уторак, 14. фебруар 2023.

Sudbina ili nešto drugo

 

Pamtim...

Bila je oniska, obučena u crno bez obzira na godišnje doba. Često sam je u stopu pratila, ispitivala,
posmatrala ustaljene radnje koje su se same obavljale. Sećam je se kao starice sede kose skrivene ispod marame koju su krasile sitne crvene ružice obogaćene pokojim zelenim listićem. Ispod nje se krila glava s busenom kose upletene u pletenicu,ona u punđu. Imala je sitne piskave oči iz kojih su sevale varnice prema svima koji su remetili njen mir. Komšije su je počele izbegavati. Ostala sam joj ja. Njena prva unuka. Volela sam trenutke kada bi se umorna i opuštenog tela spuštala u stolicu naslonjenu na zid starog konka. Tada se od stisnutog vrapca pretvarala u belog goluba. Poletela bi na krilima svojih dana, do svoje mladosti. Nije ispuštala glasove. Govorio je njen let, a ja sam pokušavala da ga uhvatim. Posle povratka usledio je monolog :

,,A . Ti si. Jesi li zapamtila šta sam kazala? Pamti! Pamti! Neću još dugo biti tu da ti govorim.

- Znaš li ti, skrivena u senci starog oraha, zapovesti po kojima treba živeti? Ne znaš! Zelena si kao jed, kao trava u proleće, kao stablo tek posađenog paradajza koji treba još dugo negovati i okopavati, a slomi se čim malo vetra zasvira kroz baštu. Zelena kao ja u svojoj mladosti. Ne veruj čoveku što lepo govori, taj samo bleji, kako tebi tako i drugima, naročito namazanim namigušama i kerušama otrgnutim s lanca. Nemoj biti bez lanca. Lanac je dobar. Steže i zadržava, ali je tu da opominje. Imala sam i lanac i ruku, ali luda, zagledala se u onog: lep, prav, s očima neba ravničarskog , s usnama majkih raspuklih bulki. Zaneo me je svojim dlanovima i dahom pokošenih livada. Nisam ni stasala, rodila sam troje dece, ako i neka sam, bar imam tebe... No došao je dan kada se okrenuo, pošao za nekom šarenijom suknjom, beljom bluzom i neuprljanim rukama bez okorelih žuljeva od lupanja po korovu banatskih njiva. Posle su mi ruke bile još žuljevitije,, koža još ispucalija, a maramu nisam više slkidala. Jesi li čula, nemoj verovati...tako lepa, tako bistra, tako mirisna, spokojna kao tiho letnje jutro...

Ne veruj ni ženama. Veliko je zlo u njima. Zavidne, zlobne. Reči upakovanih u svilene maramice s izvezenim monogramom. Drugarice? Kakve drugarice, sama si poput usamljenog drveta ukraj njive pod kojima kopači traže spas od letnje vrućine i tvrde okorele crnice. Ne veruj. Tražiće ti i otimati, praviti smicalice koje ćeš i prepoznati i nećeš, češće nećeš, jer ćeš slepa od očiju verovati u ono što hoćeš, a ne u ono koje jeste. E moja ti, jadna li si s očima boje neba. Kad bolje pogledam iste su kao njegove. Možda si zato tu. Ne veruj ni deci. Deca su mila i draga, ali pokleknu, povedu se za daljinama, poslom, danima obojenim lepšim bojama, povedu se za novim zemljama i nekim boljim i lepšim životom. Veruj sasvim je svejedno muško ili žensko , oba će otići, napustiti te ma koliko ih budeš volela...Kad bolje razmislim ne veruj nikome i ne gledaj ljudima u oči. Mogu te ureći, odvesti te na pogrešnu stranu, pustiti te da se suočavaš sa strahotama belog sveta i nekim drugačijim navikama. Šta će ti bilo šta kad sve imaš ovde...”

Odavno je nema. Ja? Brojim već šestu deceniju. Sama sam. Udavala se nisam, Dece nemam.

Ni druga, ni druge, samo mi u letnjim večerima komšijskle mačke s visokih krovova pevaju svoje pesme, a daljine se bele. 

 

Ilustracija slika na svili.

Нема коментара:

Постави коментар

Dragi prijatelji ukoliko imate komentar na pročitani post slobodno napišite.Hvala!

Jun

 maj je otekao u jun obojen sivim nebom  prošaran mekim belim oblakom iza kog stidljivo proviruje Sunce koraci se ljudski ne broje ostavljen...