Putopis: Jad Vašem

,, Podići ću u kući svojoj i među zidovima svojim
spomenik i ime ( Jad Vašem)...
daću im večno ime koje neće biti iskorenjeno." Isaija 56:5
                                                                        

Kišni oblaci su se nadvili nad Jerusalimom, izmešali su se s  planinskim vetrom i pustinjskim peskom ,u nekom svom samo njima razumljivom razgovoru,  jačali su i bez milosti  okretali kišobrane lagane poput najnežnijih raznobojnih leptira. Kišobran kupljen u najbližoj prodavnici se prevrnuo i iskrivio te je više ličio na izlomljenu dečju igračku nego na sredstvo odbrane od vlage. Ipak nismo imali dvoumljenja: ako se u šetnju nije moglo, moglo se u muzej.

Do Brda sećanja (Har Hazikaron) se moderan tramvaj brzo uspeo. Čekao nas je hod i dodatni uspon do ulaza u memorijalni centar Jad Vašem podignut u znak sećanja na žrtve holokausta.
Veliki broj turista se nalazio na ulazu. Velika moderna zgrada je u tišini dočekala svoje posetioce.
 Unutra je toplo.
Raskopčavamo se.
lagano prelazimo iz jedne prostorije u drugu. Uspeli smo da na samom ulazu načinimo nekoliko fotografija. U  muzeju je to zabranjeno. Između prvih i poslednjih fotografija je tročasovno vreme provedeno sa nemerljivim stradanjem jevrejskog naroda.

 Svi eksponati , filmovi i dokumenti su originalni i potiču iz vremena koje prikazuju.
Početak  holokausta je bezazlen. Crno beli filmovi pokazuju porodice koje bezbedno žive i rade, školuju se, sviraju na muzičkim instrumentima, vode miran i ritmičan porodični život. Koliko su bili nespremni, ukoliko je to prava reč (ne može se biti spreman na takvu vrestu ljudskog ludila)za ono što ih je čekalo pokazuje veličina njihovog stradanja.
U muzeju su predmeti koji su oduzimani prilikom deportacija, kolica kojima su se beživotna tela odnosila do peći, delovi pruge koja je imala samo jedan pravac.
Pogled mi se zadržava na izbeljenoj dečjoj haljinici. Uredno složena u zastakljenoj polici. Ispod nje je zašuškana debela odsečena pletenica, pored para nečega što su nekada bile cipelice.
Tu su gomile uništenih, poluspaljenih knjiga, vagoni nezamislive tuge koje iz njih izbija, limenke, ostaci pribora koji su logoraši čuvali kao svetinje.
Tuga nemerljivih razmera i neverovanje da je tako nešto uopšte moglo da se dogodi. Neshvatanje da je čovečanstvo tako krhko i da ljudskost može tako brzo da potone, ne samo do dna, već da se potpuno uguši u mulju.
Lagano prolazim kroz hodnike. Nemam snage za razgovor, puštam tugu da vlada i savladavam suze. Jedina svetla tačka je broj posetilaca.

Muzej je pun.
Lagani hod dovodi do makete stradanja Jevreja, pokazuje njihovu Golgotu, stradanje dostojno najsvetlije tačke na nebu. Male figurice ljudi u njihovom hodu bez povratka. Negde sa strane su originalne konzerve gasa upotrebljneog u gasnim komorama.  Ne verujem da su mogle proći kroz ljudske ruke- fotografije pokazuju suprotno.
Gledam fotografiju. Svadba. Mlada u beloj haljini. Svi nasmejani, veseli, slavi se početak zajedničkog života. Čitam natpis. Od šezdeset četiri osobe koliko ih je bilo na svadbi preživelo je samo deset.
Mnogo je svedočenja preživelih logoraša, a tu su i fotografije krvnika. Pokušavam da u njihovim očima pronađem nešto ljudsko. Ne uspevam.
Na jednom panou pronalazim natpis na kome se pominje stradanje Srba u logorima i broj žrtava.  Lice mi se grči. Čvršće stežem usne.
Nisu zaboravljeni ni oni koji su pomagali i skrivali Jevreje za vreme Drugog svetskog rata. Postoji neka vrsta ormara sa fijokama  u kojima su fotografije osoba  koji su uprkos pretnjama po sopstveni život spašavali stradalnike. Pronalazim  ime - Šindler - po kome je snimljen čuveni film ,,Šindlerova lista".
Na samom izlazu se nalazi velika kupola. Ona je prekrivena fotografijama   nastradalih.  Gledaju sa  nebeskih visina na mene   likovi dece, žena, ljudi, pratim u njihovim očima radost i snove. Zaspali su negde i sada svetle sa nebeskog svoda. Ispod kupole je duboka, rekla bih,  neka vrsta jame ispunjene vodom.
 Voda je ipak  život, obećanje da neće biti zaboravljeni. Voda se ne zaustavlja , ona teče uprkos svima i svemu.
 Bočni zidovi kupole su pretvoreni  u police, u njima su fascikle sa imenima stradalih. Prazne police su za sve one za koje nisu pronađeni dokumenti a njihova tela i duše lebde negde oko zemlje dobro čuvani u oblacima.

Jad Vašem je mesto tuge.

Jad Vašem je mesto opomene.

Jad Vašem je mesto nezaborava.

U Jerusalimu svaki kamen ima svoju priču, svaka zgrada i stopa su sveti, svaki čovek u sebi nosi deo svetnje. Zbog toga je on jedini i jedinstven.


