Zvona hilandarska

Dok u  tišini večeri skupljam hrabrost da izađem, čekam zvuk dalekih zvona. Dalek ih put čeka, ali  Nebo je jedno.
Na sebi nosim teret  teških misli,
Koliko smo grešni?
Koliko je dubok ponor koji nas doziva?
Koliko smo se ogrešili o prirodu? Zar je potrebno da nam se dogodi  2020. da vidimo sav greh ljudski jasno u prozirnom nebeskom ogledalu? Koji put se to ponavlja? Kad će se točak zaustaviti?
Izgovaram molitvu. 
Sa zadnjim glasom koji ispuštam,  do mene dopire zvuk zvona hilandarskih.

Čudo ?

Poradovah se da sam svedok čudesa džinovskog mađioničara.  Na trenutak mi se svest vraća. Nisam prorok, monahinja ili duhovnik,  obična sam, jedna među mnogima koja moli za svakog čoveka.
- Ti nisi, ali ja imam slobodu da činim ono što ljudska ruka ne može.
- Oprosti. Zaboravih na tebe Lakokrili, na krila tvoja  i moć koju imaš u njima.
- Molio sam s tobom, sa ljudima dobrog duha,  a svojim krilima činio da olakšam zadnji dah  bolnicima. Velika je patnja u njihovim očima.
 Nepregledni je strah koji se prostire preko sveta ljudi. Jedino što je dobro jeste tišina  koju nisam odavno čuo. Slušaj tišinu. Iz nje ćeš naučiti...
-Šta?
- Oprosti , nemam vremena. Moram  napaćene duše odneti na mirnije i lepše mesto...
Ostadoh sama s prolećnom noći ispred sebe.
Osluškujem tišinu.

Prekratko

Krupnu pahulju prevari martovski dan
Ukrade je iz doma
Bleštavog
Prevari stazom puta nepovratnog
Obeća let pun glasnog smeha
Mnoštvo drugarica
I bezbrižan pad.

Iz vlažnog tla plava glava
Savila vrat
Drhti u strahu
List joj se sivilom kiti
Duša se s nemirom miri.
Spremna da napusti svetao san.

Kroz staklo opranog prozora
Ču  glas
,,Uberi je
Unesi
Povrati proleće u dom".

Plava glava s pahuljom - krunom
Uđe u topli dom.

Osmehnuše se kratko.

Prekratko. 

Lala u koroni: Ostani kod kuće

-Ovaj usisivač, zašto stoji tu da se ja, ovako debo saplićem o njega?Prašina?
Kome smeta prašina? Ona je opasna samo kad se pomera. Ovako ništa! Da se maneš!
I te slike što glediš? Šta buljiš u nji, misliš ako glediš da će doći? Neće. Ima da čuču  u njine kuće. Nigdi se nejde! U se i u svoje kljuse! Zna se!
Moraću i sode bikarbone  da pijem. Zbog tebe. Te ovo, te ono... Ju, i ova korona...čuo sam za onu sunčevu, a volo sam i da je gledim kroz nagaravljeno staklo...svi ti kako kažedu ,,efekti", pa mesečeva korona, svetlost i to tako, al ovo, to mi nije jasno. Izgubio sam se ko guska u maglu. A i one dobre, spasile Rim, a tek džigerica... Al šta ću...rane ima, pa će da se gura... Šunke na tavan, al ni tome nije vreme, ima da čekam paradajz...
Ju, onaj mi opet šalje neke slike. De da vidim...ima vremena ne radi ništa...he, he, he... Dobro je da su mi dali ovaj telefon što može i slike da daje, pa ko na televizor ...E, sad ima da ga zovem i gledim:
-Di si mi, druže moj? Di nalaziš sve te take...
-Ima svugdi, samo traži pa ćeš i naći...
-Jal, pa kako ti je u ovoj koroni?
- Šta da ti kažem : Ustani- oću- neću, više neću neg što oću! Kafa i rakija više oću neg što neću, al da ji jedim- neću, pa oću! Opet lezi - oću, neću, oću, neću, oću! Ondak ručak, opet oću, neću, oću neću, oću! Pa sam podrigivo i tako, To ti je za ceo dan. Oću i neću. Više neću nego oću,  al oću pa opet neću!
-E, pa dobar si mi ti! Blago tebi! Ja nisam teo da ručam, pa sam teo. Ondak  neki kiseli kolači, teo sam, pa nisam, pa jesam! Muči me stomak od nji. Da bar možeš da dođeš. Tu si preko, a ko da si sto kilometara daleko.
- Ćuti dobro je i ovako! Da ostanemo na oću  i neću.
- Dobro je, al što ti je glava nekako kriva. Dole široka, gore uzana? Šta je to s tobom?
- Baš sam teo da te pitam. I tvoja je taka.  Da nisi obolo?
- A ti?
- Nemam temperaturu - nisam.
-Nemam ni ja! To je od ove tehnike, oće, pa neće da da dobru sliku!
-Neće- oće, neće!
- Ajd sad lezi i spavaj. Kažu dobro za zdravlje!
-E, to oću! Ajd pa pošalji mi koju sliku, a ja ću  ondak te zovem. Svako u svoju kuću, a ko da smo u jednu!

