Miris bagremovog cveta

Nešto je nagoveštavalo da dan neće biti jedan od onih sporoprolazećih, dosadnih, pun palanačke učamalosti, dan u kome se ne diše.
Nebo je bilo  neobično mirno.
Disalo je plavetnilom, a sunčeva svetlost se hvatala za prve zelenkasto bele cvetove  tek otvorenih  cvasti  bagremova. Mirisali su ludo, privlačili su poglede i iskrili se svojom blistavošću.
Odjednom se sve uskomešalo.
Najpre stidljivo, a zatim u lakim titrajima naziranih prvim otvorenim očima, do potpune slobode. Bila je to čudna slika.
Letelo je i nije.
Vazduh se kretao i nije.
Sve se u nekoj belo žutoj  svetlosti komešalo, da bi se zavrtelo. Retki prolaznici zatvorenih duša su prolazili ne primećujući čudnost.
Žena je zaustavila bicikl. Posmatrač bi stekao utisak da će se javiti na nečujnu zvonjavu mobilnog telefona, ali nije. Sa tek primetnim osmehom na usnama  posmatrala je strujanje.  Ispred oka joj je bela svetlost obuzela u potpunosti vid. Morala je zatvoriti oči, da bi se beložuti krugovi nastali u njenom vidu razišli. Retko se dešavalo, ali danas jeste. Ponekad bi je uhvatio strah, ali ju je strpljenje teralo da sačeka da prođe.
Znala je da je to Lakokrili, da je izdvojio dan i vinuo ga u beskaraj nezaborava.
Upijala je sliku.
Hranila je svoju dušu i obogaćivala je najvećim vrednostima za koje nije znala da postoje.
Čitav događaj se dešavao na istoku, prema izlazećem suncu i njegovoj blagodeti koja znači život. U hladovini bagremovog bogatstva je čekala da opet dođe mir.
Duboko u mraku, pokrivene debelim slojem, sada vać utabane zemlje, oči su spavale. Nisu mogle videti ni istok,  ni svetlost,  ni život. Ipak moć nevidljivih krila i duginog oka koje vidi i ispod najdebljih slojeva gline i kamena kao i u najvećem mraku, ih je pokrenuo.
Oči su se pomerile, usne sasušene od dugog spavanja su zadrhtale na dodir lakih krila, da bi  ponovo utonule u savršeni mir.
Ostala je samo naznaka,  neobičan dar,  darovan od onoga koji ima večan život, trenutak u kome je rečeno mnogo i neki neobičan žal čvrsto stisnutih kapaka. Ostao je i ovaj zapis, trenutak u kome je spojeno ono što se ne može spojiti.
...
Sećate li me se
Kada prvim jutarnjim svetlom odzvoni čas i ugasi noć?
Sećate li me se,
Kada s jutra prvi petao pusti svoj grleni krik i kada zadrhti srce uspavanog paora?
Sećate li me se
Kada zamiriše prvi rascvali bagrem i kada se oko njegove cvasti okupi roj gladnih pčela?
Sećate li me se
Kada dete u radosti svojoj šutne loptu, a ona dobije dušu i poleti?
Sećate li me se,
Kada ispijate prvu kafu u jutarnjem razbuđivanju?
Sećate li me se
Kada dan uveliko obuzima dušu i
Kada se umor kao skrama hvata na vaše ruke?
Sećate li me se
Kada se s večeri sastanete s prijateljima, pa poteku priče o mladosti i danima koji se ne mogu vratiti?
Sećate li me se
Kada se osmehom rastajete od probuđenih zvezda na visokom nebu?
Sećate li me se
Kada tonete u prvi laki san, a vaši kapci se lako spajaju u želji da se nikada ne rastave?
Sećate li me se
Kada po sunčanom danu zamiriše bagrem i cvet njegov vetar ponese?
Sećate li me se
Kada slavuj jutrom pesmu svoju izvije i zagolica dušu neba i zemlje?
Sećate li me se
Kada se glas u komšiluku povisi i kada dete zaplače?
Sećate li me se
Kada pesnik čita svoje stihove i
Kada duša skriveno plače?
 ...
Svelosni krugovi su se razišli. Čarolija je nestala. Nestao je glas pripovedanjem obojen, nestao je Lakokrili i kretanje krila. Ostao je samo miris bagremovog cveta i jedan nedorečeni trag blistav kao trag retke komete na noćnom nebu:

- Na vas mislim u svojim dugim danima samovanja,
  Na vas mislim u trajanju mraka oko mene.
  Na vas mislim...