субота, 5. новембар 2022.

Vaskrsenje Milojevo - sokobanjski odjeci

Sokobanjski odjeci  u današnjem kišnom novembarskom danu i priča koja je zaslužila drugu nagradu na ovogodišnjem konkursu Sokobanja 2022.

 

 

Vaskrsenje Milojevo



Kada se Miloje vratio iz mrtvih selo je pogodila tišina. Ljudi iz banatskog sokaka nisu mogli da veruju svojim očima.

Svake godine su obeležavali verske praznike. Poštovali su Gospoda, s nadom u Vaskrsenje su ispraćali svoje pokojnike. Tog dana pred Vaskrs posle trideset dve godine Miloje se vratio.

Vasksnut.

Svi su se u čudu pogledavali. Davno su ga, bez tela, sahranili, posuli njegov grob rakijom. O zadušnicama bi povukli dim iz zapaljene krdže, a zatim bi je za dušu pokojnika zabadali u zemlju groba bez stanara.

Nisu ga prepoznali.

Potom su u njegovim ostarelim očima videli nekadašnji sjaj koji je oduvek u njima nosio. Sigurnost prepoznavanja su ugledali u oku njegove majke, davno utonule u senke. Njena reč je bila presudna. Bio je to on. Glavom i bradom, telom i stasom, iako su mu leđa bila pogrbljena. Odela izbeljenog i košulje kakve se nisu nosile. Praznih džepova, sa čudnom torbom. Nijednog poklona nije bilo, a i reči koje su očekivali da će poteći iz njegovih stisnutih usana nisu dolazile.

Žena ga je prepoznala. Na trenutak su joj se javile vrele noći njihove mladosti, šaptaj u senci visokog bagrema na uglu ulice i šuštanje prvog jesenjeg lišća pod njihovim telima. U svojoj kosi je osetila njegovu ruku i padanje sitnog iverja po njenoj skinutoj haljini vlažnoj od kapljica njihovog znoja.

Samo na tren je dozvolila da se vreme izbriše I da ga primi ponovo pod svoje okrilje. Samo na tren.

Davno ga je oplakala i sahranila.

Između njih je stajao zid dug tri decenije koji se toliko učvrstio u temelju da nije postojala sila koja bi ga uzdrmala. Nije dozvolila da ga pređe, niti je sa njim progovorila ijednu reč ili ga pitala gde je bio i šta je tamo radio.

Namestila mu je krevet u konku.

Sve godine su prošle bez glasa od njega. Pregurala je Prvi rat, pa Drugi rat na njivama radeći pod suncem panonskim sa svoje dve ruke. Uloživši svu muku da prehrani njihovu decu, da ih izvede na put i da im njihovo parče hleba. Da pazi svekrvu i sluša bezbroj svakodnevnih optužbi na račun njegovog odlaska.

Deca su već odavno bili ljudi. Već su i svoju decu začeli. Ona u njemu nisu videla oca. Davno su dani izbrisali obrise njegovog lika, fotofrafije su požutele, a boju glasa nisu upamtila. Bili su sitni i nejki kada se otisnuo u neki za njih potpuno nepoznati daleki svet.

S očima punim tuge ih je nemo gledao, samo povremeno uočivši na njihovim licima tragove svoje mladosti. Nije u njima mogao da vidi svoju decu i ženu onako sveže kakve ih je pamtio.

Video je kuću. Samo je ona bila onakva kakvom ju je ostavio.

Bio je usamljeniji nego ikada.

Usamljeniji od napuštene i korovom zarasle njive.

Prihvatio je svoj krst davno još kad se spremao da ode… I nosio ga je teretnog, svakim danom sve teretnijeg. Doneo ga je putem suza od tamo do drvene stolice u starom hodniku svoje roditeljske kuće.

Ćutao je.

Sedeo.

Tugovao.

Nemo odgovarajući na ljubopitljive komentare povremenih posetilaca.

Nije se družio ni sa kim.

Mnogi koje je pamtio kao mladiće nisu bili među živima. Odneli su ih ratni vihori i bolesti. A on? Ne bi ni došao da ga obećana rupa u zemlji nije dozivala, da se njeni glasovi nisu valjali preko plavih talasa okeana do prostranih pampasa Argentine i vrhova Anda u koje je često onako zamagljene daljinom gledao.

Ne bi došao, da nije osetio kraj. Sedeo je tu, jeo suvi hleb svoga detinjstva i mladosti, zalivao ga vodom iz bunara u koji je davno upao i iz kog su ga poluživog izvukli. Tako opijen mislima živeo je još dva meseca u danima koji su bili obojeni neizdrživim bolom kojem nije bilo leka.

