Ružine glave

Dok se sitne kišne kapi lagano slivaju  po utabanim stazama limenog krvova
pokušavam da uhvatim misli.
Slobodne su.
Lebde negde daleko u visinama koje mi nisu pristupačne. 
Kroz prozor gledam dve ptice. Ne prepoznajem ih. Visoko su na nebu. Sivilo oblaka  se stopilo sa tamnom bojom perja.
Lete.
Čini se da se igraju.
Same.
Bez posmatrača i uljeza kakva sam ja. Podižu se i spuštaju samo na kratko menjajući visinu. Krilima svojim i letom golicaju moju maštu. Da li je to ljubav, drugarski ples ili je zov prirode utkao svoje puteve u pokrete njihovih krila, ne znam. Ostajem uskraćena . Ipak čujem cvrkut, vrisku ili gugut, uvijen u tajnovitost belih ogrtača koje mlade nose na venčanjima obrubljene sitnim belim  vezom. Prizor dostojan kakvog kralja ili  princeze, a meni se pruža.
Na gomilu skupljam delove sebe.
 Uzimam makaze. Brzim rezovima skidam sa ružinih grmova posustale krupne poluuvele cvetne glave. Talože se jedna preko druge. Glave im se oslanjaju na tuđe trnje, a ipak ponizno ćute. Bodu mi prste iako ih hvatam odmah ispod baršunastih cvetova.  Još  ona tamnocrvena pored zida na severnoj strani. Tamo su začudo one najkrupnije koje ostaju bez prvih cvetova na dan majskih zadušnica.
Pronalazim misli. Tu su i tamo gde spavaju uspavani, gde nedostajanje ne umanjuje svoju vrednost iako godine prolaze.
Poslednji struk se našao u beloj plastičnoj kanti. Ostavljam makaze, sadržaj istresam u crnu kantu i brzo spuštam poklopac.
A ptice su i dalje u nebeskim visinama.
Sada pevaju.