sve zna ju  je upozorio na
razlog njenog mira. U hodniku je stajala majka. Onako kakva je bila u svojim najboljim godinama. Jaka. Spremna da pomogne. Spremna da se odupre najstrašnijim bićima iz najdubljih morskih dubina i najstrašnijih noćnih mora. Prišla je majci i snažno je zagrlila. Suze su nezadrživo potekle.
- De, zašto plačeš? Nema razloga. Ja sam tu.
- Ko sam ja?
Od čega si me majko stvorila?
Kakve su se suđaje toga dana iskupile da me daruju?
Da li si negde u svojim dubinama zaboravila da pozoveš neku koja daruje nedodir?  Da li si zaboravila da se nasmešiš neobičnim gošćama?
Ili sam dobila previše? Moram li osećati toliku tugu?
Moram li baš ja izreći reč koja se ne izgovara? Moram li ja biti  smela da savetujem i tražim razumevanje?
Moram li ja  čuti i doživeti grubu reč i lepiti je za svoju dušu?
Kako da razumem  i glad i jad i plač?
Kako da ih oteram? Kako  da iz oka izbrišem početak oduška?
Dani lete.
Poslovi , poslići,  obaveze, ćaskanja uz ispijanje kafe. Nedostajanje sveprisutno i neka laka nedodirljiva i nikada izgubljena tuga. Potiskivanje sećanja i manjak snage u rukama.
Dani lete, kako da ih usporim majko?