 

Putopis : Maslinova gora

Maslinjak

 Ako vam se dogodi  put u Svetu zemlju, dobro isplanirajte vreme, jer ono radi protiv vas.

Koliko god hteli da za kratko  vreme posetimo sve svetinje i da se poklonimo svemu,  tako nešto nije moguće. Ponešto se izgubi u hodnicima Starog grada, glavnoj ulici Jafa i možete se samo pomiriti da će to ostati za neki drugi dolazak. Za mene je to Muzej Izraela. Jednostavno mi vreme nije dozovlilo da se prepustim njegovom bogatstvu.
Zato mi Maslinova gora nije promakla. Suprugu sam rekla da nema šanse da ću do podnožja peške i da je najbolje da koristimo gradski prevoz( koji je veoma povoljan).
Ipak za sve postoji jedno: ali.

Crkva Bogorodičinog groba

Kroz naše brojne šetnje Starim gradom došli smo do zaključka da je najbliži put onaj koji vodi kroz  njega, bez obzira gde da se uputimo.
Pre toga smo otkrili Lavlju kapiju, a kada kroz nju izađete iz Starog grada nadomak ste cilja.

Bogorodičin grob

Čuveni brdoviti venac   deli Kedronska dolina od Starog grada.  Nekih desetak minuta hoda. Autobusi ionako idu do uspona, a daje se mora peške.

Sa Beograđankama

Posle prelaska ulice čujemo srpski jezik. Na obostranu radost. Tri prelepe Beograđanke- majka sa dve ćerke, su u Jerusalimu samo jedan dan i upravo su sišle s Maslinove gore. Vadim iz torbe mape grada i poklanjam im. Pravimo fotografiju i nastavljamo svako svojim putem.
Pred okom nam je zablistala starost  Getsimanskog vrta sa maslinama starim nekoliko hiljada godina. Maslinjak je ograđen, ne može se prići drevnim stablima, ali se uveliko uživa njihovom mirisu. Za čudo, sunčevi zraci su ga obasjali iako se tamni oblaci gomilaju.

Getsimanska crkva

Pred vratima sam Getsimanske crkve. Unutrašnjost pleni.
Posećujemo Grob Majke Marije i njenih roditelja Joakima i Ane. Klanjam se senima Bogorodice  i dodirujem svete kamene ploče.

Ulazimo u Crkvu Svih nacija. Nova lepa

Crkva Svih nacija

građevina sa dvanaest kupola podignutih kao simbol dvanaest nacija koje su donirale novac za njenu izgradnju. Plave se  oslikani svodovi kupola, sveto nebo se preselilo u unutrašnjost, iako su se  napolju sivi oblaci nogomilavali, a vetar unosio nemir posetiocima. U u nutrašnjosti  je mir i miris tamjana.
Počinjemo uspon. Vrh Maslinove gore je na osamsto šezdeset metara , Jerusalim se prostire na sedamsto. Popločane strme ulice okićene brojnim spomenicima.

Crkva Marije Magdalene

Kucamo na vrata ruske Crkve Marije Magdalene, monahinji govorimo da smo Srbi i pravoslavci. Pušta nas. Zlate se vrhovi , uzdižu četinari, pruža se
pogled na Stari grad. Palimo sveće i čitamo Očenaš, za zdravlje i upokojene. Slušamo svete reči liturgije.
Nastavljamo put do  vrha. Kroz kamene otvore se vidi Groblje od milion dolara, koliko košta sahranjivanje.  Kada dođe do Vaskrsenja prvi će vaskrsnuti oni koji počivaju na njemu, pa svi ostali pavedni.
Na visini vetar jače duva, zato je pogled nezamisliv. Na dlanu se nudi panorama Jerusalima sa Starim gradom. Uzbuđenje i radost postignutim uspehom se ne može zameniti ničim.
Spuštanje je lakše.
Ulazimo u Avesalomovu grobnicu. Kroz prozor iza sarkofaga se vidi Kupola na steni ispod koje je nekada bio Solomonov hram. Zaboravljaju se starozavetne razmirice.  Ostaje samo lepota prizora i divljenje za brojne umetnike, slikare i graditelje koji su stavrali ovu jedinstvenu lepotu.

Panorama Jerusalima sa vrha Maslinove gore

Avesalomova grobnica

Ljubaznost domaćina

Radost je biti ispod Svetog neba

Putopis: Zid plača

Sve oko mene priča: kamene staze glatke od bezbrojnih koraka, zidovi pokriveni bezbrojnim šapatom  svih koji pored njih prolaze, uske ulice Starog grada, njegovi skriveni uglovi ispunjeni dušama pridošlih s raznih krajeva sveta. Svako ispreda nešto novo, živo, uhvatljivo samo onima koji znaju da čuju i sposobni su da uhvate njihove nepresušne tokove.

Bezbrojni su koraci koji me okružuju, bezbrojne su reči koje se množe i odbijaju o beli jerusalimski mermer.

Koračam. 
Upijam.
Zapažam.
Govorim mislima.
Ćutim.
Bezbrojni stepenasti uvijeni zavijuci zahtevaju pažnju i oprez. Stari trgovac   nosi svoju robu u nekoj vrsti kolica. Zadnji kraj gde je ručka je povezan sa naduvanom gumom poput one na točku malih ručnih kolica, a on je nogom pritiska. Dok ih vuče,  ona samo sklizne preko kosine na stepeniku. Vešt čovek se uvek  snađe.
Smejemo se.
 Hitamo bržim koracima kroz kamenite ulice  pretvorene u staklene podove  koji  upućuju prema najvećoj jevrejskoj svetinji:  Zapadnom zidu.

