Ona i on!

Stara vojvođanska kuća na svili.

    ONA
Sećam je se kao uvek raspoložene žene.U trenucima tuge ili nerazumevanja imala je običaj da kaže
-Nisam ni ja tikva bez korena!
Problemi oko nje su bili toliko duboki, da ih ni mrak najvećih dubina nije mogao sakriti. Jednostavno je sve oko sebe pretvarala u problem. Dobre duše, ali one, toliko prostodušno dobre da nije mogla da razlikuje šta je dobro za činiti,  a šta nijie.
Jedino što ju je istinski radovalo, ispunjavalo je  i činilo život bogatijim jeste njegov nestanak. Naravno i ona prepričavanja tuđih poslova, problema, događanja i nedogađanja. Jednostavno je u svakoj čorbi morala biti mirođija.
Koliko je on bio takav kakav je bio, ona je svaki novac ispuštala kroz svoje uvek raširene prste. Zato se sve završilo onako kako se završilo.
-A ko bi ga takvog i trpeo?
...
Dani odmiču i odlaze nekuda daleko, nižu se bez volje nas smrtnika da ih pustimo, da im dozvolimo da se talože velikom brzinom. Svakom donesu i odnesu nešto. Neko zaradi mnogo novca, neko ima brojnu porodicu, neko se raduje malim stvarima  i sitnoj pažnji koja donosi veliko zadovoljstvo, neko opet sreću pronazi u uspešnoj karijeri, a neko drhti u večitom strahu od gubitka svoje imovine.
...

    ON

  Sedeo je sam na pragu svoje trošne kuće. Istrošen starac. Toliko puta zakrpljen sako,  da se davno zaboravio broj krpljenja, kroz čije rukave su visili ostaci džempera koji je davno izgubio svaki nagoveštaj boje. Preko svega duga kecelja koju su nekada nosili majstori. Prljava  i teška od slojeva nataložene masne prašine.  Oko njega nikoga. Davno je on sve to razjurio, davno oterao i ženu. Ne bi se ni ženio da je znao kojiko žena košta. Razveo se posle sedam meseci braka. Niko mu nije ni potreban. Dovoljan je samom sebi. Ionako samo traže od njega, a on nema...nema.
  ,,Ono MALO para u banci, ali za to niko ne zna. Pa imam i pet krava. Svinja dosta. Dvadeset jutara zemlje. Arenda lepa...Nekoliko zlatnih dukata, ostalih od dede... Svinje i krave ću prodati, pa novac u banku. Kad ih vide odmah traže, daj, daj ...Nemam...NE DAM!

  Voleo je nepregledna polja. Voleo je kada je pšenica klasala. Voleo je svetlost suncokreta i beskrajno zelenilo kukuruza. Voleo je njihovo ćutanje. Disao je zajedno sa njima. Radovao se danu kada njegove zahvalne njive na njegov  od rada ispucali dlan donesu novac.
   Taj najradosniji dan bio je i najispunjeniji strahom. Brojao bi novac cele noći. Nije mogao da spava. Šunjao se po mraku sopstvene kuće tražeći uljeze. Preznojavao se u strahu da ne bude pokraden i opljačkan. Plašio se da će morati nešto od svoga bogatstva da potroši.
  Dok je bio mlađi još je i trošio. Sada ne .Kada bi mogao ni hranu ne bi kupovao. Sve je spremao sam, od onoga što je imao u kući. Trošio je na samo neophodno. Vremenom je ostala samo koža i kost na njemu. Kod lekara nije išao, odeću nije kupovao. Od mladosti nije osetio bogatstvo ukusa hrane.
   Malo po malo kuća se trošila. Nekada lepa, pretvarala se u ruševinu. Kako je pod teretom godina zanemoćao snaga ga je izdala i ruke su odbijale poslušnost. Novac se taložio i umnožavao.Vrednosti je bilo svuda skrivenog, u krevetu,starim kutijama,na tavanu,ispod tepiha, a majčino zlato je sakriveno u trulim kartonskim kutijama. Imao je samo njega, a čuvao ga je ljubomorno. Ništa i niko nije imao vrednost u njegovom životu.
  Posle kratkog hladnog zimskog dana, stigla je maglovita noć. Osetio je svojim unutrašnjim bićem da mu se bliži kraj. Nije se plašio smrti. Plašio se gubitka kontrole nad svojim novcem.
   Negde duboko na istrošenim listovima njegove preošlosti živelo je dete. Dete koje nije ni priznao niti ga je viđao. Dete kome nikada nije kupio igračku ili poklonio čokoladu. Odjednom je savest počela da rovari. Počela je nemilosrdo da kopa po njegovom istrošenom umu. Pa i to više nije dete, to je šovek koji nema baš nikakva osećanja prema njemu. Da li da ga traži? Da li će doći? Kako taj njegov sin izgleda? Da li treba ili ne treba da ga nađe?
Ipak ga neće tražiti, pa on će uzeti sve, on će mu oteti, sve će nestati, sve će odneti neki nezvani nemilosrdni ...Tama se sve više spuštala, vazduh je bio sve teži, disao je sve kraće, još jednom jo...
  Nedugo posle toga dunuo je snažan vetar, smenjivala se košava sa severcom, a povremeno i neznano otkuda dunuo bi neočekivano jak vihor. Svaki od njih je podigao deo njegovih strogo čuvanih vrednosti. Sve su nestale, pretvorile se prvo u kamenčiće, zatim u pesak, a onda su odnete onim suvim pustinjskim vetrovima neznano kuda.

Proleće,priroda i ljudi!

Ove godine teško dolazi, jer me je savladao neki virus, kao nikada do sada. Ne pamtim ovoliku težinu i nedozvoljavalnje lakih misli,  samo turobno, teško, jedva udisivo. Vazduh otežao od hladne vlage i pritajene tuge.

Ove godine sporo dolazi. Suviše je stidljivo, pa se  krije od ljudi. Setih se onog crtanog filma ,,Đole Proleće". Baš tako teško, preteško, pa kada takvo ledeno i sumorno donese teške tužne vesti...
Ipak: dolazi.
Ljubičasto u travi, žuto iznad trave, mirisno svuda okolo. Još da se zašareni u vazduhu. Suve grančice se pokrile velikom količinom cveta. Beli se drvo ispred moje kuće, pokrilo se , pa se ruga nebu i pokazuje svoju moć. Pas se opružio i gleda, psećim jezikom pozdravlja svoje prijatelje, samo vrhom repa pokazuje veliku radost.

   Realisti, romantičari, muzičari,slikari...čitava armija istraživača se bavila ovim pitanjem godišnjih doba.  Svako od njih je dao svoje viđenje prirode. Ipak moje je mišljenje da evropljani prednjače u tome, nekim narodima to nije bitno jer i ne doživljavaju proleće  na način kao ga  mi doživljavamo. Po meni,  najlepše je slušati Vivaldijeva Četiri godišnja doba, od kojih je najlepše, bar po mome mišljenju Proleće.
   Vazduh ni hladan ni topao. Nekako pritiska dušu. Ona se sužava, smanjuje se i želi slobodu. Potreba je disati slobodno i osećati se slobodno. Neki dan sam prvi put čula nešto što je ličilo na cvrkut ptica. Onako stidljivo i

Jagorčevona

uplašeno,  više kao molba nego veselost ili bilo kakav nagoveštaj toplote. Ipak se približava. Odjednom i kaput i cipele otežaše. Jedva da se stopalo odlepljuje od tla. Noge teške, preteške. I raspoloženje teško.  Dosta nam svega i svih.
   Dozvoljavamo sebi da iskočimo ili postupkom ili mišlju ne obazirući se da li nekoga vređamo ili ne. Bitni smo samo sebi samima. Savladani problemima, nemilosrdni smo. Čak   i oni od kojih se ne nadamo dobijamo, ne baš niske udarce ali ipak udarce. Svakako boli. Bar da Sunce sine,  pa da se nekako lakše diše.
    Ako je proleće početak, buđenje, da li se treba i otrezniti, ne od alkohola već od ljudi?
    Lepo bi bilo bar dok ne prođe kriza morala  pobeći, izaći iz svog vremena i ući u neku drugu dimenziju gde su ljudi ljubazniji, dobrodušniji i puni razumevanja. Pa kad otopli, sine da se svi vratimo novi, puni energije i snažni, pa da zajedno osetimo boljitak u komunikacijama.

