Put je vijugao.

Put je vijugao.
Smenjivale su se njive pod ječmom zlatastog klasja, sa pšenicom još uvek zelenom. Mamile su osmeh bulke vatreno crvenih cvetova koje se ponosno uzdižu iz žita i lagano plešu vođene dirigentskom palicom prolećnog vetra.
Laste se nisko spištaju  i krilima dodiruju vrhove plodnih žitnih polja i u brzom letu,  otvorenih kljunova love pženične žižke, još uvek nedovoljno stasale da bi se sklonili ispod zelenih opni zrna.  S punim kljunom bi se dizale u visine i radosnim kliktajima bi pozdravljale nebo, dolutale zrake sunca ispod,  u pramenovima,  razvučenih modrih  oblaka.
Spajalo se modro i modro u životnoj radosti.
Točkovi hvataju put bez milosti sa nemim brojanjem pređenih kilometara.
Oči čoveka su sa tugom okrznule velikog krupnog jazavca oko koga su se skupljali rojevi muva. Ležao je bez života, s glavom položenom na gomilicu blatne zemlje na kojoj su se videli tragovi šara koje ostavljaju još uvek ne skinute zimske gume.
- Jesi li videla?
- Da, jesam.
- Ne razumem,  kako neko može da ga pregazi...
- Možemo da mislimo da nije namerno...
Razgovor je tekao dok su pogledi hvatali sporo kretanje preko bele linije koja deli put na dve polovine. Okruglasta pljosnata lopta.
Čovek je naglo zakočio.
-Moram da je spasem...
Žena je izašla iz auta.
Čovek je lakim trkom, ne bi li stigao pre crne tačke koja se približavala iz daleka,  došao do kornjače,  odnekud zalutale preko kolovoza u potrazi za ko zna čime.
Možda je tražila novi dom, prijatelja ili je htela vlat trave koja se lepše lelujala sa zapadne strane.
- Tako. Preneo sam je onamo gde joj je glava bila okrenuta. Na zapad.  Da si samo osetila kako se uvukla pod svoj oklop. Ko zna šta je pomislila?...
Zakopčaj pojas, nastavljamo dalje.
Utonuli su u svoje misli, onako  bez reči,  uz Vivaldijeva ,,Četiri godišnja doba" u slavu svih kornjača pod nebom plavim.  Auto je  uz tiho brujanje nastavio svoj put.
Put je vijugao.

Fotografija preuzeta iz ,,Lovačkih novina" .