Ona ga je našla.

Jednog jutra.

Sedeo je u konku, na drvenoj stolici zagledan u daljinu. Činilo joj se da je zaspao. Opuštenih crta lica na trenutak je u njemu ugledala čoveka kog je volela svim svojim bićem, onoga kome je rodila dvoje dece, koji je znao da joj u noćima obasjanim mesečinom tiho peva i strasno šapuće.

Znala je šta joj je činiti. Kako godiI šta god, bilo. Spremiće ga.

Spustila ga je na pod hodnika.

Dok ga je svlačila, iz džepa je ispala crno-bela fotografija. Žena u lakoj haljini nogu obuvenih u sandale ju je gledala tamnim očima. Pored nje je stajalo troje dece. Ako je dobro procenila mladić od dvadesetak godina belih zuba, devojčica od petnaestak, lica ukrašenog dvema pletenicama i blistavim osmehom i dečak od desetak u kratkim pantalonama i podignutom rukom u znak pozdrava. Na poleđini je pisalo nešto nerazumljivim jezikom. Sela je pored njega bez glasa. suza. Prazna. Bez razočarenja.

Spustila je glavu u svoje dve šake krupnih prstiju s kratko posečenim noktima. Dozvolila je sebi da se vrati unazad:

-Ne mogu u vojsku. Ne mogu. Neću pucati na svoju braću. Vidiš da se rat sprema. Dugo već puškara s one strane Dunava. Dugo. Preći će i na ovu stranu, a ja moram biti protiv svoje braće. To ne mogu. Reći ću ti kako ćemo.

- Kako ću ja sa decom sama? Kako ?

- Ne brini čim se snađem, a snaći ću se, poslaću...imaćete dosta… Vratiću se čim se rat završi, a neće dugo...

- Jaoj meni, kukavnoj…

- Ne brini. Prijavio sam se kao Srbin – podanik austrougarski. Dobio sam kartu. Idem u Argentinu, preko mora, kažu dobiću i zemlje …

-Kako si platio?

- Prodao sam onu njivu ukraj Male šume…

- Od čega ću ja sa decom? Kukavče kukavni?

-Imaćeš dosta. Vedna si. Snaći ćeš se...

Na trenutak, koliko joj je bilo potrebno da udahne vazduh vratial se u sadašnjost. Jasno je čula njega da govori:

- Mislio sam da ću umreti na brodu. Putovao sam dugo sa drugom braćom. Bili smo isti. Govorili smo različitim jezicima, ali smo se razumeli. U potpalublju. Bio sam bolestan. Na korak do smrti.

- Ako neko zna šta je korak do smrti ja znam i tvoja deca.

- Povlačenje kroz ulice Buenos Airesa bez novca, bez prijatelja, bez porodice, činilo mi se da sam umro.

- Umro? Koji ti je to put da si umro?

- Onda mi se sreća nasmešila. Naš Srbin iz Like mi je pomogao. Čuo me je kako čitam Očenaš na srpskom, dok sam ležao gladan I iscepan na letvama slepe ulice. Drugog jezika nisam znao. Poveo me je sa sobom na ranč na kome je on radio. Tu sam osetio bolje dane. Znao sam da poljske poslove. Brzo sam napredovao. Stekao kuću…

-Stekao ženu i decu…

-Ženu i decu koje sam ostavio.

-Kao nas.

-Vratio sam se.

- Da, vratio si se. Jadna li je. Koliko će te čekati? Čitavu večnost? A vratiti se nećeš.



Podigla je glavu. Gledala je u ispisane reči na poleđini - adresa. Otići će kod učitelja. On će to. Deci reći neće. Naka napiše samo :

Umro je Miloje.

Posle kratkog Vaskrsenja mrtav se vratio mrtvima. Kroz selo je još neko vreme kružila priča kako je tamo gde je bio ostavio veliko imanje, kako bi trebalo da idu tamo i da traže svoje, kako je ludo što dopuštaju da sve to propadne, da njegova muka nestane. Pričalo se, prepričavalo, a onda je sve malo pomalo palo u zaborav.

Za učešće



 





Jesen na Moravici

Za pesmu Glasnik

Нема коментара:

Постави коментар

Dragi prijatelji ukoliko imate komentar na pročitani post slobodno napišite.Hvala!

У част Десанке Максимовић- Плетем

      PLETEM Gornjačka kupola Gledam: Gornjak se beli u kosi zelenih šuma Ogleda u bistroj vodi reke svoje I ispeltenim stihovima Desanki...