  Sreća je da je priroda nezavisna od čoveka. Da čini da stvari budu bolje po svojoj volji. Priroda može da pokaže svoju dobru, ali i tešku narav. Svakako ćemo joj oprostiti.
Ipak će doći ...PROLEĆE!

  

Moj otac

    Talože se godine, polako dobijam one fine linije koje znače život. Često prebiram po najudaljenijum oblastima moga sećanja. Potpuno mi je jasno da će uspomene živeti dok ja živim, pa poželeh da ih podelim. Sećanja su mlada i sveža. Nekih se sećam samo iz priča, a neke su sastavni deo mojih misli.
   Sada imam više godina nego što je imao on kada je napustio ovaj svet. Nije imao ni punih pedeset kada ga je strašna bolest savladala.
   Dobro je da naše pamćenje živi nezavisno od nas. Dobro  je da je selektivno i da čuva samo lepe uspomene, a da one ostale nestaju pod težinom minulih dana.

Ruža na svili

  Nekad su bila srećnija vremena, a možda su i deca bila manje zahtevna. Kako je majka radila u jednoj kikindskoj fabrici mogli smo svake godine preko sindikata na more. Moj brat i ja smo se radovali tim letnjim danima, prepuštali smo se talasima i uživali smo u plavetnilu. Dešavalo se da idemo i samo sa majkom. Tada bi nas otac ispraćao do glavne železničke stanice u Beogradu i posle  petnaestak dana nas je sačekivao na istom mestu. Mi bismo izlazili onako umorni od celonoćnog truckanja u neudobnom kupeu voza i očima tražili oca. Uvek se pravio da nas ne vidi. Dočekivao nas je rečima da to nisu njegova deca već mali Crnci. Pri tom nas je grlio i privijao uz sebe. Sećao se svoga ratnog detinjstva i ljubavi koja mu je nedostajala dok je njegov otac bio u zarobljeništvu. Sećao se i svoga brata koji je nastradao od slučajno nađene ručne bombe.  Sećao se svoje majke koja je bila više tužna nego srećna. Samo bi duboko uzdahnuo,  zatvorio oči i odlutao na kratko nekuda u magle teškog vremena. Brzo bi se vraćao i još jače nas je privijao uz sebe.
  Dešavalo se da i on ide sa nama. Tada je porodica bila na okupu. Zato je neko morao da čuva kuću i hrani živinu. Tu su bile majčine i očeva sestra. Mlade, lepe i željne očevog malog motorbicikla. Otac je sa ponosom održavao svoj motor i veoma ga je čuvao. Pošto su one predstavljale opasnost za  ,,Mališu"  dobro ga je vezao lancima i katancima, da  ga se dotične persone ne bi dočepale. On se zadovoljno smeškao. One su se zadovoljno smeškale. Čim bismo seli u voz rekao bi:
  -Videćete da će ga voziti!
Kada smo ga upitali zašto ga je zaključao, ako to zna odgovarao bi:
   -Da im ne bude dosadno!
Nikada se na njih nije ljutio. Nikada nije pravio razliku izmedju svojih i majčinih sestara. Jednako ih je voleo. Isto tako su mu i one uzvraćale. Nikada nisu imali nikakvih nesporazuma. Jednostavno duboko poštovanje ih je povezivalo. Jednom prilikom kada je već bolestan krenuo u posetu mom bratu u kasarnu koja se nalazila u Mostaru išle su i mamine sestre sa njim. Molio ih je i nagovarao da produže zajedno na more, čak je želeo da snosi sve troškove. Šogori  su svoje žene pustili sa njim jer su imali puno poverenje. Međusobno su se poštovali kao braća.
    Bio je tih. Nije govorio mnogo, nikada pred nama nije opsovao niti je podigao ruku na nas. Trudio se da svima pomogne i nikome nije odbijao pomoć. Široko dobro lalinsko srce je pod svoje okrilje primalo sve dobronamernike.
    Detinjstvo nam nije prošlo u izobilju, ali se znalo kada dve najveće čokolade sa krupnim lešnicima i dva kolograma najkrupnijih jabuka sa pijace stignu u kuću bila je plata!
   Jedino nije voleo kratke pantalone i bermude. Jednostavno ih nije podnosio. Ni letnja vrućina nije mogla da ga natera da ih obuče.

Divlje ruže

   Uvek uspravnih leđa i bistrog pogleda odjednom je posiveo, naglo se uozbiljio i sve je više lutao nekuda u daljinu. Posle onoliko dobra koje je učinio nama kao svojoj porodici, do dobra koje je činio za druge, moj razum nije mogao da prihvati misao da moze nešto da krene loše. Čak i kada je krenuo na razna lečenja nisam razmišljala o tome. Nekako mi se nametala misao da se njegova bolest može izlečiti. Onda je jedne decembarske večeri zapeo za kućni prag. Došlo je do pucanja butne kosti. Bilo je nejasno zbog čega mu nije stavljen gips. Hitno je iz Kikinde prenesen u Novi Sad. Posle jednog naivnog telefonskog razgovora pozvana sam u Novi Sad, da bih dobila informacije o stanju bolesti. Primljena sam u lekarsku sobu. Lekar je bio veoma ljubazan. Obratio mi se ovim rečima:
   -Vesna,Vi ne znate šta je sa Vašim ocem. On ima jednu vrstu leukemije koja se zove Plasmocitom, neizlečiva je. Ivan će živeti od šest meseci do dve godine.
   Ne znam kako sam izašla iz ordinacije,  kako sam prikrila bol, ni kako sam sakrila istinu. Šok je bio ogroman.
Od  tog trenutka do dana njegove smrti proteklo je tačno šest meseci. To vreme sam provela ispunjavajući mu želje, skrivajući istinu i boreći se sa bolešću. Bili su to dani teški od tuge. Svakoga jutra sam telefonom zvala, posle podne odlazila  u posetu, a pre spavanja opet zvala. Odlazili smo i kod lekara i kod travara. Ništa nije pomagalo, čak ni lekovi koje je njegova sestra slala iz Nemačke.
  Bili smo srećni posle svake hemoterapije, kada se  makar prividno osećao bolje. Bilo je veoma teških dana, ali i onih lakših.
  Došla je i rana jesen. Uživao je na ranojesenjem suncu ispod šljiva koje su te godine prerodile, a koje je sam posadio. Uvek je umeo da se raduje malim velikim stvarima koje u stvari čine život lepim. Tog dana se osećao izuzetno dobro.
   Bol je bio svakodnevica i samo su jaki lekovi donosili kratkotrajni zaborav.
Došao je i taj treći oktobar. Znao je da će umreti, osećao je to čitavim svojim unutrašnjim bićem. Nekako su njemu dragi ljudi osetili trenutak kada je trebalo da dođu. Imao je čitav dan da se pozdravi sa svima koje je voleo. Opraštao se iako oni sa kojima se opraštao to nisu shvatali.
  -Radmila, tebe sam voleo kao sestru! -  bile su reči kojima se oprostio od mamine sestre.
Rano toga jutra je rekao da čeka svoju decu, pa da zauvek zatvori  oči. Samo ga je mučila misao kako će moći da nas napusti. Mama je poznala trenutak, valjda ju je životno iskustvo tome naučilo.
   Kad sam stigla sa posla suprug me je dočekao i pozvao me da odmah idemo tamo. Kako sam imala mnogo posla u kući, zamolila sam  da idemo kasnije. Odbivši krenuli smo odmah. Ni tada mi nije bilo jasno da je to kraj. Brat je stigao oko četiri sata. Otac ga je zamolio da postavi zidni sat, čak je onako obnevideo od bolova proverio veličinu klina.
Bol je bio strahotan. U kućnu posetu je došao stari poznati lekar koji nas je familijarno poznavao. Obratio mi se rečima:
  -Vesna već dugo nisam video onog ko će da umre, ali Ivan će do jutra umreti.
Ne znam kako sam se održala na nogama. Tresle su mi se i noge i duša. Saopštila sam bratu. Ćutke smo plakali bez suza. Tata je bio živ. Posle tog vremena i morfijuma nastupio je kratak period svesno nesvesne magle kroz koju su se nizali su se likovi i događaji. Odjednom se podigao, stao na svoje noge, iako je bio zarobljen u kolicima i zadnjom snagom je tražio da legne. Dotakla sm mu ramena ne bih li mu pomogla. U tom trenutku su njegov život ugasio.
 Dugo vremena posle toga sam razmišljala o svom sebičluku. O traženju leka, o  želji da nas ne napusti. O tome kako sam činila sve da mu produžim život iako je za njega to bilo mučenje. Od tada se ni jedan dan nije završio bez sećanja.
  Mi koji ostajemo smo svesni svoga gubitka i krajnjim očajem i zadnjim atomima snage  ne želimo da ostanemo bez nama dragih. Ogromne su  praznine koje nas plaše.
  Kako se priblizavamo ozbiljnijim godinama i kako je sve više onih koji su sa one strane, postajemo više religiozni, jer nam je sve više porebna uteha. Nije to loše. Zaista se možemo nadati da ćemo jednoga dana kada nas stigne ono neminovno,  ponovo stati licem u lice sa nama dragima. Do tada živimo uzdignuto da nas se oni ne stide.
  Za mog oca samo ruže. Ovoga puta na svili!
   

