Maslačkova priča

Na osvitku leta nebo se obojilo toplotom.  Ugrejala se zemlja. Disalo se teško.
Nedostatak vlage ili strah od nevremena dodirivao je mnoge. Svako je strahovao na svoj način. Mnogi su bili uzdrmani i naterani na razmišljanje, a neki su nezainteresovano  gledali na novi  dan.
 Laka jutarnja izmaglica je dodirivala ranoranioce, pa su oni lakše podnosili išćekivanje blagodeti neba.
Ravnica se prostirala i plivala u zelenilu. Šarale su je rascvetale bulke i ponositi plavi čovek. Kamilica je osvajala. Njima je bila dovoljna svežina noći i vlaga jutra da osete  kratkotrajnu životnu radost.
Uz njih se u svojoj nizini čvrstim korenom razvio maslačak.
...
Šta se to dešava? Zašto se toliki cvet užurbano podigao i stremi ne osećajući svoju sopstvenu lepotu i  ne dodirujući tuđu radost? Lepi su, mirišu, žive brzo i brzo završavaju svoj rast.  Poslednje okasnele bulke su crvenilo podarile danu. Plavo ih gura.
Ja sam strpljiv. Imam vremena.
Ali kakvo je ovo čudno golicanje koje me osvaja i gura u visinu? Doziva me sjaj i svetlost.
Kakva se to buka širi ? Dolazi li to sam kraj?

U trenutku je preko mladog maslačka prešao oštar nož kosilice. Začas su nestali listovi, izrezao se vitki štapić drške koji je obećavao da postane cvet. Nestale su nade i radosti.
Čovek je pažljivo kosio travu. Nije birao. Nestajali su zvončići i beli cvetići podnevnog cveća. Sve je bivalo samleveno i velikom brzinom je uletalo u plastičnu kutiju čiji je jedini zadatak bio da sakupi posečeno. Travnjak se dičio ravninom i uredno podšišanom travom.

Upio sam kapi biserne rose, udahnuo sam lak povetarac i kroz moje iskrzane listove sam pustio  snagu.
Osećam da rastem.
Osećam zov predaka i uputstva kako da dosegnem daljine. Razumeo sam da moram putovati daleko u neke nepoznate predele, da moram širiti slavu svoga preobražaja.  Razumeo sam da se moram boriti za život.
Evo,  opet neko golicanje.  Ispustiću novu dršku. Biće puna mlečnpg soka koji nosi zapovest.
Raste mi kvržica na glavi.
Rastem sav.
Radujem se .
Da baš me obuzima nemir.
I gle.
Glava mi puca.
Od zelene duguljaste kvržice napravila se izdužena vitkost sa nagoveštajem žutog u sebi. Za trenutak se rasplinula pod prvim sunčevim zrakom. Postao sam žuti cvet. Gle bezbroj moje braće i sestara. Pa mi smo  najlepši na svetu.
Gledajte me , gledajte.
Upijam i hranim se Suncem. Opet me golica. Žuto se pretvara u belo. Rastem do belog paperjastog balona. Kako se samo njišem na vetru. Kako me samo podiže ruka povetarca.
Kako se samo...
Da letite, letite, do visina, do neba, do slobode, do bašte i polja, letite do nebeskih visina i plave kiše.
Letite na sve četiri strane sveta i nosite priču o roditelju, o pretku, o pravilima života i poštovanjju Sunca.
Pričajte o skromnosti, velikodušnosti i borbi za svoje parče zemlje.
Osvojite tvrda srca ljudi.
Neka vam se dive.
 Neka na trenutak postanu žuti maslačak.