Crno - beli svet

Ispred stare zemljane šupe koja je davno u svojoj mladosti doživela da se na nju
prevrnu paorska kola  i da kao mlada nosi beleg konjskih kopita na svom telu,  bila je pseća kućica.
Živele su jedna pored druge, ali su im misli bile nemerljivo daleko. Svaka od njih se borila na svoj način s vremenom i svojim stanovnicima. Šupa sa mnoštvom glodara u zemljanim zidovima i lagumima koje su oni pravili, parovima dosadnih vrabaca i njihovim potomcima ispod drvenih gredica,  a manja je vodila bitke sa svojim stanarom  i njegovim podstanarima.
U manjoj  je omanji pas čamio, trpeći ispod svoje guste dlake  podstanare. Samo bi se povremeno protresao lupkajući nogom o zidove, stavrajući  zvuk detlićevog kljuna. Glava mu je ležala na pragu kao na najmekšem jastuku, a uši su mu blago dodirivale tlo.
Povremeno bi u nebo pogledao svojim šarenim psećim očima. Levim uhom, obraslim gustom dlakom je osluškivao daleke upozoravajuće tonove nadolazeće grmljavine.
Povremeno bi zevnuo  prateći nov tup odjek. Znao je on za mnoge preteće, strašne oblake i munje koje su sipale s nebeskih svodova. Bio je bezbedan u svoja četiri zida bogato ukrašena masnim tragovima   guste dlake.
U trećoj kući su živeli dvonožni. Iz nje  je dopirao miris kuvanog kupusa. Nije ga voleo, ali bi olizao činiju ako ostane za nju. Nije odbijao hranu.
Nije se žalio, otimao ili opirao kad su mu oko vrata stavili kaiš skinut  s dedinih pantalona. Bio je srećan slobodom koju mu je davao štrik po kome je alka klizila. Taj zvuk ga je opijao. Tokom noći je bezbroj puta jurio s jednog kraja na drugi uz piskave zvuke potpomognute  njegovim zvonkim  lavežom. Bežale su i mačke i sove, sklanjali se slepi miševi i izbegavali lov na njegovoj teritoriji.Samo bi dvonožni svojom vikom remetio lepotu tame.
Sada je mirno ležao i osluškivao daleke zvuke grmljavine koja je malo pomalo približavala.
Bio je bez straha.
Savršenstvo prirode  mu je davalo snage. Živeo  je u skladu s njom i njenim pravilima. Na njegovom štriku je tokom dana  gazdarica širila veš  da se suši. Tako je bilo i danas. Levim okom bi pratio lagano njihanje haljine  čije mu boje nisu značile ništa. Video je samo crno bele pruge, na čijim su krajevima cvetali opet crno beli izvezeni cvetovi.
Osećao je da će se nebo osloboditi tereta.
Lako je pogledom prešao  s haljine na sto na kome su se sušile patike s kojih je davno, još dok je bio štene, izgrizao pertle. One su  služile kao uspomena za njega- na vreme kada ih je kao nove bacao u vazduh i  u punoj brzini hvatao u letu, pa trčao mašući repom. One bi se  plele u svojoj nemoći. Toliko je bio zanesen igrom da nije primetio blizinu  dečjeg trotočkaša. Samo se prevrnuo preko njega pravo pred dedine noge. Očešao se o nega, a iza njegovog uha je ispala zadenuta četvrtasta drvena olovka.  Deda se nije ljutio, nije ga tukao, već počeškao između njegovih dlakavih ušiju.Tada je po prvi put čuo jasno  žubor daleke vode u planinskom potoku, smeh  neba i pev  ptica selica.
Danas , dok mu je kroz misli klizio davno minuli dan, taj zvuk se pretvorilo u dobovanje prvih kišnih kapi o limeni krov njegove kućice.
Uskoro je lilo iz neba.
Povukao se  unutra tako da mu je samo vrh njuške virio napolje. Voleo je golicanje kišnih kapi i njihov neponovljivi ples. Svirala je grmljavina, a haljina na štriku je izvodila svoje valcer korake dodirujući krajevima rukava blatno tlo. Dok su pruge nestajale tonuo je u  vlagu vazduha skupljajući izgubljene pseće duše pod svoje okrilje.
Dvonožni su u strahu zatvorili prozore.