Večeras hvatamo zapadno sunce. Lovimo trenutak. Žurimo  da se poklonimo ostacima Solomonovog hrama.
Iz daljine vidim zlatnu kupolu Hrama na steni i velikog muslimanskog svetilišta Al Akse. Podignuti su na Hramskoj gori odakle je Stvoritelj uzeo prah i načinio prvog čoveka.

Potrebno je vreme da se pogled prilagodi zamršenim strarogradskim ulicama, no jedno je sigurno, izgubiti se ne može. Svaki put vodi do neke od osam kapija, svakim ćete stići na neko  Svetim duhom obojeno mesto. Ipak pratite grupu i sigurni ste da nećete pogrešiti.
 Sunce se približava zapadu i lagano se sprema na utonuće. Pratimo grupe ljudi. Najviše je Jevreja, ali ni ostale nacije ne zaostaju. Turista je mnogo.  Govore se uzbuđenjem obojeni mnogobrojni jezici. Među njima smo.
U torbi mi je paketić sa pismima. S radošću ih nosim. Kako se približavamo, gužva postaje sve veća.
Pronalazimo ulaz, idemo pod skener. Puštaju nas na veliki plato ispod Hramske gore.
Preda mnom je zid od belog, sada već  požutelog mermera. Davno je tu bio podignut  grad od strane cara Solomona, u čast Gospoda.  Ostao je deo zida kao temelj i svetilište. Pripada jevrejskom narodu. Iz Zida na pojedinim mestima izbija suva trava. Ono što Bog da se ne kida, ne skida, Svetinja života je Svetinja bez obzira na životni oblik.
Plato je odeljen od zidnog prostora ogradom. Prostor ispred Zida je podeljen na muški i ženski deo.
Suprug i ja se razdvajamo.
On dobija kipu. Bez nje ne može da priđe Zidu.
Moj put je nadesno u ženski deo.
Sama sam bez samoće. Bezboroj žena u svojim molitvama na svom jeziku. Najjasniji žamor je hebrejski. Žene svih doba u rukama drže male molitvenike i samo laganim micanjem usana i pokojim uzdahom odaju reči mlitve.
Pronalazim svoje mesto pored Zida. Malo izdvojeno. Ne usuđujem se da remetim mir pojedinačne , ali na neki čaroban način ujedinjene molitve.
U trenutku kada je moja ruka dodirnula Zid doživljavam tišinu. Bezbroj sećanja mi leti kroz misli, izgovaram molitvu u samoći, ne postoji mnoštvo, ne postoje reči ni nepoznati, nerazumljivi jezici.
Ostajem sama sa Gospodom. Ne mogu da zadržim suze. Kotrljaju se dok vadim papiriće. Koristim veštinu da ih uvučem u uske prostore između kamenih blokova.
Jedan po jedan. Stavljam ih i bezglasno  molim. Duša je moja i nije. Pripada trenutku kolektivne energije u večernjoj molitvi.
Zavlačim i posledni smotuljak. Molim i za one bez papirića, izgovaram imena.
Srećna sam.
Ona se brzo pretvara u tugu prosutu pod Zapadni zid, u onu istinsku, vekovnu,  obojenu bezbrojnim stradanjima i ogoljenim ljudskom jadom. Tu negde na mestu obećanog Vaskrsnuća su duše preminulih, odnegde me gledaju zaspalim očima.
Tuga ostavljena pred Zidom je opipljiva, gotovo uhvatljiva,  oplemenjuje. Govori.

Viče: nisi sam ovde na ovom mnestu, ja sam tu, činim čuda, dajem se onima koji veruju i koji su čisti pred Bogom i ljudima. Trajem vekovima, biću tu i kad od tebe, mali čoveče, ostane samo prah, i kada od tvog praha ostane prah. Tu sam i biću za  ponizne i bogoljubive, za one kojima je potrebna uteha.

Duboko udišem topao večernji vazduh: Svi smo na istom mestu u pomirenju i oproštaju, samo nam treba nit za koju ćemo se uhavtiti i koju ćemo poneti sa sobom bez obzira na to odakle potičemo.
Ruke mi drhte.
Kolena podrhtavaju.
Nemam predstavu o vremenu provedenom ispred Zida.  Molim za sve dobre i poštene , za tužne i stradalne, za prijatelje, za porodice, za sve koji ne mogu da kroče na  Sveto tlo.
Osvešćujem se.
Preplavljuje me novi talas tuge.
Opirem se. Prikupljam delove sebe i povlačim se na mesto dogovora.

- Da li ti je dobro?
- Dobro. Samo me je tuga pritisla.

 Drveno stepenište, koje čini platformu preko koje se dolazi do Hramske gore, do kupole na steni sada muslimanskog svetilišta,  nas dovodi do velikog platoa.  Mnoštvo stubova s jasnim obeležjima muslimanskih svetilišta. Pravimo fotografije, ostavljamo Zlatnom optočenu kupolu da svetli na pod prvim koracima noći.  S visokih minareta odzvanja glas sveštenika.
Zalupa srce jače, odzvanja kroz tišinu Hramske gore, uzdiže se i lebdi ispod Svetog neba, dodiruje kupole, krstove i jevrejske zvezde. Ne pravi razlike. Svetinja se poštuje bez obzira kom narodu pripada. Ovde sam srpski Marko Polo, poštujem sve vere i narode, ne pravim razlike u običajima i tradiciji. Volim svoje.

