Putopis: Sveta reka Jordan i Mrtvo more

Sunčano jutro nas je ponelo. Kraj decembra osunčan kao u rano proleće. Topolota i svetlost , dar života nesebično na dohvatu ruke.

Sveto tlo pod nogama.
Radost u nama i pred nama.
Plan je da posetimo mesto krštenja Isusa Hrista i  da dođemo do Mrtvog mora, najniže tačke na zemlji nastanjene ljudima.

Vozimo se gradskim autobusom, vozač je Palestinac s osmehom prijateljstva na usnama. Kaže da će nam reći gde treba da izađemo. Mesto izlaska je u Judejskoj pustinji. Na usamljenom stajalištu nema nikoga na sve četiri strane sveta. Ipak trenutak znači centar sveta, svi putevi toga dana vode baš tu. Svud uokolo dine.  Vrhovi podjednako potkresani rukom Majke prirode, sasvim  ravnomerno, sa malim zaravnjenim platoima. Stoplalom gazim tlo, crvenkasto, s peskom izmešano.
Meko.
Sasvim različito od naše crnice.
Rastresito.
Đjon patike upada ostavljajući otisak. Nešto moje u nepreglednosti. Ne oseća se dah  pretnje ili prisutne opasnosti. Osećamo  slobodu. Širim ruke , postajem deo nepreglednosti i širine, ne postoje prepreke, problemi, pitanja, postji samo prihvatanje jedinstvenosti trenutka.
 Sam Gospod je šetao  tajanstvenim putevima pustinje. Ona  se u blaženoj sigurnosti prostire zauzimajući bezvremenski prostor. U daljini se naziru plantaže palmi: urmi, banana(ranije primetih da se sve zaliva sistemom kap po kap).
 Daleko su , a i ne bismo se usudili da im priđemo. Još dalje se naziru vrhovi Manastira Svetog Save Osvećenog.
Vazduh je suv. Obojen mnogobrojnim tajnama,
Ispred nas putokaz. Upućuje na mesto krštenja, na reku Jordan. Krećemo u tom pravcu.
Sami smo.
Nigde nikoga,
Iz ranca vadimo srpsku zastavu. Obeleženi smo, prepuni samopouzdanja i sigurnosti.  Ispred nas je nekih šest kilometara pešačenja. Obilazi nas tek po koji automobil .
Ravnomernim koračanjem prelazimo deo puta, praćeni smo samo suvim pustinjskim žbunovima koji se lako lelujaju na toplom vetru. S dalekih plantaža dopire miris banana.
Stižemo do kontrolne rampe. Dva izraelska vojnika nas zaustavljaju i pitaju otkuda mi tu. Zabranjeno je dolaziti peške.
Za trenutak me obuzima strah. Uplaših se da će nas vratiti. Moj suprug razgovara s njima na engleskom. Razumem , ali ne znam da odgovorim. Kažu nam da sačekamo, naći će nam prevoz u prvom turističkom autobusu koji naiđe. Dalji deo puta je,  izuzev kolovoza,  miniran i pešaci ne mogu sami. Sedamo na klupu koja je po svemu  sudeći predviđena za ovakve kao što smo mi.
Pitaju za zastavu. Drago nam je. Uskoro stiže mini - bus. Ljubazni vodič nas prima. S grupom Japanaca nastavljamo dalje. Preostala tri kilometra prelazimo brzo. Zahvaljujemo se na vožnji.
Dočekuje nas širok lepo uređen parking i bele zgrade. Drvena  platforma i reka Jordan.  Činimo isto što i ostali. Izuvamo se i pripremamo za simbolično krštenje u Svetoj reci. Oni koji imaju pravo krštenje oblače bele mantile i potpuno zaranjaju u vodu. Mi to činimo samo do kolena. S druge strane reke Jordana širokog svega nekoliko metara se vide Turisti koji s Jordanske (država ) strane čine isto.
Tako blizu, a tako daleko.
Voda je mutna i mlaka. Ispod smo  nivoa mora, temperatura vazduha je  ovde viša od jutarnje jerusalimske. Mokrih nogu i uzbuđenih duša sedimo na drvenim klupama i sušimo se.
 Razmišljam o jednom drugom krštenju koje je moralo da se desi  tu, na mestu skrivenom u  pustinji, na radost Svetog  krštenja i blagodet Svete vode.
 Jedni turisti smenjuju druge.