Pas najbolji čovekov prijatelj!

    Pas kao i svako drugo biće dođe na svet ne svojom voljom već voljom prirode. Kada su mali kučići su slatki i prosto se lepe za oko, pa dolaze u kuće kao ljubimci. Na meti su psi bez pedigrea, oni koji nastaju zbog nagona svojih roditelja. Pedigrirani psi obično imaju bolji život, ali se dešava da i oni budu izbačeni, najčešće zbog skupog održavanja samog psa.
  Meki,pufnasti,mili, nežni privrže se svom vlasniku, a još bolje deci. Svi ih vole, maze...Oni brzo rastu i od malog simpatičnog  psića odjednom izraste grdni reponja, najčešće neproporcionalnih dimenzija.Tada on nikome ne treba. Najčešće biva spakovan u kutiju i izbačen negde daleko da ne bi mogao da se vrati kući. Tužna i žalosna priča.
   Zatim je tu armija onih koji uče svoju decu da se plaše psa, jer ujeda, ima parazite...Dete vrišti, roditelj tera psa, gađa ga svim i svačim...nimalo lepa slika.
   Često se mogu pročitati vesti o maltretiranju životinja, o surovosti čoveka prema psima lutalicama. Zaboravlja se da i oni omaju osećanja bola, ljubavi, pa i patnje, a ne mogu nikome da se žale. Oni samo moraju da se bore za opstanak!
   Srećom ima i onih koji imaju dobrote prema nedužnim bićima, koji ih hrane, udomljuju,čak i koji plaćaju boravak uhvaćenih pasa u azilima za napuštene pse.
   Na kikindskom trgu se često može videti pas koji svojom izgledom odaje inteligenciju i spretnost prežiljavanja. Niko mu nije potreban, ima slobodu kretanja i punktove gde se hrani. Đaci koji svakodnevno kupuju užinu odvajaju deo za njega. Pas koji ima ličnost  nema vlasnika, jasnim psećim jezikom govori da mu i nije potreban. Nekad mi se čini da je svaki dobronamerni šetač njegov vlasnik. Ponekad se približi, raširi svoju lepezu od repa i ponosno hoda. Nikada nisam čula da je nekoga napao. Ako mu se neko obrati, okrene se i menja društvo za šetnju. Sjajna braonkasto bela dlaka se presijava na podnevnom suncu dok mirno spava ispod starih kestenova. S večeri se slupča ispod borova i svojim lavežom pozdravlja sove koje se gnezde na drvetu iznad njega. Suprug i ja smo ga nazvali Lunja po čuvenom  Diznijevom junaku.
   Naučio je da preživljava ne moleći nikoga, valjda je stekao neko pseće šesto čulo da oseti ko voli psa i kome može da ukaže svoje poverenje. Dokaz velike inteligencije je baš to preživljavanje, baš to što izmiče radnicima Zoohigijene koji hvataju pse lutalice. Želim da poverujem da ga namerno ostavljaju na slobodi!
       Strašno je i kada se pročita o napadima pasa lutalica, ali nisu oni krivi.
      Kriv je ČOVEK!

Dodatak
Moja omiljena lutalica pas Lunja ipak nije bio lutalica. Imao je vlasnicu koja ga je obožavala i delila sa jim svoju gorku koru hlaba. Na žalost,  život koji je vodila doveo ju je do bolnice, pa je Lunja zaista dospeo na ulicu. Uhvaćen je od strane Zoohigijene i nalazi se u prihvatnom centru za pse. Nadam se da će se naći neki vlasnik dobre duše da ga lepo udomi!
Hvala!

   

Kinđa! Brdo gde mu mesto nije!

Kinđa

     Neobično ime za još neobičniju pojavu. Malo, ali ipak veliko brdo za našu prostranu panonsku ravnicu. Brdo se nalazi u neposrednoj blizini Kikinde i mi njeni žitelji smo veoma ponosni na njenu osobenost.
    Nepregledno panonsko prostranstvo se razgranalo na sve četiri strane sveta obuhvatajući i lomeći sve pred sobom bez mogućstva nepravilnosti. Ipak tu se zadesila ona. Kinđa. Ponosna prkosi ravnoj okolini i mudro čuva svoje tajne.
    Naime nema nikakvih naučnih dokaza o tome kako se ona tu stvorila. Zna se samo da je odvajkada prisutna i da svojom neobičnom lepotom mami posetioce. Najčešće je posećuju mladi parovi u porazi za romantičnim trenutkom. Popevši se na nju i oslonivši se na kamen koji govori o njenoj veličini može se osetiti dah mirne ravnice i malog brda koje se ponosno uzdiže.
    Za vreme vedrih dana i uz pomoć dogleda može se videti daleko. Mogu se uočiti neka sela u susednoj Rumuniji. Ako  posetilac upotrebi maštu vidi se i dalje. Vazduh oko nje je zagonetno sladak i čist. Čovek ima se osećaj pobede nad prostorom.
    Ako je zima i ima snega, njena zanesenost   mirno i nemo počiva ispod belog pokrivača i strpljivo čeka.
    Ako je proleće ili leto ona se ponosno  uzdiže posuta plavim različkom čije se plavetnilo spaja sa plavetnilom neba. Posetiocu đođe neka milina i sam se oseti delom velikog prostranstva.

Kinđa sa tek uzoranim njivama oko nje!