Putopis: Sveta reka Jordan i Mrtvo more

Sunčano jutro nas je ponelo. Kraj decembra osunčan kao u rano proleće. Topolota i svetlost , dar života nesebično na dohvatu ruke.

Sveto tlo pod nogama.
Radost u nama i pred nama.
Plan je da posetimo mesto krštenja Isusa Hrista i  da dođemo do Mrtvog mora, najniže tačke na zemlji nastanjene ljudima.

Vozimo se gradskim autobusom, vozač je Palestinac s osmehom prijateljstva na usnama. Kaže da će nam reći gde treba da izađemo. Mesto izlaska je u Judejskoj pustinji. Na usamljenom stajalištu nema nikoga na sve četiri strane sveta. Ipak trenutak znači centar sveta, svi putevi toga dana vode baš tu. Svud uokolo dine.  Vrhovi podjednako potkresani rukom Majke prirode, sasvim  ravnomerno, sa malim zaravnjenim platoima. Stoplalom gazim tlo, crvenkasto, s peskom izmešano.
Meko.
Sasvim različito od naše crnice.
Rastresito.
Đjon patike upada ostavljajući otisak. Nešto moje u nepreglednosti. Ne oseća se dah  pretnje ili prisutne opasnosti. Osećamo  slobodu. Širim ruke , postajem deo nepreglednosti i širine, ne postoje prepreke, problemi, pitanja, postji samo prihvatanje jedinstvenosti trenutka.
 Sam Gospod je šetao  tajanstvenim putevima pustinje. Ona  se u blaženoj sigurnosti prostire zauzimajući bezvremenski prostor. U daljini se naziru plantaže palmi: urmi, banana(ranije primetih da se sve zaliva sistemom kap po kap).
 Daleko su , a i ne bismo se usudili da im priđemo. Još dalje se naziru vrhovi Manastira Svetog Save Osvećenog.
Vazduh je suv. Obojen mnogobrojnim tajnama,
Ispred nas putokaz. Upućuje na mesto krštenja, na reku Jordan. Krećemo u tom pravcu.
Sami smo.
Nigde nikoga,
Iz ranca vadimo srpsku zastavu. Obeleženi smo, prepuni samopouzdanja i sigurnosti.  Ispred nas je nekih šest kilometara pešačenja. Obilazi nas tek po koji automobil .
Ravnomernim koračanjem prelazimo deo puta, praćeni smo samo suvim pustinjskim žbunovima koji se lako lelujaju na toplom vetru. S dalekih plantaža dopire miris banana.
Stižemo do kontrolne rampe. Dva izraelska vojnika nas zaustavljaju i pitaju otkuda mi tu. Zabranjeno je dolaziti peške.
Za trenutak me obuzima strah. Uplaših se da će nas vratiti. Moj suprug razgovara s njima na engleskom. Razumem , ali ne znam da odgovorim. Kažu nam da sačekamo, naći će nam prevoz u prvom turističkom autobusu koji naiđe. Dalji deo puta je,  izuzev kolovoza,  miniran i pešaci ne mogu sami. Sedamo na klupu koja je po svemu  sudeći predviđena za ovakve kao što smo mi.
Pitaju za zastavu. Drago nam je. Uskoro stiže mini - bus. Ljubazni vodič nas prima. S grupom Japanaca nastavljamo dalje. Preostala tri kilometra prelazimo brzo. Zahvaljujemo se na vožnji.
Dočekuje nas širok lepo uređen parking i bele zgrade. Drvena  platforma i reka Jordan.  Činimo isto što i ostali. Izuvamo se i pripremamo za simbolično krštenje u Svetoj reci. Oni koji imaju pravo krštenje oblače bele mantile i potpuno zaranjaju u vodu. Mi to činimo samo do kolena. S druge strane reke Jordana širokog svega nekoliko metara se vide Turisti koji s Jordanske (država ) strane čine isto.
Tako blizu, a tako daleko.
Voda je mutna i mlaka. Ispod smo  nivoa mora, temperatura vazduha je  ovde viša od jutarnje jerusalimske. Mokrih nogu i uzbuđenih duša sedimo na drvenim klupama i sušimo se.
 Razmišljam o jednom drugom krštenju koje je moralo da se desi  tu, na mestu skrivenom u  pustinji, na radost Svetog  krštenja i blagodet Svete vode.
 Jedni turisti smenjuju druge.