Pripremamo se da nastavimo dalje. Pitamo turističkog vodiča da nas poveze do autobuskog stajališta, ponavljamo priču koju smo čuli. Ljubazna Izraelka, turistički vodič grupe Nigerijaca nas prihvata. Za čas stižemo do mesta gde čekamo autobus koji će nas odvesti do Izraelske plaže na Mrtvom moru: Kalija.
 S preciznošću švajcarskog sata autobus stiže na vreme. Treba da se vozimo nekoliko stanica, opet kroz pustinju koju preseca samo siva traka kolovoza.
Dok mi se pogled igra s peščanim dinama,  proleće saobraćajni znak sa pravcem -  Jerihon. Odzvanjaju trube kroz misli, podiže se prašina od starozavetnih varki. Žao mi je,  ali ne može se sve obići, vremena je malo i veoma je surovo u svom proticanju.
Izlazimo iz autobusa. Pred nama je tabla sa natpisom. Očekuje nas nekoliko kilometara peške jer vozila ne smeju dalje. Uzbuđena sam. Ni u najsmelijim snovima se ovome nisam nadala. Srce mi brže radi. S nestrpljenjem čekam prve plave  obrise. Zablistali su na toploti decembarskog sunca.
Dvadeset  dva stepena.  Nismo se mogli boljem nadati. Od svih mesta koje smo u Izraelu posetili ulaznica se samo ovde naplaćuje.
Prolazimo obezbeđenje i upućujemo se ka plavom. Prolazim pored leja sa cvećem. Opet kap po kap.
 Izgledom me daruje beli cvet, kako mi se čini neka vrsta ljiljana. Hvatam na trenutak njegovu lepotu i odnosim je zamrznutu kroz fotografiju.
Mrtvo more je  jezero, toliko slano da u njemu nema života izuzev nekih veoma otpornih bakterija, ali zato ima zabave i to takve kakva se nigde ne može osetiti.
Dok ne kročite u njegove vode ne shvatate značaj upozorenja : ne sme se gnjurati, roniti, otvarati oči ispod vode, piti, prskati se ili potapati druga osoba ...
Prvi kontakt je sasvim neobičan, neuporediv ni sa čim u mom iskustvu. Gustina vode je posebna. Voda je i nije voda. Pre neka gusta, glatka inspirativna  emulzija.  Neobičan je njen dodir, izaziva smeh i radost.
Mislila sam da će veliki koncentrat soli da nagriza kožu, da je štipa, da bude neprijatan. U stavari opuštanje koje voda mrtvog mora donosi je blagodat, nešto najlepše što čovek može osetiti u dodiru s prirodom Govori svojom jedinstvenošću doziva, mami. Koža postaje meka klizava. Glatka.
Plivati se ne može. Pokušavam , ali me voda kao krofnu okreće na leđa.
Plutam. Ne mogu da potonem. Površina vode obojena plavim nebom me drži na površini. Sasvim malenu kap otapam u ustima. Slano je...slano...da  ne želim ponovo daje liznem.
Lako  se čitati kikindske novine u ležećem položaju. Pozajmljujem ih Nemici, da načini jedinstvenu fotografiju koju će poneti kao uspomenu.
 Sa svih strana odzvanja samo smeh. Dobra atmosfera zabave se nadvila nad čitavom  plažom. Postajem Crnac. Kožu sam premazala emulzivnim blatom mrtvog mora.
 Na četirsto dvadest metara ispod nivoa mora se osećam izuzetno dobro. Raspoloženje i osećaj prisnosti  s ljudima različitih boja kože i govora odzvanja. Ljudi prilaze, upoznaju se.
Caruje osmeh... tu  je more koje nas spaja životnom energijom iako je
beživotno. Tako nešto se samo ovde može osetiti.
Radujem se. Radujem.
Posle ispiranja slatkom vodom spremamo se put Jerusalima. Opet autobusom, ali ovoga puta stajalište je puno. Mnogi su iskoristili toplo vreme za dan proveden na plaži.
Isparaćaju nas drvene kućice bogate preparatima sa Mrtvog mora, ispraća nas smeh sa plaže. Isparaća nas more uz poziv da se jednoga dana vratimo. U morni smo, bez umora. Prepuni smo  lepote.
Da  pustinja krije život  dokazuju brojna stada ovaca i beduinske šatori blago povučeni od ivice puta i udobno smeštenini   u udubljenja između dina . Srećni su,  svoji na svome. Izabrali su takav način života, žive usporenije i mirnije, zaštićeni su Svetim judejskim nebom i darovani bogatstvima koje nude oaze u pustinji, a i savremena  tehnologija je tu. Imaju solarne panele i mobilne telefone.
Autobus nema milosti.
Točkovi se brzo okreću. Posle nekih pedesetak minuta vožnje smo u Jerusalimu. Moderan grad, savremeni tramvaji i ulice prepune turista. Naš ranac privlači poglede. Obraća nam se žena. U razgovoru saznajemo da je Amerikanka i da više puta boravila  u Izraelu. Pita za zastavu. Ne zna gde je Srbija, ali zna da iz naše zemlje preko letnjeg raspusta odlaze mladići  i devojke na rad u Ameriku.  Hvali našu decu, kaže da su radni i vredni, da imaju lepote, obrazovanja i vaspitanja.
Ponosni smo:
Vijori se zastava pod Svetim nebom iznad Svete zemlje.

.