Dok u tišini večeri skupljam hrabrost da izađem, čekam zvuk dalekih zvona. Dalek ih put čeka, ali Nebo je jedno.Na sebi nosim teret teških misli,
Koliko smo grešni?
Koliko je dubok ponor koji nas doziva?
Koliko smo se ogrešili o prirodu? Zar je potrebno da nam se dogodi 2020. da vidimo sav greh ljudski jasno u prozirnom nebeskom ogledalu? Koji put se to ponavlja? Kad će se točak zaustaviti?
Izgovaram molitvu.
Sa zadnjim glasom koji ispuštam, do mene dopire zvuk zvona hilandarskih.
Čudo ?
Poradovah se da sam svedok čudesa džinovskog mađioničara. Na trenutak mi se svest vraća. Nisam prorok, monahinja ili duhovnik, obična sam, jedna među mnogima koja moli za svakog čoveka.
- Ti nisi, ali ja imam slobodu da činim ono što ljudska ruka ne može.
- Oprosti. Zaboravih na tebe Lakokrili, na krila tvoja i moć koju imaš u njima.
- Molio sam s tobom, sa ljudima dobrog duha, a svojim krilima činio da olakšam zadnji dah bolnicima. Velika je patnja u njihovim očima.
Nepregledni je strah koji se prostire preko sveta ljudi. Jedino što je dobro jeste tišina koju nisam odavno čuo. Slušaj tišinu. Iz nje ćeš naučiti...
-Šta?
- Oprosti , nemam vremena. Moram napaćene duše odneti na mirnije i lepše mesto...
Ostadoh sama s prolećnom noći ispred sebe.
Osluškujem tišinu.
Нема коментара:
Постави коментар
Dragi prijatelji ukoliko imate komentar na pročitani post slobodno napišite.Hvala!