Bezglasno

Hodam
teški  i koraci.

Naleće mlaz obojene vode
dubok
hladan 
nepoznat.

Hodam ulicom bez ljudi
strah grize moje korake.

Bezglasno plaču.

Zavesa se lako pomerila
glas  zamro.

Videh samo stare isušene prste.


Srećan Dan poezije.


SREĆNO!

Gde sam

Gde sam

Osunčan dan, a senke na nebu
Vedra noć, a zvezda nema
Gde sam?

Diže li se zavesa izgubljenog vremena
Ili se to duše stradalih bude?
Gde sam?


Vazduh ima i boju i ukus
Gde sam?

Voda ima i boju i ukus
Gde sam?

Koliko su teški gresi moji
Mogu li se ublažiti?
Gde sam?


Beli anđeo  na svili.

Беч: Савином стазом

Стазе су многе, до њих доводе често скривени,  завојити путеви који крију многе лепоте. За њихово откривање је потребно много добро сложених коцкица. Имала сам среће, те су се за мене коцкице сложиле, па сам 7. и 8. март 2020. године  провела у Бечу у дивном друштву песничких душа и љубитеља поезије, под  домаћинском руком Славице Клајн председнице :
Kulturverein Goldenes Wort Lassee NÖ Austria. Српско културно друштво „Златна реч“ – „Српска круна“ Аустрија под покровитељством Министарства спољних послова Републике Србије - Управа за сарадњу са дијаспором и Србима у региону.

Песма  Савином стазом је на истом конкурсу освојила треће место.

Савином стазом

Ходам усправно стазама древним, Христовим трагом

Ходочасник на путу скроман, путник трагања вечног

Духовним богатством се храним, сагињем леђа, улазим у храм рођења

Звезду погледом и руком мијем, молитву тихо зборим

Благословена сам Савом на стази светој.

Маслином старом опијам душу, слушам шумор грана древних

Говоре старине дана минулих, последњи мирис вечери тајне.

Савиним трагом побожно ходим, Сионској горњици сводове љубим.

Улицом суза понизно ходим, Христову тугу носим на длану

Неразум на душу примам, Голготу сузом заливам.

Благословена сам Савом на стази светој.

Миро ме опија, Плоча ружичаста, хладна и светла

Умивена покровом светим.

Трагове пратим, безгласом појем, кораке купам.

Благословена сам Савом на стази светој.

Уђох у празан Христов гроб, радост Васкрсења обли ми душу

Срећна у Соби Анђела, замишљам Благодатни огањ

И Саву ходочасника првог.

Свежањ свећа у огњу палим: за незаборав, тугу и радост.

Ходам стазама Свете Земље поносна на кораке рода свог.

Благословена Савином стазом светом.

Два дана су пролетела као два минута. Смењивале су се шетње, разговори и читање поезије. Најлепши стихови су одзвањали са видиковца Шенбруна одакле се Беч види у свој својој лепоти.
Хвала Славици Клајн на добродошлици, хвала свима који су одвојили време и учинили ми част да се дружим са њима.
До неког новог виђења, уз неке нове стихове.

Htela bih

Htela bih let  prve laste                           

Htela bih smeh detinje radosti
Htela bih gavrana pero i goluba guk.

Htela bih zeleno
list, granu, travu po polju
pupoljak pre cvetanja.

Htela bih prostrane livade
mir manastirskog jutra
i reč monaha u predvečerje.

Htela bih da tišinu remeti samo
pesma  poznatih koraka.
Htela bih...