    Svaki deo zemljišta oko Kinđe je disciplinovano obrađen. Kada sam je zadnji put posetila,  prostor oko nje je  bio zasejan šećernom repom. Nepregledno zeleno more se lelujalo na letnjem povetarcu.
    Izbor pada na samog posetioca, kuda će napraviti put. Hoće li okolo,vijugavo, pravo... stvar je sopstvenog izbora. Blagi uspon od 83 metra nadmorske visine izaziva zadovoljstvo  uspehom.

Različak

    Starosedeoci polako nestaju, odlaze nekuda daleko, sa njima su nestale priče o nastanku našeg brda. Neki su pričali da bi to mogla biti grobnica nekog istaknutog poglavice koji se ovde zadesio u vreme svoje smrti. Koliko znam brdo se nikada nije istražilo. Ovo područje je nekada bilo močvara. Možda je ona bila jedino uzvišenje. Kako su se tokovi reka menjali i često plavili ova područja ko zna šta bi se tu moglo naći. Potajno se nadam grobnici Atile Hunskog za koga se pretpostavlja da je sahranjen negde u dolini reke Tise, a Tisa nije daleko!
    Kako se Kikinda spustila na samo dno svih društvenih zbivanja bilo bi nam potrebno jedno veliko arheološko otkriće. Možda je Kinđa prava za tako nešto.
    Kikindski muzej čuva mnoštvo predmeta, alata i raznih obrednih oruđa još iz preistorijskog doba. Imamo i skelet mamuta sa sličnim imenom Kika.
     Nekako se nadam da ćemo jednom imati nekoga poput Zahi Havasa da svojim entuzijazmom i znanjem istraži naše brdo, pa da se naš grad nađe na stranicama svetskih enciklopedija.
    Kao epilog navodim samo dve reči :
                                   Volim Kikindu!
Moj različak na svili.

Bombardovanje- pogled iz drugog ugla!

    Kako se približava mart tako se osvežavaju sećanja na NATO bombardovanje  koje smo doživeli na samom kraju dvadesetog veka. ž
Oblačni dani nad našim glavama.Tužna sećanja za one koji su izgubili svoje najmilije. Uvek ćemo deliti njihovu tugu i ogromnu žalost koju je takav čin doneo.

Kotarke

     Ma koliko je tužnih dešavanja bilo,  ima i neispričanih priča koje čame iza zatvorenih vrata porodičnih kuća. Svako se trudio da na najbolji mogući način zaštiti sebe i svoju porodicu, pa makar to izazivalo čitave bujice smeha. Naravno tada se tome nismo smejali, smatrali smo ih doprinosom malog čoveka velikim dešavanjima.  Poznata je priča o Lalama u Drugom svetskom ratu, kada se jadni  najedoše šunke, a švabe zauzele bunar. Neka i ovo ostane zapis, neka se osmehom ozari lice čitaocu.
     Posle prvog naleta panike i straha od strahota rata, prikupili smo razbacane misli i počeli da živimo koliko toliko normalnim životom. Nekako smo se zbližili, združili i tako smo ohrabrivali jedni druge. Dani su prolazili lakše, noći su bile teže.
    Vraćam se na te bomb- dane u našoj ulici i na to kako smo mi, mislim na nas i na naš komšiluk preživljavali svako na svoj način misleći da je  baš  taj najbolji.
    Kikinda je doživela jedno bombardovanje, srećom bez žrtava, pa mogu da ispričam nekoliko naših dogodovština.

  Da počnem od nas.

Decu smo odneli u selo blizu rumunske granice, jer je tamo bilo bezbedno, naime nije bilo nikakvog važnijeg objekta koji je mogao biti ,, TARGET", a mi smo se zbog posla vratili u Kikindu. Uveče bismo autom odlazili van grada i ostajali čitavu noć gledajući u nebo, ne bismo li spazili kakav  znak napada i uzbunili ostale.  Ono je blistalo oprano svežinom prolećnih bistrih vazdušnih kretanja. Zvezde su sijale i mamile duboke uzdahe. Mnoštvo parkiranih automobila je bilo na mestu svake večeri. Parovi su dolazili i odlazili, a mi dobismo besane noći i nažuljane kosti.
     Vrlo brzo smo otišli po decu, jer su ipak sa nama bili bezbedniji, a ja nisam morala na posao. Smislili smo da se prostor ispod stepeništa može pretvoriti u sklonište. Ispraznili smo sve, uneli jorgane, jastuke i ćebad i tako smo napravili pravi mali bunker u sopstvenoj kući. Prvo nam je bilo lepo. Pričali smo priče i zamišljali da smo na kampovanju. Za decu je to bio pravi raj. Ubrzo smo dobili bolna leđa i nažuljane vratove. Sve nas je bolelo od neravnog i tvrdog betona! Pošto tako nije išlo, vratili smo se u krevete.
Spavali smo pored otvorenih prozora, jer u slučaju napada ne bi došlo do prskanja stakla. Kako je i proleće došlo jutra smo dočekivali dobro izujedani od komaraca. Bilo je više blandi nego prostora bez njih. Ni to nije išlo. Onda smo celokupni sadržaj sa kreveta premestili ispod trpezarijskog stola. Lakše se spavalo. Čak toliko bolje da smo prespavali bombardovanje Kikinde.
  Komšije su sigurnost potražile u podrumu drugih komšija. Svake večeri se pakovala torba za preživljavanje, pa se odlazilo u podrum. Spavalo se na starim dušecima u tesnom podrumu , a duša mnogo. Problem je bio što se zaliha hrane za preživljavanje svake večeri trošila. Po njihovom mišljenju najlakše je preživeti grickanjem čokolade. Deca su jedva čekala podrum da sve pogrickaju. Zaliha novca se još brže trošila! Onda su prešli na spavanje u kući, naravno sa otvorenim prozorima. Ujutro su izgledali isto kao i mi.
   Baš one kobne večeri komšinica je disciplinovano zalila travnjak ispred kuće, jer su se na njemu počeli pojavljivati žuti pečati. Dooobro ga je natopila, da bar deca mogu lepo da se igraju po zelenoj travi.
  U sred noći je odjeknula komanda:
   -Beži napolje!ZALEGNI!
Naš komšiluk sve u finim pidzamama poiskače iz  kreveta pa  poleže  po mokroj travi...komšinica je zbog svog dela dobila čitav srektar različitih grdnji...
  Komšija sa druge strane, vrstan majstor automehaničar je lepo očistio svoju radionicu koja ima i kanal, obložio još lepše dušecima i ćebadima...išlo tako neko vreme...bombardovanje traje ...novac  ne traje...Šta će,  nego da raskvari sklonište:

   -Mora da se radi...

Baš tada, one kobne noći za Kikindu, pala je komanda :
   -U kanal!
Oni zbunjeni i uplašeni poiskakaše iz kreveta pa onako u pidzamama uskočiše  u istrošenim crnim automobilskim uljem isprljan kanal. Toliko su se ulepili da se pidzame nisu mogle oprati, a oni su se dugo ribali. Pa još kada je komšija onako razgolićen i  prošaran crnim flekama izleteo na ulicu da vidi gde i kako je pala granata...Samo su mu beonjače ostale bele!
  Najupornija je bila moja majka. Ona je živela na drugom kraju grada. Jeste da je bila dete za vreme Drugog svetskog rata, ali sećala se sa velikom sigurnošću kako se preživljava. U krpenoj torbi je držala: ,,pet čvaraka, po vekne leba i gačice''.
   Svake večeri je spremno kretala prema ataru ne bi li se tako spasla. Vrlo brzo se vraćala kući jer ju je oterala svežina noći i brojni komarci.
   Iako  je  vazduh mirisao na brigu i strah, bodrili smo jedni druge činili sve da nam bude lakše. Često smo se smejali baš tim načinima preživljavanja. Mnogo vremena smo posvećivali jedni drugima.
    Kako je često nestajalo struje zamrzivači su se morali prazniti . Mislim da nikada pre niti ikada posle nije pojedeno toliko mesa i nije se ispeklo toliko roštilja kao tada. Dimilo se sa svih strana.
 Vojvođani su se dobro podgojili tih dana.
   Kao što sve prolazi prošlo je i to. Ostale su uspomene.

