уторак, 27. јул 2021.

Putopis : Mostar

Stari most
Pod vrelim hercegovačkim suncem uz neprekidan pev brojnih zrikavaca
nastavljamo svoj put prateći krivudavu sivu liniju  puta. Isključujemo klimu u autu, trpimo toplotu, ali se napajamo vazduhom obojenim  biljem  i bogatom istorijom. Hodili su ljudi ovim krajevima od preistorije do današnjih dana. 

Smenjuju se kamen, zeleno rastinje i plave linije reka. Ipak tražimo nešto lepše i više, nešto što prerasta ljudske granice, što ima svoju bogatu, nikada presušenu istoriju i svetlu budućnost. Cilj je  Mostar.

Savremeno čudo navigacije nas odvodi baš gde treba. Parkiramo se na stazi pored  pravoslavnog groblja Bjelušine. Ostavljamo auto nemilosrdnosti Sunca, prelazimo put i ulazimo u stari deo Mostara. Instinkt govori jedno, navigacija drugo(nismo se dobro sporazumeli na relaciji grob i spomenik Aleksi Šantiću). Ljubaznu devojku koja izlazi iz jedne od kuća pitamo za pomoć. Odgovara da se krećemo u dobrom pracu i želi  nam prijatan boravak u njenom gradu. Reči dobrodošlice  poboljšavaju našu iscrpljenost i daju nam novu količinu snage. 

U senci malog parka i finoj hladovini zelenih krošnji uz pesmu ptica usamljen stoji
Kod spomenika


od kamena načinjen spomenik Aleksi Šantiću. Bez reči u igri svetla i senki

namernicima priča svoju sudbinu. Pohode ga ljubitelji poezije, i golubovi mira. Gugutom mu šapuću da zaboravi vodu hladne Neretve i da svoje ponovno postavljanje gleda kao milost Gospoda razumu. 

Kuda bi dalje, ako ne do spomenika Emini? Baš kao u pesmi sa ibrikom  vode u rukama.

Sa Eminom

Emina


  Sinoć, kad se vratih iztopla hamama,
Prođoh pokraj bašte staroga imama;
Kad tamo u bašti, u hladu jasmina,
S ibrikom u ruci stajaše Emina.

Ja kakva je, pusta! Tako mi imana,
Stid je ne bi bilo da je kod sultana!
Pa još kada šeće i plećima kreće...
— Ni hodžin mi zapis više pomoć neće!...

Ja joj nazvah selam. Al', moga mi dina,
Ne šće ni da čuje lijepa Emina,
No u srebren ibrik zahitila vode
Pa po bašti đule zalivati ode;

S grana vjetar duhnu pa niz pleći puste
Rasplete joj one pletenice guste,
Zamirisa kosa kô zumbuli plavi,
A meni se krenu bururet u glavi!

Malo ne posrnuh, mojega mi dina,
No meni ne dođe lijepa Emina.
Samo me je jednom pogledala mrko,
Niti haje, alčak, što za njome crko'!..

Na Starom mostu

 

Polete zvuci pesme , razležu se starim Mostarom, uzdiše i staro i mlado zaneto lepotom melodije i stiha. A sevdalinka dodiruje dušu.
 
 
Praćeni  nečujnom melodijom koja poput mesečine dodiruje zaspale seni vekovnih posetilaca pratimo svoje staze. Preko  Lučkog plavog mosta,  toliko blizu onog glavnog, da nas njegova zagonetnost zagolica , pa da sa divljenjem  iz daleka gledamo Stari most. Blagi vetar u svom pohodu dodiruje šešir na mojoj glavi,  u želji da ga prepusti hladnoj Neretvi. No, ne dam se ja. Držim ga rukom i hvatam šapate istorije. S divljnjem poklanjam sebi sliku Starog mosta. Beli se ponosito svojim lukom preko Neretve. Poput legende i proročanstva: srušen biće ponovo sastavljen. 
 

Uskim ulicama popločanim kamenom dobro ugrejanim od Sunca hodamo do njega koji strpljivo i posnosito čeka. Hodili su tuda mnogi. Znani i  neznani poznati, priznati i beskućnici, pred Gospodom  svi jednaki. Hodao je njime moj otac poslednjeg leta svog života i moj brat na služenju vojnog roka. Eto i mene tu u miru, kao poklonik, nezamernik, neosuditelj u teškim vremenima i turista u mirnodopskim. Tu sam da se divim, da rukama dodirujem kamen i da njegovu toplotu zadržim u svom sećanju. Uske uličice s bogatstvom domaće radinosti i ljubazni osmesi prodavaca pozdravljaju nas sa svih strana. 
Svega mnogo, samo vremena malo...
Ne može se u Mostar bez posete velikanu srpske književnosti. Vraćamo se po velikoj žezi do auta, pa još nekih pedesetak metara  do ulaza u groblje.  Zatim pravo glavnom stazom do velikog belog spomenika sa natpisom Aleksa Šantić. Vetar se taman zaigrao sa sviračima orkestra zrikavaca, zaljuljao dodirom svojim maštu,  zahujale su  zalutale staze i zaplakali geleri koji su oskrnavili
spomenik, a  do mene je glasno stigao stih: 

O klasje moje

O klasje moje ispod golih brda,
Moj crni hljebe, krvlju poškrapani,
Ko mi te štedi, ko li mi te brani
Od gladnih tica, moja muko tvrda?

Na pesnikovom grobu

Skoro će žetva… Jedro zrnje zrije…
U suncu trepti moje rodno selo.
No mutni oblak pritiska mi čelo,
I u dno duše grom pada i bije.

Sjutra, kad oštri zablistaju srpi
I snop do snopa kao zlato pane,
Snova će teći krv iz moje rane –
I snova pati, seljače, i trpi…

Svu muku tvoju, napor crnog roba,
Poješće silni pri gozbi i piru…
A tebi samo, kô psu u sindžiru…
Baciće mrve… O, sram i grdoba!…

I niko neće čuti jad ni vapaj –
Niti će ganuti bol pjanu gospodu…
Seljače, goljo, ti si prah na podu,
Tegli i vuci, i u jarmu skapaj!

O klasje moje ispod golih brda,
Moj crni hljebe, krvlju poškrapani,
Ko mi te štedi, ko li mi te brani
Od gladnih tica, moja muko tvrda?!

Aleksa Šantić

Dok gledam oskrnavljeni spomenik ostaje mi samo sećanje koje pronađoh...
– A narod, bilo muslimani, pravoslavci ili katolici podjednako je tugovao i oplakivao svog velikana i pjesnika. Svi su govornici istakli Aleksu Šantića kao pjesnika jedinstva i bratstva, ali kao da je to najdirljivije učinio mujezin, koji je pri prolasku sprovoda sa minareta Cerničke džamije toplim glasom otpjevao posljednju molitvu praštanja – dodaje se u knjizi.
 
Јosipa Lešića “Roman o pjesniku”, koja opisuje Mostar na dan sahrane Alekse Šantića.
 Bilo je to 2. februara 1924.godine.


Odmor i otrežnjenje nalazimo na vrelu Bune u selu Blagaj u neposrednoj blizini Mostara.
 
Fotografije: Dragan Đukanović


Нема коментара:

Постави коментар

Dragi prijatelji ukoliko imate komentar na pročitani post slobodno napišite.Hvala!

У част Десанке Максимовић- Плетем

      PLETEM Gornjačka kupola Gledam: Gornjak se beli u kosi zelenih šuma Ogleda u bistroj vodi reke svoje I ispeltenim stihovima Desanki...