Pripremamo se da nastavimo dalje. Pitamo turističkog vodiča da nas poveze do autobuskog stajališta, ponavljamo priču koju smo čuli. Ljubazna Izraelka, turistički vodič grupe Nigerijaca nas prihvata. Za čas stižemo do mesta gde čekamo autobus koji će nas odvesti do Izraelske plaže na Mrtvom moru: Kalija.
 S preciznošću švajcarskog sata autobus stiže na vreme. Treba da se vozimo nekoliko stanica, opet kroz pustinju koju preseca samo siva traka kolovoza.
Dok mi se pogled igra s peščanim dinama,  proleće saobraćajni znak sa pravcem -  Jerihon. Odzvanjaju trube kroz misli, podiže se prašina od starozavetnih varki. Žao mi je,  ali ne može se sve obići, vremena je malo i veoma je surovo u svom proticanju.
Izlazimo iz autobusa. Pred nama je tabla sa natpisom. Očekuje nas nekoliko kilometara peške jer vozila ne smeju dalje. Uzbuđena sam. Ni u najsmelijim snovima se ovome nisam nadala. Srce mi brže radi. S nestrpljenjem čekam prve plave  obrise. Zablistali su na toploti decembarskog sunca.
Dvadeset  dva stepena.  Nismo se mogli boljem nadati. Od svih mesta koje smo u Izraelu posetili ulaznica se samo ovde naplaćuje.
Prolazimo obezbeđenje i upućujemo se ka plavom. Prolazim pored leja sa cvećem. Opet kap po kap.
 Izgledom me daruje beli cvet, kako mi se čini neka vrsta ljiljana. Hvatam na trenutak njegovu lepotu i odnosim je zamrznutu kroz fotografiju.
Mrtvo more je  jezero, toliko slano da u njemu nema života izuzev nekih veoma otpornih bakterija, ali zato ima zabave i to takve kakva se nigde ne može osetiti.
Dok ne kročite u njegove vode ne shvatate značaj upozorenja : ne sme se gnjurati, roniti, otvarati oči ispod vode, piti, prskati se ili potapati druga osoba ...
Prvi kontakt je sasvim neobičan, neuporediv ni sa čim u mom iskustvu. Gustina vode je posebna. Voda je i nije voda. Pre neka gusta, glatka inspirativna  emulzija.  Neobičan je njen dodir, izaziva smeh i radost.
Mislila sam da će veliki koncentrat soli da nagriza kožu, da je štipa, da bude neprijatan. U stavari opuštanje koje voda mrtvog mora donosi je blagodat, nešto najlepše što čovek može osetiti u dodiru s prirodom Govori svojom jedinstvenošću doziva, mami. Koža postaje meka klizava. Glatka.
Plivati se ne može. Pokušavam , ali me voda kao krofnu okreće na leđa.
Plutam. Ne mogu da potonem. Površina vode obojena plavim nebom me drži na površini. Sasvim malenu kap otapam u ustima. Slano je...slano...da  ne želim ponovo daje liznem.
Lako  se čitati kikindske novine u ležećem položaju. Pozajmljujem ih Nemici, da načini jedinstvenu fotografiju koju će poneti kao uspomenu.
 Sa svih strana odzvanja samo smeh. Dobra atmosfera zabave se nadvila nad čitavom  plažom. Postajem Crnac. Kožu sam premazala emulzivnim blatom mrtvog mora.
 Na četirsto dvadest metara ispod nivoa mora se osećam izuzetno dobro. Raspoloženje i osećaj prisnosti  s ljudima različitih boja kože i govora odzvanja. Ljudi prilaze, upoznaju se.
Caruje osmeh... tu  je more koje nas spaja životnom energijom iako je
beživotno. Tako nešto se samo ovde može osetiti.
Radujem se. Radujem.
Posle ispiranja slatkom vodom spremamo se put Jerusalima. Opet autobusom, ali ovoga puta stajalište je puno. Mnogi su iskoristili toplo vreme za dan proveden na plaži.
Isparaćaju nas drvene kućice bogate preparatima sa Mrtvog mora, ispraća nas smeh sa plaže. Isparaća nas more uz poziv da se jednoga dana vratimo. U morni smo, bez umora. Prepuni smo  lepote.
Da  pustinja krije život  dokazuju brojna stada ovaca i beduinske šatori blago povučeni od ivice puta i udobno smeštenini   u udubljenja između dina . Srećni su,  svoji na svome. Izabrali su takav način života, žive usporenije i mirnije, zaštićeni su Svetim judejskim nebom i darovani bogatstvima koje nude oaze u pustinji, a i savremena  tehnologija je tu. Imaju solarne panele i mobilne telefone.
Autobus nema milosti.
Točkovi se brzo okreću. Posle nekih pedesetak minuta vožnje smo u Jerusalimu. Moderan grad, savremeni tramvaji i ulice prepune turista. Naš ranac privlači poglede. Obraća nam se žena. U razgovoru saznajemo da je Amerikanka i da više puta boravila  u Izraelu. Pita za zastavu. Ne zna gde je Srbija, ali zna da iz naše zemlje preko letnjeg raspusta odlaze mladići  i devojke na rad u Ameriku.  Hvali našu decu, kaže da su radni i vredni, da imaju lepote, obrazovanja i vaspitanja.
Ponosni smo:
Vijori se zastava pod Svetim nebom iznad Svete zemlje.

.

Putopis: Jerusalim

Početak puta je najteži.
Prvi korak zahteva mnogo rada, truda i priprema,

кada se načini,  putovanje je jednostavno.
Vreme leti.
Sati se čine prekratkim.  Neumoljivo su brzi. Čovek ostaje nem, prepun utisaka, zadovoljan sobom i svojim duševnim bogatstvom. Takvo putovanje je ostvarivo jednom u životu.
 Za mene  je to  put u Svetu Zemlju, tamo gde se pisala i stavrala Biblija, gde su nastale najlepše pesme Davidove,  gde su  ljudsko stradanje  i patnja na počasnom  mestu kao opomena i sećanje, gde je Hrist rođen, razapet i vaskrsnuo. Duhovnost  na svakom koraku, u vazduhu, na zemlji, u oku dobronamernika i hodočasnika.
Pamti se i piše.
Govore gordi, od jerusalimskog kamena načinjeni  zidovi i uglačane kamene staze pertočene u ulice. Svaki korak je  preko koraka mnogih hodočasničkih, znatiželjnih , radoznalih, poniznih. Načinjenih  u žurbi, strahopoštvovanju, plaču, radosti, trajanju. Uzdižu se beli kameni zidovi drevnog Jerusalima toliko puta rušeni i obnavljani. Načinjeni da traju  i govore.