Nekoliko starih kotarki koje nisu preživele bombardovanje,  jer nikoga onako obesmišljene nisu interesovale, dugo trajanje je učinilo da izgledaju kao da jesu. Stare su po stotinak godina, crtane su u Srpskom Itebeju.

Ljudska sujeta!

Neverovatno je koliko mi savršena bića imamo mana. Još je neverovatnije koliko sami sebe ne poznajemo!
   Sujetni smo, sami sebi najdraži i ne ostavljamo mogućnost da je neko bolji od nas samih. Zlatno pravilo:
            ,,Ja i niko drugi."

Narcisi

   Interesantno obično oni koji najmanje vrede imaju najviše mišljenje o sebi. Obično su bez ikakvih ideja i bez imalo energije. Da ne zaboravim:  mnogo se hvale. Sami sebe u svim prilikama, ne biraju mesto ni način. Ako je potrebno maaaalo ulagivanja tu su.
     Zato postoje i oni drugi! Oni koji se ne žale. Oni koji se ne hvale. Oni koji svoj krst nose na svojim ramenima i ma koliko on bio težak njihov je, sastavni je deo njihovoga života i nose ga sa ponosom.
  Postoji žena koja se ovih dana sprema da zatvori vrata svoga života. Život joj nije bio lak, ličio je na mnogo života žena sa ovih prostora. Kao dete je gledala svoju  majku kako sahranjuje njenog brata. Osećala je nezamisliv bol, ali ga nije pokazivala. Ćutala je i nosila  patnju u sebi.
  Mladost je donela i lepotu i bol. Rano je ostala bez muža. Sreću su joj pružala njena deca. Mnogo je radila i nikada se nije žalila. Možda je time nadoknađivala životne radosti njoj nedostupne. Nikada sebe nije isticala. Uvek je bila negde tu.      Jedino što nije znala da pokaže ljubav prema najmilijima. Nije imao ko da je nauči.
  Nesebično je davala sebe, ne kroz maskirane reči , već kroz veliko požrtvovanje. Uvek ozbiljna, stroga ali velikog srca skrivenog da se ne bi okrnjilo još koji put.
   Nikada ni jedan sebičluk, ni trunka sujete nisu našle mesta u njenom umu, a kamoli izašle na svetlost dana.
Zato joj hvala. Hvala joj za posete kada niko nije imao vremena. Hvala joj za poslednji dinar potrošen da vidi svoga bolesnog brata. Hvala joj za vreme koje je meni posvetila.
    Ponekad se pitam da li život mora da se završi i da li postoji mesto gde ćemo se još jednom svi videti. Postoje dragi  likovi koje bih volela da vidim još jednom. Iako je dugo vremena prošlo od kada ih nema ne prođe dan da ih se ne setim. Sećam se svake reči, svakog pogleda. Sećam se svake molbe za pomoć i svake dorote.
     Veoma je teško kada neko odlazi. Ako je tačno ono što kaže Sergej Jesenjin

 ,,  ...Urečeni rastanak obećava viđenja,
 ...obećava novi susret ljudima... "

Onda ćemo jednom svi biti zajedno.

Mileševa, dar Nemanjića

Pre dosta godina smo posetili manastir Mileševa. Ipak sećanja su sveža! Nikada se ničim ne mogu izbrisati. Blagosilja vas poverenje u svetinju i njene moći. Nekako ste prekriveni milošću i oslobođeni svih nedostojnih misli ili dela. Niko nas nije dočekao, nikoga mismo videli u ljudskom obliku, mogli smo doticati freske, ikone, mogli smo pokupiti darove manastiru. Ni na kraju pameti. Sama Nebesa vas prate. Sama Nebesa kontrolišu bogastvo manastira. Sama nebesa obogaćuju posetioca. Osetite se uzvišenima. Osetite se delom svetinje, sama vaša duša se stopi sa starim zidinama i zauvek ostajete tu.
Prelepa bela građevina  koja odiše duhovnošću. Kao najlepša i najinteresantnija freska se izdvaja Beli Anđeo.

Beli anđeo

   Na prvi pogled se uočava čistota lica. Nežan pogled koji blagosilja sve koji ulaze u hram. Blagi naklon i prst uperen u pravcu Hristovog praznog groba bez reči kazuju o njegovom Vaskrsenju. Anđeoski pogled prati posetioca kroz unutrašnjost i izaziva strahopoštovanje. Osmeh ohrabruje da istrajemo u svojim težnjama i čini se da kroz pogled na nas pada sama milost sa nebesa.
U Mileševi se nalazi freska Svetog Save. Meki, nežni lik koji je u sebi sadržavao ogromnu energiju. Verovatno je to jedina slika koja najvernije prikazuje Svetog Savu.
    Mnoga dobra je činio srpskom narodu. Zbog toga je i pamćen kroz toliko vekova.
 Kada je telo Svetoga Save iz Bugarske preneseno u Srbiju položeno je u kripti manastira Mileševe. Ljudi su sa svih strana stizali da se poklone njegovim moštima. Posle propasti Srbije i potpunog ropstva pod Turcima narod je i dalje pristizao moleći se za slobodu i pomoć.  Sinan paša je naredio da se Savine mošti prenesu u Beograd gde su spaljene na brdu Vračar. Danas se tamo nalazi hram Svetog Save.
  Kada se nađete ispred Hrama jedino osećanje koje vas može prožeti jeste ono koje čoveka čini poniznim. Ogromna građevina podseća na veliko delo Sveca. Na njegovo zauzimanje za nas kod samog Tvorca.
  Zvona na hramu su podešena tako da zvone melodiju Svetosavske himne.  Ako se nađete u blizini poslušajte!
  Na mene je Beli Anđeo ostavio poseban utisak pa sam ga oslikala na svili.

Putopis:Solunska avantura!

   Grčka, sunce,more...Posle dugo vremena bez godišnjeg odmora suprug i ja se otisnusmo u poteru za aktivnim   odmorom.

Thessaloniki = Solun

   Putovanje nismo ni osetili, put lep, autobus udoban...destinacija Stavros. Malo mesto s pogledom na Egejsko more. Plaža peščana, ne previše načičkana turistima...Idealno za porodični odmor. Naravno mi ne bismo bili mi kada  u rezervi ne bismo  imali avanturističke planove.U tome nikada nismo oskudevali.

Zejtinlik

   Posle par dana lenčarenja u hladovini, onako beli nismo smeli da se izlažemo preteranom suncu, odlučimo da krnemo u Solun, ali nećemo ići organizovano sa nekom od brojnih agencija, već u svojoj režiji,  da bismo što više videli, a i nismo imali potrebu ni za kakvom žurbom.
  Krenemo  ujutro naoružani sendvičima, vodom i dobrim raspoloženjem. Od Stavrosa do Soluna ima oko pedesetak kilometara. Oko pola devet smo ugledali obrise Tesalonike. Posle prvih nekoliko ulica ugledali smo sa desne strane kapiju sa natpisom Srpsko vojničko groblje. Kako je ono bilo prvo na listi znamenitosti koje je trebalo obići, požurismo i izađosmo na prvom sledećem stajalištu. Koliko je potresno ono što se tamo vidi sam jednom prilikom već opisala. Može se pročitati na ovom blogu. Samo zemljište za groblje je otkupio kralj Petar za svoje stradale vojnike pri proboju Solunskog fronta. Nekada je to bila periferija. Kako god bilo sa tog mesta smo se uputili prema luci.

