петак, 26. јун 2020.

Jutro


Dok noć svojom svežinom ostavlja prostor novom danu, budim se lagano. Želim da mi san pruži utehu, odmor,zaborav straha i tužnih sivilom obojenih misli.
Kroz otvoren prozor do mene dopire cvrkut prvih slavuja probuđenih u sam osvit zore. Njihova pesma je vedra. Dozvoljavam da me budi, da se opijam  tajanstvom nota večitih jutarnjih darodavaca. Sunčev zrak me dodiruje. Pokušavam da ponovo sklopim oči, da ostanem u blagoj senci polusna, ali ne uspevam. Suviše brzo mi misli čine korake. Umnožavaju se, raspredaju svoje priče. 
Budna ležim i slušam disanje pored sebe.
Treptajima činim igru svetla i senke zanimljivom. Dopuštam lake prevare i teška kazivanja.

-Budna si?
-Nisam. Još držim oči zatvorenim.
-Budna si?
- Ko pored tebe može ostati budan? Dugo te nije bilo. Lutao si?
-Ja ne lutam. Uvek sam tamo gde treba da budem.
-Da i sad si potreban. Želim da čujem tvoje reči. Melem za um.
-Video sam. Danima te pratim. Tvoji strahovi su uvek tu.
-Zbog čega nisi došao ranije?
- Uvek isto. Nisi usamljena u tome. Mnogo je takvih. Mnogima je potrebna uteha.
-Znam.
- Za tebe danas imam čas iz istorije.
-Učitelj je uvek na času. Ako kome smeta duboko se izvinjavam. Hajde da čujem …
- U srednjem veku je bila kuga. Leteo sam među bolnicima i krilima svojim im olakšavao muke. Duše su se u rojevima izvijale prema Nebu. Činio sam im bezbedan put. Duše nisu patile, zauvek su bile oslobođene bola i muka. Patili su živi. Pokušavao sam da ih podučim, kažem...
Nestajala su tela u zalogajima vatre svakodnevno paljene, a ja sam leteo i leteo. Lečili su se ljudi opijumom, prahom ukradenih mumija, dugo tučenim u istrošenim avanima. Vračare su radile sve dok i same ne bi duše svoje predale mojim putevima.
 Najzad su se ljudi urazumili. Stradanje stradalnika je završeno. Ostao je samo strah. Isti taj koji se prenosi sa generacije na generaciju. On ne posustaje.
- Da. Ne plašim se tvojih puteva. Ni bolesti. Plašim se nemoći.
-Oduvek je tako bilo. Želim da ti kažem još nešto pre nego što me moja krila ponesu dalje.
Stala je kuga. Stala je španska groznica. Staće i koronavirus. Ostani razumna, okrenuta razumu. Propadala su carstva: Kartagina i  Sparta, nestajali su faraoni i rimski carevi, nestao je Vavilon i Mesopotamija, nestajale su granice i države, ali su ljudi preživeli. Oduvek sam ih čuvao.
 Preživeće ljudi.
- Tvoje reči su uvek uteha. Hvala Lakokrili.
U pomeranju lake zavese na otvorenom prozoru koja je samo dobro upućenom oku mogao da nagovesti prisustvo nekoga ili nečega , nestala su krila i oko.

-Da li spavaš?
-Da li ti spavaš?
-Budan sam odavno, pustio sam te da sanjariš.
-Hoćemo li čaj i kafu?
-Uvek. Ustajemo.

Crtež olovkom kao ilustracija.

1 коментар:

Dragi prijatelji ukoliko imate komentar na pročitani post slobodno napišite.Hvala!

У част Десанке Максимовић- Плетем

      PLETEM Gornjačka kupola Gledam: Gornjak se beli u kosi zelenih šuma Ogleda u bistroj vodi reke svoje I ispeltenim stihovima Desanki...