Do ne tako davno put u Svetu Zemlju mi se činio toliko dalekim da je bilo gotovo nezamislivo da ću ikada stići tamo. No uz pomoć savrmenog internet čuda, dobrih ljudi i neverovatnoj sposobnosti mog supruga za snalaženjem na sasvim nepoznatom terenu,  tako nešto se učinilo mogućim. Od avionskih karata,  transfera do  temišvarskog i bukureštanskog aerodroma, putovanja sa jednog do drugog konntinenta,  do sletanja na izraelski Ben Gurion, sve se činilo kao san.
Ređale su se nepregledne rumunske šume vidljive kao tamne nepravilne mrlje iz vazduha, večernjim suncem polivene  i ledom okovane reke ličile su na neke evropske Naska linije vidljive samo s nebeskih visina, preko tame sredozemnog mora,  do karamelizovanoh svetala Istanbula, toliko velikog da se sa desetak hiljada metara visine činio kao filigranski rad od tankih niti starog zlata provigdnog kao niti vrelog otopljenog šećera.
Lepotu prizora koju dopušta malo prozorsko okno brzo zaklanjaju neprovidni beli oblaci. Letimo dalje, a nemam osećaj letenja. Sve je mirno, sigurno, zbrinuto rukom anđeoskih stvorenja koji su tu negde u nebeskim visinama. Klizimo do  svetla Tel Aviva. Smanjivanjem visine  ona postaju bliža, opipljivija, primamljivija. Aplauz za osoblje kada su točkovi dodirnuli čvrsto tlo.
Ulivamo se u mnoštvo ljudi. Mnogo nacija, mnogo jezika. Zbuni se mali čovek  od tolike veličine i uređenosti. Davidovo pravilo se poštuje. Unutrašnjost velikog aerodromskog prostora je pokrivena jerusalimskim belim kamenom.
Na zidovima su prizori iz Starog zaveta. Gledaju  na posetioca prijateljski i obećavaju avanturu.