Crkva Svetog Dimitrija

Bela kula

  Polako hodajući i zagledajući užurbane ljude koji se mileli na sve strane u obavljanju svoje svakodnevice osećali smo se kao kod svoje kuće, potpuno oslobođeni straha od nepoznatog i žamora velikog grada. Put nas je vodio pored Crkve Svetog Dimitrija. Prelepo obnovljeno zdanje, oličenje duhovnosti i kulture. Novi hram je podignut na temeljima starog koji je izgoreo i bio srušen. U unutrašnjosti se mogu videti ostaci starih zidova sa vizantijskim grbom koji su kasnije preuzeli Nemanjići, a i dan danas se nalazi na našem znamenju: Dvoglavi orao.

Dvoglavi orao

Solunska luka

  Sa tog svetog mesta smo se uputili ka pozorištu i Beloj kuli koja je ponos stanovnika Soluna.
  Rečima se ne može opisati lepota solunske luke.Na horizontu se spajaju more i nebo i čine jedno.
   Stapaju se u velikom zagrljaju čuvajući starogrčke legende, prošla i tajanstvenost budućih vremena.

Kapija Kamara

 Dužinom cele luke su brojni kafići koji mame rashlađenjima. Prošli smo pored Aristotelovog  i brojnih spomenika velikanima Grčke. Ne smem zaboraviti rimske iskopine i Kapiju Kamaru. Sve je vredno divljenja.
  Za to vreme naša Zvezda je  neumorno grejala. Počelo je da gori nebo, ali i zemlja.Rashlađivali smo se, a pored toliko lepote nismo osećali nesnosnu vrućinu.
Najzad, posle ručka rešismo da potražimo autobusku stanicu i da krenemo nazad.

Sada počinje prava avantura.

   Moj suprug se sećao u kom pravcu se nalazi autobuska stanica. Do nje je trebalo stići hodanjem pored nekog dugog zida iza kog je bila železnička pruga. Hodaj...hodaj...Mislim da smo samo pored tog zida išli oko desetak kilometara.Već smo se zabrinuli da je beskonačan, kad na klupi ugledasmo postarijeg Grka. Na  iskrivljeno grčko-srpsko- englesko- nemačkom jeziku saznasmo da smo na dobrom putu. Laknulo nam je. U daljini smo ugledali obrise autobuske stanice. Uđosmo u jedan tržni centar da se osvežimo i kupimo poklone, pa da nastavimo dalje.  Popodne je već  dobro odmaklo.
  Stigli mi na autobusku stanicu. Velika. Mnogo natpisa. Sve veliki gradovi,  relacije za sve četiri strane sveta...Ne znaš gde da gledaš. Samo Stavrosa nigde. Sednem ja na klupu, a suprug  ode da kupi karte. Nema ga, ja sve sa onim paketima, oblivena znojem zbog velike vrućine, pa sve to začinjeno obilnom prašinom od dugog hodanja. Ni malo lepa slika!
  Kada se pojavio ošamućen, jedva je prozborio:
   -Ovo nije ta stanica, idemo autobusom broj  8 .
 Potrčimo mi da nam ne ode. Sednemo, uz mali problem, nismo znali kako se karta overava. Srećom tu se zadesiše neki studenti koji su nam rado pomogli uz priličnu količinu smeha. Znali smo da treba da izađemo na jednom trgu. Prolaze stanice prva druga deseta...prolazimo pored Bele kule, pa pored crkve Svetog Dimitrija...nižu se stanice, putnici izlaze u ulaze, a mi uvek na istom mestu. Davno nestadoše studenti ...Preko puta nas sede neki čovek kome je pri prvom pogledu na nas bila jasna situacija. Nekako smo razumeli da smo prošli stanicu na kojoj je trebalo da izađemo i da je naziv stanice promenjen. To nije znala biletarka na glavnoj autobuskoj. Uto je autobus stigao do poslednje stanice u Solunu! Vožnja je trajala skoro sat vremena. Čovek reče da ostanemo tu, da bi se vratili istim autobusom nazad. Nas dvoje sedimo. Upade vozač,  lepo nas istera  i uz gestikulaciju nas uputi u drugi autobus koji počinje novi krug. Srećom drugi  vozač je znao engleski. Rekao je da samo sedimo, a da će nam on reći kada da izađemo. Opet stanice...po treći put prolazimo pored Crkve S Dimitrija. Hvata nas blaga panika...   Uto nam vozač rukom pokaže da izađemo. Naša panika raste ...nalazimo se na istom mestu na kom smo bili pre podne oko 10 časova, a sada je 17h. Šta drugo nego traži stanicu. Posle one ogromne očekujemo tako nešto. Nigde natpisa...Jedna Grkinja nas je uputila, ali ništa. Činilo nam se da smo u začaranom krugu, samo nam je Golum nedostajao! Krajnje iscrpljeni ušli smo u jednu prodavnicu,  ljubazna žena nam ispisa neku cik cak liniju, pa hajde. Levo, desno iza ugla...Već smo pomislili da tu nema nikakve stanice! Kad ono, kao u starim crno belim horor  filmovima, obična okrugla metalna tabla sa natpisom Asprovalta.
  Omanja prostorija sa drvenim klupama, šalterom i aparatom za koka kolu. Na drvenoj tabli na zidu je kredom bio napisan red vožnje ...Stavros 19h. Srećni sedosmo i progutasmo hladnu koka kolu, ne bismo li nekako došli  k sebi. Prljavi, ulepljeni  i dobro nagoreli od onog prženja po ulicama Soluna, jedva da smo razmenili nekoliko reči. Kad primetismo da nam se približava ženska osoba razvučenog osmeha sa rečima
   -Gde ste mi vi?
Naša novosađanka koja živi u Grčkoj. Posle naše priče smejala se do suza, uz reči da joj niko neće verovati kada bude pričala  kako smo se snašli. Uz to nas je obavestila da je Asprovalta stanica iza Stavrosa i da autobus kreće  ranije.
   Da stvar bude začinjenija :
  U sam smiraj solunskoga dana autobus je morao da propusti stado krivorogih grčkih koza.

Koze

      Avantura je bila završena!
      Poznate ulice Stavrosa nam nikada nisu bile lepše!

Kumovi!

    Ni jedan narod se kao mi Srbi ne poziva toliko na tradiciju i običaje i  ne ističe vrednosti starine koji se protežu od davnih vremena do dana današnjih. Niko se toliko ne upire da se istakne poznavanjem istorije našeg naroda iako se to znanje često više zasniva na epskom pripovedanju nego na istorijskim činjenicama.  No kako bilo da bilo. Takvi smo.
  Želela bih da spomenem jedan običaj koji je meni veoma lep, a koji se u velikoj meri zaboravlja.
             KUMSTVO!
Znam nekoliko primera gde se kumovi ne posećuju i uopšte ne kontaktiraju. Krivica za to je  obostrana. Nekada je kum bio odmah iza roditelja i veoma se poštovao. Kumovi venčavaju i krste! Nekada je kum davao ime tek rođenom detetu i njegova volja se poštovala. Krštenje se obavljalo nekoliko dana po rođenju i bogato se proslavljalo. Kum daje podršku i u dobru i u zlu.
  Kumovi su venčavali isto kao i danas. Kod nas Lala kum je pre venčanja mnogo ,,izvolevao",odnosno tražio je da ga usluže svim i svačim:
       - donosili su stolice da hoda po njima;
      -širili bele čaršave da ne prlja cipele;
      -hvatali vrapca;
      -harmonikaš se penjao na drvo;
      -hranili ga đakonijama koje su bile izmišljene;
        i ko zna šta sve ne.
Cilj svega je da se ljudi nasmeju i da veselje bude bolje!
  Danas se zaboravlja ko je kome kum!
   -Naši kumovi!
  Divni ljudi, vesele prirode, puni pažnje i dobre reči. Uvek je lepo kada se vidimo. Oni su nas venčali, kuma je krstila našu decu i moga supruga, moj suprug je krstio kuma. Dakle višestruko kumstvo! Viđamo se onda kada poželimo, ali obavezno ih posećujemo na drugi dan  Božića.

