Upoznah se pod krovom Zavičajnog muzeja u Sokobanji sa životom i tragikom velikog uma i čoveka kakav je bio Stojan Živadinović.
Učesnik Prvog balkanskog rata,
Drugog balkanskog rata,
Prvog svetskog rata, nosilac Albanske spomenice,
sa Krfa ovezen u Francusku kako bi se školovao. Tamo završava Prava. U vremenu između dva svetska rata radi kao konzul i diplomata Kraljevine Jugoslavije.
Drugi svetski rat je dočekao u Beogradu, gde umire1942. godine . Biva sahranjen u grobu pored svoje voljene žene. Posle Drugog svetskog rata je proglašen za buržoaskog pisca, svi njegovi zapisi i knjige su uništeni. Grob je ostao bez obeležja, sravnjen za tlom zemlje koju je toliko voleo.
Danas se ne zna gde počivaju njegovi ostaci. Na našu sreću u podrumu zaječarske biblioteke je pronađeno nekoliko primeraka njegovih knjiga.
Bavio se pitanjima zavičaja, pisao o njemu, njegove tragove je nosio svuda sa sobom gde god da ga je put nosio. Svi su bili obojeni bojama detinjstva i rodoljublja.
PREUZETO SA portala JUŽNE VESTI:Nepravedno zaboravljeni Sokobanjac – Stojan Živadinović
Hvaljen, ali i osporavan, Stojan Živadinović bio je veoma čitan i jedan od najplodnijih pisaca između dva rata, čija su dela objavljivali mnogi. Međutim, nakon Drugog svetskog rata on potpuno biva zaboravljen, te se danas o njegovom liku i delu jako malo zna.
U biografskoj zabelešci o Stojanu Živadinoviću piše da je rođen u Sokobanji 1890. godine „premetao kao Gorki, London, Žozef Konradi i Panait Kastrati“, da je bio radnik, operski pevač, novinar, učestvovao u ratu, da je završio prava u Francuskoj, da je stupio u diplomatsku službu Kraljevine Jugoslavije 1924. i u njoj ostao do 1941. godine.
Dočekan pohvalama
Žigosan kao nepodoban; foto: www.smrtnakazna.rsKada
se prvim pripovetkama pojavio u našoj književnosti, početkom treće
decenije 20. veka, Sokobanjac Živadinović bio je dočekan pohvalama naše
kritike, kako navodi Todorović u Sokobanjskom spomenaru. Tada se njegova pripovetka „Braća“ našla u zbirci „Sedam pripovedaka“ među najboljim pripovetkama istaknutih književnika Ive Andrića, Nika Bartulovića, Božidara Kovačevića, Veljka Milićevića, Siba Miličića i Rastka Petrovića.
Prvu zbirku pripovedaka „Ispod Ozrena“ Živadinović je objavio 1923. godine, a do smrti još jedanaest knjiga romana i pripovedaka. Njegova dela objavljivali su Geca Kon, Cvijanović, beogradska Narodna knjižnica i Srpska književna zadruga, a naročitu popularnost donela mu je trilogija romana o ličnostima iz Prvog srpskog ustanka o Karađorđu, Hajduk Veljku i Vujici Vulićeviću.
O liku i delu Stojana govore i mnogi zapisi književene kritike njegovih savremenika, te tako u predgovorima zbirke Sedam pripovedaka i romanu "Gospođa zagonetka" stoji kako je ovaj pisac svojim izvanrednim pripovetkama ispunio mnoge časopise među kojima su “Novi život”, “Venac”, “Književni glasnik” i “Politika”. U mnogim časopisima, a najviše u Politici, pisane su pozitivne kritike o njegovom radu i delu.
Knjige u tami
Trilogija romana o junacima Prvog srpskog ustanka; foto:knjizara.comPosle Drugog svetskog rata Živadinović biva potpuno zaboravljen, žigosan kao nepodoban.
O potomcima i rodbini književnika ne zna se ništa i njih definitivno nema u njegovoj rodnoj Sokobanji gde im je sva imovina kao „narodnim neprijateljima“ bila oduzeta. Danas je nekadašnji dom Živadinovića zgrada Zavičajnog muzeja u Sokobanji.
Tako su knjige pisca dospele u neprozirnu tamu, a sva njegova dela su, sem Karađorđa, pronađena u zaječarskoj biblioteci u podrumu i bez čitalačkog kartona.
Da su pre toga dosta čitane vidi se po beleškama na marginama i podvučenim mestima. Očito je, kako ističe Todorović, da je neko moćan u to vreme naredio da se pisac povuče u zaborav, pa književno delo ovog Sokobanjca prekriveno idejnom koprenom nije na pravi način istraženo i vrednovano.
Na sve to upućuje i antologija Gojka Tešića „Utuljena baština“ u kojoj autor piše o cenzurisanim piscima gde potvrđuje kako je Stojan Živadinović potonuo u zaborav zbog svog strica Ratka.
Tešić podseća da je Živadinović za knjigu „Ispod Ozrena“ dobio nagradu Srpske kraljevske akademije, da su mu knjige objavljivali najugledniji izdavači i kako je u najpoznatijim novinama i časopisima objavio više od 400 priča i odlomaka iz romana, a da je prevođen i na nemački, francuski i mađarski jezik.
Tešićeva antologija otkriva i da je Stojan Živadinović kao diplomata službovao u Briselu, Đenovi i Dizeldorfu, a da su mu ideološki „čistunci“ koji su ga prognali u zaborav, zamerali što je bio konzul Kraljevine Jugoslavije u Hitlerovoj nemačkoj.
Pisac i diplomata Živadinović umro je u Beogradu 1942. godine, ali nema tačnog datuma, niti podataka pod kojim se okolnostima to desilo.
Podeljena mišljenja književnih kritičara
Branko Lazarević, kritičar i diplomata, u predgovoru romana Karađorđe piše da je Živadinović „uspeo u svom pokušaju da prikaže Karađorđa i ustanak“ i da je „ceo roman pun snage“.
Kad se roman završi i čovek vrati na normalu, ima utisak da se vraća iz neke zemlje džinova u kojoj su sve konstrukcije za čitav nit kopalja više i šire - navodi Lazarević.
Sa simpatijama o ovom romanu govori i Jeremija Živanović u „Vencu“ 1830. godine.
Roman gospodina Živadinovića nesumnjiva je dobit za našu književnost. Ne samo da je pisac njim ispunio lepa očekivanja od pre deset godina, i ne samo da je potvrdio ime našeg najobilnijeg današnjeg pisca, već je i svojim trećim romanom pokazao da uspešno može izrađivati i dela većeg zamaha i šire opsežnosti - navodi Živanović.
Kritičari Milivoje Ristić, Milan Bogdanović i Boško Novaković pak smatraju da je Živadinović znatno uspešniji kao pripovedač nego romansijer. Tako Bogdanović nalazi da u piščevim romanima ima dosta „praznozvučne patetike“, Ristić nije oduševljen „učinkom“ pa kaže kako „sve njegove vrline nalaze se samo u ispričanom, a ne u produbljenom”. Novakoviću „smeta“ piščev „istorijski iluzionizam“ i zamera mu što „dobre pripovedačke trenutke utapa u nemoć ubedljivog umetničkog oblikovanja“.
J
Нема коментара:
Постави коментар
Dragi prijatelji ukoliko imate komentar na pročitani post slobodno napišite.Hvala!