среда, 30. октобар 2019.

Šta oni znaju? Ništa!

E jesu ovi Ljudi!!!!
Da im se samo čuditi možeš!
Ne vide ništa, ne čuju ništa. Ne prepoznaju ono što im leti ispred nosa od svoje zanesenosti bezvrednim stvarima!
Idem ja tako, saveznici su sa mnom: blagi jesenji vetar namirisan žutim mirisom suvoga lišća,  topli zrak još uvek neposustale toplote naše zvezde, zaboravljeno pero laste otišle na dalek put.  Ljudi to ne vide. Ne mare. Ne vide otvorenih očiju.
Obojena sam lakom dobijenim od Nevidljivog čoveka. Ofarbala sam i svoju metlu. Vide se samo  žuti listovi i  njihovo blago  vijuganje kroz jedva vidljive  tragove u blagosti ranojesenjeg popodneva.
U kosu sam uplela suvo lišće starog oraha. Šuška i greje, krza se pri svakom mom koraku i miriše gorčinom tuge za zelenim. Ljudi kažu da je otrovno, ali šta oni znaju?
Ništa!
U duge uvijene nokte sam zabola poslednje bodlje kasno rascvetane ruže koju sam u svom letu pomerila, ne bih li opomenula ženu  da je ubere i njome zamiriše poslednje dane miholjskog leta, ali šta ona zna?
Ništa! Samo se nezainteresovano okrenula utonuvši u svoje misli.
Ne vidi  ona dalje od mreže na prozoru koja nije ni blizu mojoj mreži kojom hvatam izgubljene duše i zalutale slepe mišteve stare kradljivce propuštenih snova.
Spremna sam da proletim i donesem strah kojim se besprekorno služim u svojim igrama. Samo se  igram u svojoj večnosti. Kažu da ne postojim! Šta oni znaju?
Ništa! Spaljivali su me bezbroj puta, stavljali na stubove strama, vezivali konopcima ili me bacali u ledenu vodu januarskih reka. Nisu me uništili. Više mi smeta neverovanje da postojim.
E pa postojim.
Imam slobodu. Letim kroz prve jutarnje magle, dosežem svojim letom vrhove planina i dubine ravničarskih reka, dodirujem krajeve velova zaljubljenih devojaka, darujem dobro, darujem loše, brišem tragove ustajalog vazduha učmalih podruma i igram se sa malim tavanskim paukovima u noćima bez sna za ljude. Plašim ih šuškanjem , škripim i zvijam kroz puste hodnike starih zamkova ili malih kuća. Potpuno mi je svejedno. U svemu vidim lepotu trenutka. Hvatam ga i stežem svojim dlanovima.
Umem da budem pakosna, podmetnem nogu lepotici u visokim štiklama, smejem se kad se ona zanese,  a štikle se iskrive. Dodirne me njen strah, pa podmetnem ruku da joj ublažim pad. Ne zna ona ništa. Misli splela se.
Mogla bih nizati svoje dobrote, ali nemam  vremena.
Moram da budem zla, da se poigram s ovima što su se obukli u čudne haljine, pa misle da liče na mene.
Ali šta oni znaju?
 Ništa.

1 коментар:

Dragi prijatelji ukoliko imate komentar na pročitani post slobodno napišite.Hvala!

У част Десанке Максимовић- Плетем

      PLETEM Gornjačka kupola Gledam: Gornjak se beli u kosi zelenih šuma Ogleda u bistroj vodi reke svoje I ispeltenim stihovima Desanki...