Zemljom ogrnut

Negde u ravnici, u  tački u kojoj se spajaju zemlja i nebo živi  mali patuljak. Ne
običan, onaj šumski, koji  ima svo blago drevnih šuma na čuvanju,a mnogo dragog kamenja i zlata ga okružuje, već skromni ravničarski,  prahom zemlje ogrnut.
Njegov zadatak je  da čuva duše od crne zemlje načinjene, one   koje se bune i protive odlasku u nebeske visine i ni na koji način ne mogu  da napuste ravnicu.
Ima on mnogo posla. Treba   skupiti sve zalutale, gorde i sramežljive, dobre i one manje dobre,  razvrstati ih po starosti zemaljskih godina, ali tako da se one ne osećaju razvrstanima, jer u tom prostoru, gde  je sam centar duge koja se javlja posle blagorodne kiše, godine, staleži, bogatstvo i siromaštvo ne znače ništa.
Jednog sunčanog dana je uhvatio  dušu. Davno je trebalo da se odvoji od tela i da potraži svoj put u svetlost, ali je imala mnogo grehova,  pa iz straha da nikada neće stići na mesto blaženstva nije htela da napusti  telo, ali i prostor iznad obrađenih njiva, vitkih kukuruza, rascvetalih medonosnih suncokreta i pokošenih strnjika.
Dok je još bila u telu, često ga je napuštala i vraćala mu se. Telo su svojim suzama dozivali živi. Čvrsto su ga vezivali za sebe i iz svoje sebičnosti ga nisu puštali. Patuljak je to znao. Imao je sposobnost da razume. No, ona  je činila  sve da se sama osmeli na lake odlaske i teške dolaske kroz mnoštvo dozivanja preko rasprostrtih magličastih tvari koje su u tajanstvenim satima dodirivle budne stanovnike zelenih polja. Dugo je trajalo njeno odvajanje i zadržavanje.
 Duša je volela da lebdi preko prvih kasnojesenjih snegova, a radost koju je osećala dok se izvijala preko tanke beline je bila nemerljiva. Tragova nije bilo. Niko ih nije naslućivao. Često je dolazila do patuljka koji se  brižno i nenametljivo nalzio u njenoj blizini. Kada bi se vratila telu, sedeo pored kreveta u kome je ležalo. Bez dodira je milovao ruku, a  bezbrojne cevčice  koje su ga održavale u životu  upućivale  su na postojanje patuljka.
 Još ga nije video. Nije bio spreman. Video je  u svojoj uskost samo one  koji su ga voleli.
 Tog dana je patuljak pobedio. Neposredno pred napuštanje tela zadržao je dušu. Poveo ju je tamo gde su bile i ostale. Stavio ju je da, slično kao u školi sedi  u trećoj klupi, što nije bilo slučajno.
Ko može zameriti patuljku? Njega možete terati, ne dozvoljavati mu da vam priđe, raspršivati njegovu ravničarsku večnost, ali ga oterati  ne možete. Zato budimo oprezni. Možda se kao malo đače nađemo  negde u nekom redu, u trećoj klupi i budemo  osuđeni na večno učenje,  a možda sve to bude blagoslov, neka vrsta produženog života.
Ko zna možda da, a možda i ne.