ZABORAVLJENI OBIČAJ!

   Kod nas Vojvođana postoji običaj koji se zaboravio, verovatno ga i ja ne bih održavala da me još davno moja majka nije opomenula:
    ,,Sine, pa ti treba svojoj kumi da nosiš kolač".
A tim rečima mi se obraćala samo kada je nešto bilo izuzetno važno!
   Dakle venčanim kumovima, onima koji su vas venčali se mesi kolač i to dva puta godičnje za Božić i za Vaskrs. Kolač, ne slatkiš, torta ..već mešen od kiselog testa. Naravno kuma pripremi ručak ili večeru. Poseta se obavlja drugog dana Božića. Prvi dan  Božića se provodi kod kuće.
  Prvi moj poduhvat u tom pravcu je bio potpuni promašaj. Nije da nije bilo ukusno,već...
   Uzmem ja deset žumanaca, kvasac, litar mleka, brašna,masti ...Lepo sve zamesim. Testo lepo...Opletem ga...Stavim u plitku tepsiju...Kad se to lepo podiglo stavim ja to da se peče...
   Dim ...testo curi na sve strane, ima ga više u rerni nego u tepsiji, šta ću?  Malo nožem posečem okolo, ono opet curi.  Zatvorila sam rernu pa šta bude.  Nekako sam ja to ispekla. Bio je više nagorelo živ nego ispečen. Vremena za mesiti drugi nije bilo. Pospem ja sve to lepo šećerom u prahu, da se ne vidi zagorelost (što je bilo nemoguće),  pa kod kumova! Posle ispričane priče o pečenju svi smo se smejali. Srećom kuma imala kokoške!  Jelo se simbolično, a ostatak one iskljucale. Tako je do dana današnjeg, nekada mi bolje uspe, nekada ne, ali kum uvek kaže:   ,,Kumo prevazišla si sebe!"  Na šta se kuma samo smeška svojim širokim osmehom slaganja.
Da li je tako ili nije,  nije ni važno,  važno je druženje, razgovor, mirno popodne i veče provedeno u poštovanju i međusobnom razumevanju!
  I ove godine smo obavili posetu. Bilo je lepo, priča,  smeh i  podsećanje na lepotu prošlih dana uz podršku za budućnost.
A naša kuma kao ona iz Balaševićeve pesme.
Ovako je  kolač izgledao ove godine. Pogačice je kuma umesila kao uvertiru za bogatu večeru. Hvala kumovima za  vreme koje smo zajedno proveli, kao i za ono vreme koje nas tek čeka!

Nadam se da će sledeće godine moj kolač biti bolji!

Savršen život!

Pozadrav!  Zovem se Milorad! Moj život...
Moj život je savršen. Imam potpunu slobodu, nikome ne polažem računa i imam sve što mi je potrebno. Ja sam kućni ljubimac jedne porodice, mada ne znam zašto se to tako zove. Pre mi se čini da su oni moji ljubimci. Doduše ima među njima razlike, a ja imam slobodu izbora kome ću i kada prići.
    Da počnem od početka!
    Moj život je počeo u vojvođanskom selu Iđošu. Nisam ni progledao kada su hteli da me bace u kanal pored sela.Srećom to se nije dogodilo.Bio sam mali kada me je ovaj koji sada radi za mene, uzeo, jer su me nudili. Uzeli su me od moje majke. Imao sam divnu majku, lizala me je svojim hrapavim jezikom, a ja sam učio da predem. Nisam stigao da naučim sve osobine koje poseduje dobar mačak. Sreća je da sam prirodno talentovan, pa sam sam sve to lepo  savladao. Dugo sam i tužno mjaukao, sve dok me mladi vlasnik nije prisvojio. Tada sam dobio pomajku. Nosio me je u svom džepu, kupovao mi je salame, kobasice i razne đakonije za koje nisam znao da postoje.  Lepo sam i disciplinovano sve grickao. Sada se sve to lepo vidi na meni! Pronašao sam metod za ubeđivanje. Kada mi nešto nije bilo po volji samo sam se okrenuo i dosadno sam mjaukao. To savetujem svima. Uvek upali. I dan danas to primenjujem, a ovde sam već nekoliko godina. Dakle, kad god sam hteo da se mazim upadao sam u njegov krevet, budio ga i činio sve da mi bude lepo. Kada je nekud nestao moj mladi vlasnik dugo sam stajao ispred vrata njegove sobe i tužno sam ispuštao glasove koji nisu ličili na mačji mjauk ,činilo mi se da sam izgubio svoju drugu majku. Valjda je i to upalilo, pa mi se vratio posle nekog vremena. Bio sam mnogo srećan. Odmah sam se popeo na njega i zadovoljno sam preo. Obećao mi je da će mi kupiti mašinu koja prevodi mačji jezik. Jedva čekam. Imam mnogo toga da mu kažem.

  Dobro mi služi  i drugi mladi vlasnik ,voli da me miluje, hrani me i dopušta mi da ležim pored njega, i na njemu. Naročito mi se sviđa da ga mesim. Tako ga činim mekšim i udobnijim! Jedini problem koji imam s njim jeste što i on nije često kod kuće.
  Tu su stariji. On i ona,hrane me, a ja biram. Nikako da zapamte šta volim, a šta ne!Ponekad su i dosadni Mile...Mile...MIIIILEEE. E, pa ne može kako vi hoćete, već kako ja želim.
   Jednom su mi dali neku pečenu kobasicu koju su imali za ručak. Ostavio sam im. Nisam to mogao ni da onjušim, a ne da jedem. U njoj mesa nije bilo!
   On me više mazi, ali me ona bolje hrani. Dakle ni sa njima nemam problema!
  Volim kad dođe jedan visoki, taj donosi ribu. Duša mi se uznemiri, misli mi se pomute, a miris sveže ribe me izluđuje. Sav treperim, trčim ispred njega i ne mogu da dočekam svoj deo. Nije mi jasno zašto se oni tome smeju?

