Jutro

Kroz blistavo jutro odzvanjalo je brujanje autobuskog motora. Istrošen, izgubljene boje, sa pojačanim zvukom i obiljem nesagorelog sivog, masnog u gas pretvorenog  ulja, nastalog istrošenim   radom motora,  kotrljao se autobus  rasterujući mirne stanovnike ravnice.
Neprijatno  i onima unutra i onima napolju. Oni unutra su zatvarali oči da se zaštite od sive nagorele gorčine, koja je hteli  ili ne silinom svoje ljutine ulazila  u telo, prvo nadražujući nozdrve, a zatim u pluća.
Brujanje je rasterivalo stanovnike ravnice. Zatečeni fazan se brzo podigao u visinu i nestao negde u rascvetalim grmovima trnjina.
Srne su u daljini  podigle glave, napravile nekoliko naglih skokova, pa mirno nastavile da pasu zeleno bogatstvo hrane.
Otvorila sam i zatvorila oči. Pekle su me. Zasuzile. Otvorila sam tašnu i izvadila futrolu naočara. Trebala mi je krpa za čišćenje. Masnoća dima se zadržala na fotogrej staklu.  Bile su još tamnije.
Dodir lakih krila me je prenuo.

- Otvori oči! Gledaj! Gledaj!

Ne odgovaram rečju. Ljudi oko mene će pomisliti da mi se um pomutio, možda  da mi je svest zatamnio ovaj dim ili mi se slošilo, pa tražim pomoć.  Ćutim.
Stavljam naočare.
Gledam kroz sivo staklo.
Prve bulke su pustile vitke stabljike cvetova i crvenoj radosti dotakle nebo. Beli cvet kamilice protkan crvenilom. Iza njih polje prve stasale deteline i dve svrake.
Vitke.
Lake.
Plešu kroz zelene listove.
Dižu  se lako u visinu, prkose Zemlji i spuštaju se lako.
Skok  tankim nožicama.
Drhtaj stabljike.
Opet i opet.
Levo, desno.
Dodiruju se u letu.
Pršte perjem.
Meša se belo i crno.
Meša se glava sa kljunom.
Život se nastavlja.
Brujanje smanjuje sliku. Postaje prozirna. Ostaje samo lako lelujanje vazduha  pomeranog nepogrešivom željom za lepotom. Grabim ravnicu i polja tek niklog kukuruza. Blješte listovi obasjani suncem. Talasa se klasje zelene pšenice pod lakim dodirima vetra. Ječam peva.
Hvala-  izgovaram tiho da samo ja čujem.