Iako je gužva, sve ima svoje mesto. Baš tu gde treba. Ljubazna devojka nas upućuje  na naš prostor za pasošku kontrolu. Posle jednosatnog čekanja i dobijene  izraelske  lične karte, bez koje se u njega ne može ući ni ići, (ona zamenjuje redovan pasoš i jedini je dokument koji pokazuje da ste u zemlju ušli legalno), možemo na Sveto tlo.
Ništa se ne prepušta slučaju. Sve se proverava. Ukoliko postoji  najmanja sunmnja koja bi posetioca teretila ili bacala senku na njegovu prošlost, osoba bi bila vraćena na mesto odakle je pošla.
Aerodromski prostor je velik. Mnoštvo pokretnih stepenica i spratova, obaveštenja na hebrejskom, arapskom i engleskom jeziku  koji olakšavaja snalaženje. Pronalazimo menjačnicu i menjamo novac za izraelsku valutu: šekel.
Izlazimo na topao mediteranski vazduh. Miriše drugačije od evropskog i toplo je. Vazduh budi čula. Govori nepoznatim  mirisima. Miriše vazduh po miru i bosiljku začinjen starozavetnim i novozavetnim pričama. 
Sedamo u autobus- redovna linija aerodrom - Jerisalim.  Sedam pored žene uvijene glave. Muslimanka s besprekornim osmehom dobre žene.  Ispred nas sede dva dečaka, okrugla punačka dečačka lica i rumeni obrazi, duksevi i farmerke,  u rukama im mobilni telefoni.
Igraju igrice.
Stariji dečak pokušava da se prikači na punjač za mobilni telefon koji se nalazi iznad svakog sedišta.  Žena ga opominje i smeška se.
Uspeo je.
 Tapšim sasvim tiho. Osmehuje se. Sreća iz njegovog oka blista. Imam bombone, ali se ne usuđujem da ga ponudim , zadovoljavam se tapšanjem.  Ćutim i kako to Balašević kaže ,,perfektno se služim smeškom". Žena širi ruke.
 Razumem : tehnologija je i ovde stigla. Bez nje se ne može. Svugde isto.
Kroz osvetljenu noć gledam drvored koji deli dve trake puta. Pomorandže krupnim žutim  plodovima plešu na lakom vetru. Zimski vetar, ali ovde  drugačiji, opojan, mirisan, primamljiv,  donosi noćnu vlagu i dnevnu toplotu. Taman toliko da se narandžasto boji  sunčevom svetlošću, da bude jasnije i jarkije.
Smenjuju se svetla i svetla.
Žalim što nije dan.
Vreme brzo leti. Ispred nas su svetla jerusalimska. Srce kuca brže. Lagano  do svesti dopire glas da je Sveto tlo pod nogama. Da su dani bezbrojnih priprema za nama i da je došao trenutak da se plan putovanja ostvari. Nadamo se samo dobrom. Lagani strah dolazi u naletima.
Usledio je osmodnevni boravak u Izraelu. Mnogo smo videli i obišli. Sužili smo se gradskim prevozom i železnicom. Oba su izuzetno tačna. Ako autobus kroz Judejsku pustinju prolazi u 15:31  doći tačno u  to vreme. Grešaka nema. Svi ljudi sa kojima smo dolazili u kontakt su bili ljubazni, spremni da nas upute na pravu stranu i pomognu.
Osećali smo se izuzetno bezbedno i čuvano. Sve i svako se proverava. Ne može se ući na autobusku stanicu ili u bilo koju ustanovu,  da se ne ide pod skener. Kamere su postavljene  na mnogim mestima. Ne diraj nikoga i nećeš biti diran.
Ovde sam videla betonske klavire na ulicama, slobodne za svakoga ko zna i ne zna da svira. Srećom više je onih koji znaju. Lete note  po Jerusalimu, pevaju se pesme svih dobronamernika. Zaključani su samo za Šabat. Tada su dani tišine. Ulice su puste, prodavnice i gradski prevoz ne rade. Tišina caruje, samo Stari grad živi.
 Živi zaista,  svakodnevno vrvi od brojniih pridošlica sa svih konktinenata. Očekivala sam ruševine i napuštene kamene zidine, ali je sve sasvim suprotno. U njemu se živi, moli-  svako na svoj način,  prolaze automobili, otvorene su prodavnice, priprema se hrana, nude sokovi od sveže ceđenog nara, čuju se mnogi jezici , oseća se radost i velika količina pozitivne energije.
Videh cveće usred zime.
Daje se svakome ko ima vremena za njega. Ćitavi bokori: žutog sličnog našim margaretama i crvenog poput onoga što kod nas zovu Lepi Jova, samo što rastu na žbunu. Orhideje na slobodi, u baštama u alejama luksuznih restorana, na terasama, u Crkvi Svetih Arhangela. Cvasti krupnih izvijenih cvetova neke vrste ljiljana s neodoljivim  mirisom lake opijajuće beline. Sama lepota na dohvatu oka.
Beskrajne plantaže banana, pomorandži, mandarina  i urmi. Gledala bih sve, dodirnula sve , upila sve.
Mnogo je mladosti na ulicama Jerusalima, mladih brojnih porodica, bezbroj je nacija i vera, bezbroj primamljivih tezgi i primamljivih mirisa sveže pečenog hleba različitih oblika i neodoljivih ukusa.  Na jednoj tezgi u Starom gradu sam videla jaja  pečena u ljusci sa vidljivim braonkastim tragovima ponesenim iz hlebnih peći.  Bezbrojna je ponuda rolnica punjenih bademima i pistaćima, alvi, svega što čovek može da izmisli. Probali smo uličnu hranu: Falafel i Švarmu, slatkiše sa pistaćima i susamom. Oseti se ukus Bliskog istoka i  neodoljivih začina. Sve diše, miriše i živi.
Poštujemo  sve tradicije i vere. Osećamo se bezbednim i dobrodošlim.
Turista je pažen od strane svih. Ne razlikujem ljude, vidim samo dobrotu i bogoljubivost. Osećam vedrinu Svetog neba.

U Stari grad se može ući kroz osam  kapija(Jafa, Damaskus, Nova, Gnojna, Lavlja, Sionska, Heroldova i Zlatna).
 Najviše smo se koristili Jafa kapijom. Nakraći put da se stigne do bilo kog Svetog mesta jeste put kroz uglačane ulice Starog grada. Putokazi su svuda postavljeni.
Dok nisam nogom kročila na Sveto tlo  nisam imala predstavu o Veličini Starog grada.  Ako bi se čovek usudio da okolnim putevima ide od jedne do druge kapije, imao bi mnogo koraka ispred sebe i nimalo jednostavan put.
 Jerusalim je smešten na nekih sedamsto metara nadmorske visine. Iako se ne vide planine kao kod nas, to je brdovit predeo sa mnogim usponima. Nije bilo dana da nismo prehodali petnaestak kilometara. Zato  je nagrada koja sledi melem za dušu.
Na svom putu smo se sretali sa različitim ljudima. Bog je odredio da budu dobri i ljubazni. Pratila nas je sreća kud god smo se kretali, a bila je potrebna, jer smo išli bez grupe i vodiča. Sam Gospod nam je otvarao mnoga vrata.
Jedini protivnik je vreme.
Previše brzo teče.

Putopis: Božić u Svetoj zemlji

U Vitlejemu

Pod svetim nebom se nađe čovek
Milost ga obaspe
Oseti
Doživi
Hoda.

Pod  nebom obojenim duhovnošću doživeh miran san.
Jutro je osvanulo obasjano sunčevom svetlošću. Miriše narandžin plod na beskrajnim plantažama, mirišu palmini listovi koji skrivaju bogatstvo urminog ploda. Opija vazduh i zadrhti srce u panonskim grudima.

Ulaz u Crkvu rođenja Hristovog

Ustali smo rano. Čeka nas put. S poštovanjem smo prošli pored Jafa i nastavili do Damaskus kapije gde je i autobusko stajalište. Ulazimo u autobus. Pomoć dobijamo od ljubaznog mladića sa kipom na glavi. Na dobrom smo putu. Kilometri ne
znače ništa osim pojačavanja želje da stignemo u Vitlejem.
Badnji dan je.
Smenjuju se jerusalimske i vitlejemske ulice.
Bele građevine.