  Dakle potpuno sam slobodan, imam svoju teritoriju koju uredno obeležavam i ne dozvoljavam uljezima da priđu. U moje dvorište mogu da dolaze moje miljenice i moje potomstvo. Njih rado primam i ostavljam im hranu. Ponekad ne želim da jedem u kući,  već tražim da mi hranu iznesu napolje,  tada sve lepo podelimo.
 Nisam uvek dobroćudan,  ima dana kada sam ljut, onda izbiju tuče. U jednoj tuči sam izgubio prednji očnjak. Volim kad pobedim, ako izgubim  podvijem rep i žurnim trkom odjurim kući.
  E,  kad smo kod repa. Nedavno sam imao nezgodu. Dok sam jurio uljeza, nepažljivo sam prelazio ulicu pa me je udario auto. Ne znam koliko sam ležao bez svesti, ni kako sam se odvukao do kanala.  Znam da sam spavao nekoliko dana. Ni sam ne znam kako sam preživeo bez hrane, a ni kako sam se dovukao do kuće. Onaj što radi za mene   nežno  me je podigao i uneo u kuću. Vodili su me kod veterinara. Jedva sam se spasao. Razumeo sam samo da sam potrošio svojih pet života! Povreda mi je donela slomljen rep. Mogu da ga podignem samo u korenu, ostatak beživotno visi. Bolje išta nego ništa!
  Najviše volim da spavam. Zimi u toploj kući, leti takođe u kući na stepeništu, a hladan vazduh koji proizvodi  neka sprava na zidu me lepo rashlađuje.
   Nije loše ni u hladovini starog jorgovana. Dobro spavam i ma perju i na betonu, potpuno mi je svejedno, ni jedna podloga mi ne predstavlja nikakav problem.
  Za vreme sunčanih dana popnem se na vrh krova. Svi mogu da mi zavide, iznad mene nebo, ispod zemlja, a ja imam prelep vidik. Sva dešavanja su mi pred brkom. Jedino ne volim kad kakav vrabac ili golub drsko proleti ispred mog oka. Uh... da mi ih  je uhvatiti!
   Uživam i gledam ljude kako žure, verovatno na posao. Ko im je kriv kad nisu mačke, pa moraju da rade!
  Mislim da mi on i ona zavide. Uvek sam raspoložen. Uslužuju me. Imam dobro društvo. Novac mi nije potreban. Vladam se kako hoću. Idem gde hoću! Imam sve što mi treba! Ništa ne moram! Potpuno sam zadovoljan svojim životom.
         Imam savršen život!

Sreća!

   Baš pročitah tekst:

http://www.blic.rs/Riznica/Inspiracije/523691/MUDROST-GENIJA-Tolstojevih-7-tajni-srecnog-zivota.

   Dobri saveti izašli iz pera jednog od najvećih svetskih pisaca.Teško da se tome može bilo šta dodati!

   Često smo nezadovoljni svim i svačim, puni ogorčenja, besa, nezadovoljenih ambicija.Svaki čovek ima svoje teške trenutke nezadovoljstva, ironije, ljutnje i ko zna čega već!

  Uvek se postavlja isto pitanje:

   Šta je sreća?Šta je srećan život?

    Kaže se sreća je u porodici.

Ljudi se upoznaju, zavole, donesu potomstvo na svet. To je sreća. Potomstvo odrasta ima sopstvena htenja, ima pravo na sopstveni život.Roditelji su srećni ako su deca srećna. Na kraju roditelji ostaju sami jer i deca imaju svoje porodice.

 Jednom prilikom sam se upoznala s neobičnom beogradskom gospođom. Mnogo puta sam se setila njenih  reči:

     -Vesna,dok su mala, deci se daju koreni,a kada odrastu krila!

Mislim da je to prava sreća za roditelja.

Nikada ne smemo pokušati da živimo njihov život!

Moraju ga živeti sami!

  Kažu srećan je onaj ko ima para!

To je tek potpuni besmisao .Podjednako su nesrećni ili srećni i jedni i drugi! Činjenica je da novac olakšava život, ali  ne mora uslovno da donosi sreću!

  Neki dan moj suprug je rekao da smo najsrećniji sa svojom generacijom.

   Istina!

Delili smo detinjstvo, delili smo mladost,delili smo život.Sve to donosi mnogo tema za razgovor,smeha ,šale na svoj i tuđ račun.

  Volim kada nam za vreme ovih dokonih prazničnih dana dođu prijatelji.Sedimo,pričamo ,ponovo preživljavamo lepe i tegobne trenutke naše prošlosti.Pepoznamo svaku boru,znamo zbog čega je tu.Zajedno osećamo da vreme prolazi.Lepo nam je i kada samo ćutimo,kada nam misli lete nekim dalekim prostranstvima naših sećanja.Sve se pomera, živi, kreće se na krilima prohujalih vremena, pa zasija današnjicom. Donose se novi planovi,svetlost ugledaju nove nade, a sve zajedno  zaslužje da uđe u neku novu priču!

  Za naše drage prijatelje jedna slika na svili!

20 000 milja pod morem!

     Svakako  roman za sva vremena ,ali ne želim da pricam o romanu ,želim da se svi podsetimo ogromne mašte koju je posedovao Žil Vern http://zilvernbiografija-adem.blogspot.com/.Kada je  pisao svoje romane oni su bili čista naučna fantastika.Rado čitamo njegova dela,pa putem mašte putujemo i plovimo nepoznatim vodama nošeni krilima naše i njegove mašte.Da li je on delom bio i prorok?Nije li upravo on uputio naučnike na istraživanja?Koliko se nit istraživanja proteže od najranijih civilizacija do dana današnjih?Zar nije Platon svojim delom uticao na Žila Verna da je on potpuno i detaljno opisao Atlantidu viđenu okom Kapetana Nema?
   Svako ko se putem nepoznatog otisne u istraživanja jeste naučnik,sa ili bez školovanja.Svako znanje ili umenje se nadovezuje jedno na drugo,narasta,menja oblike.Iz osnovnog, početnog izrasta nešto sasvim novo očaravajuće,dostižno običnom smrtniku koji to nešto samo koristi bez znanja o njegovoj suštini.
Zato zavidim naučnicima,oni imaju ZNANJA ,oni poznaju suštinu,obrću znanje ,kombinuju!Stvaraju novo za nas obične ljude.
   Želela bih da se zahvalim armiji naučnika celog sveta koji vredno i uporno rade  i udružuju snage radi dobrobiti čovečanstva.
   Često su neshvaćeni,često su bez posla,usamljeni,tužni.Običan čovek ih ne primećuje jer se se plaši njihove pameti.Usled sopstveneog neznanja osuđuju tuđe znanje.Tako je od pradavnih vremena ,tako će biti i u budućim vremenima.Najčešća rečenica:
   -Uh ,ala je glup...
   -Taj pojma nema...
   -Ja bih to drugačije ...
   -Ja bih to bolje...
Može da bude i gore:  
    -Ludi naučnik!
Tome doprinosi slika koju holivudski filmovi daju o njima.Obično su čupavi ,rasejani ,prepuni gotovo suludih ideja,naravno teško ostvarljivih.
   Ne sumnjam da su često ismevani,izvgnuti ruglu,kao čudaci  neshvaćeni.
    Impresionira me njihova upornost,bezbrojni pokušaji i želja za uspehom.Kažu da kada Edison http://sh.wikipedia.org/wiki/Thomas_Alva_Edison
nije po stoti put uspeo da napravi sijalicu,bio je srećan, jer je saznao nešto novo,to da se na taj način ne može, pa je pokušao opet.
    Put do uspeha nije ni malo lak.Nije važno šta se radi.Važno je istrajati.Važnoje pokušavati,važno je biti zadovoljan dobom.
    Mnogi od njih su živeli ispred svoga vremena ,neshvaćeni, sputani ograničenošću vremena u kome žive.Zamislite danas jednog Tesluhttp://bs.wikipedia.org/wiki/Nikola_Tesla
...Jednog Leonarda http://sh.wikipedia.org/wiki/Leonardo_da_Vinci,jednu armiju brilijantnih zaboravljenih mozgova udruženu u vremenu modernih komunikacija!
  Ni današnjem naučniku nije lako, neshvaćen je,sputan nedostatkom finansija.Dugogodišnje školovanje i upornost u istraživanju je zanemarena.Nauka usmerena ka dobrobiti čovečanstva je marginalizovana.Ona druga koja stvara profit napreduje.
        Čestitam blistavim umovima sveta,želim im dobro.
        Želim im mogućnost pokušaja!
        Želim im da budu zadovoljni sobom!
        ŽELIM IM USPEH!