Lov

 

Preko davno posivelog krova, načinjenog od nekada crvenih crepova šetao gušter. Retka, sasušena
mahovina mu je golicala tabane , toliko mu je prijalo da se osmehivao. Bio je svoj na svome. Uživao je.

Nije se obazirao na bele oblake na nebu. Kiša mu nije ništa značila. Nije se obazirao ni na laste koje su se u niskom letu spuštale upućujući mu najlepši cvrkut donešen iz daljina. Nije ga interesovalo ni cveće na prozorima ispred starih zavesa. 

Pošto je dobro zagrejao telo, bio je spreman za nove ratničke pohode. Otpevao je odu Suncu koje mu je ugrejalo  hladnu krv. 

Odjednom se trgao. 

Bio je gladan. Vreme je za lov.

Brzo se niz oluk u senovitom uglu zgrade spustio u dvorište. U svojoj obuzetosti lovom nije primetio mačka u lovu. Snažne kandže su se zarile u rep. U strahovitom trzaju i nepodnošljivom bolu koji je strujao kroz celo telo bez nade da će stati, zacvileo je. Telo se uvilo, odskočilo, pa se naglo vinulo uz zid s koga je opadao malter. Krunilo se pod njegovim nožicama, ali se nije obazirao.    Grabio je napred opsednut strahom lovine. Terao ga je bol. Najzad je stigao do svog skrovišta ispod betonskog krova. Obazro se, mačka nije mogla za njim. Pogledao, je u svoje osakaćeno telo:

 ,,Nije to ništa. To je samo rep. Izrašće ponovo” - pa se okrenuo svojoj svakodnevici. Lovu.

Ilustracija slika na svili.