Unutrašnjost crkve

Čistota vazduha i mnoštvo ljudi. Upućujemo se prema centru Vitlejema, do mesta gde se nalazi Svetinja. Obraća nam se mlada žena.  Iz Indije je. Sa suprugom i sinom od nekih sedam - osam godina su pošli do Crkve Hristovog rođenja. Iako su Hindu, žele da u Svetom danu posete i dodirnu Zvezdu. Žele da svom sinu i sebi pokažu  značenje poštovanja svetinja drugih vera. Saznajemo da se Crkva  zatvara u jedanaest časova, jer se pripremaju Bogosluženja, a  očekuje se oko trista hiljada posetilaca. Radost me preplavljuje. Jedna sam od njih.  Na vreme smo pošli. Imaćemo vremena za sve.
Koliko se puta u čovekovom životu može doživeti takva milost?

Srebrna zvezda

Posle dvadesetak minuta stižemo do malog ulaza. Kamen na kamenu. Kameni ulaz u nekadašnju pećinu, danas Crkvu Hristovog rođenja. Pognuh leđa i uđoh. Svetlošću obasjana unutrašnjost me dodiruje božanskom energijom. Mnoštvo je u redu. Čeka se uz lagani zadivljeni žamor. Prilazimo oltaru, sija Vitlejemska zvezda na njemu. Sve je spremno za obeležavanje velikog praznika. Lagano se krećemo do mesta na kome je ulaz   na mesto gde je Devica Marija rodila Hrista. Mali prostor zahteva veliko strpljenje i tolerantnost. Ljudi  je mnogo. Svi smo  tu sa istim ciljem. Saginjem se i lagano prilazim mestu na kome je Mali Hrist ugledao svet. Na mestu je Zvezda koja je davno ukazala  na rođenje spasitelja. Od srebra je sa svetim rečima ispisanim kao radost, predskazanje, ukazivanje na čast što se nalazim pored nje.  Iznad  vise kandila. Šest ih je. Trepere žiškice u nima.
Mala sam i ponizna.
Dodirujem Zvezdu.
Hladi i greje.
Uzdiže  dušu.
Miriše tamjan u vazduhu i miris brojnih sveća. Izgovaram molitvu. Puštam da me dodirne Sveti duh. Puštam suze. Pred očima su svi koje volim i koje poštujem. Molitva je za sve njih, za nas , za mile i drage, za radost života.
Lagano se pomeram. Ostala bih još, ali brojni čekaju.  Prolazim pored niše koja predstavlja pećinu u kojoj su sedela tri mudraca, koja su došla da pozdrave rođenje Spasioca. Ona je prazna, bez ukrasa. Onakva kakva je nekada bila. Izlazim iz kripte. Dajem prilog, uzimam sveće i palim ih. Mirišu po Vitlejemu, sjaj im je poput zvezda na visokom nebu. Uzdižu se.Dodiruju visine.
Radost.

Radost

Poginjem leđa i izlazim napolje. Prostor kroz koji je malopre bio dozvoljen prolaz,  sada je zatvoren. Mnoštvo se uvećalo.
Ulazimo  u metež. Mešamo se. Deo smo kolektva, obuzima nas ista radost. Sledi procesija. Mažoretkinje, bubnjari, narodni instrumenti brojna mladost i svirači. Svi u istom ritmu. Čuju se gajde.
Zastajemo. Divljenje nas preplavljuje u naletu pozitivne energije.  Bogosluženja počinju uskoro. Gužva je sve veća. Polako se izvlačimo.
Vraćamo se u Jerusalim.
Počinje božićno veče.
 Želimo da ga provedemo u Starom gradu. On je podeljen na četiri dela: Hrišćanski, Jermenski, Muslimanski i Jevrejski. Visoke zidine obložene jerusalimskim belim kamenom( upotreba  u gradnji se zadržala još iz vremena kralja Davida i traje do današnjih dana) otkrivaju vrh okićene jelke. Kroz  Jafa kapiju se upućujemo u tom pravcu. Prvi sumrak pojačava osećaj praznika. Utapamo se u kolonu dobronamernika i svečano obučenih ljudi. Ne razlikujemo se.
Isti smo na istom.
Hrišćani smo.

Detalj pećine

Od nekud do nas dopire miris cimeta i zvuk  anđeoskih glasova. Pevaju se božićne pesme. Devojka sa kapicom Božić Bate nudi kolače i poziva na sa na proslavu Badnje Večeri. Ulazimo. Osmeh i osmeh.
Sreća u vazduhu.
 Radost davanja i primanja.  Ponuđeno se ne odbija. Lagano ispijamo kuvano slatko božićno vino začinjeno cimetom i grickamo ukrašene medenjake i  kuglice sa bademima. Svi se raduju i jedni drugima čestitaju.  Pozitivna energija koja vlada u Hrišćanskoj zajednici prelazi s jednog čoveka na drugog. Radost svuda, na svakom koraku.
Srećna sam što sam doživela milost Gospodnju da se nađem na ovom mestu.
Umor na savladava. Upućujemo se do našeg malog stančića. Vrata na većem su otvorena. Slavi  se Božić. Pozvani smo. Čestitamo i puštamo mladost da nastavi slavlje.

U Vitlejemu

Badnje Veče u Jerusalimu

Proslava Badnje Večeri Jerusalim