,, Podići ću u kući svojoj i među zidovima svojim
spomenik i ime ( Jad Vašem)...
daću im večno ime koje neće biti iskorenjeno." Isaija 56:5
Kišni oblaci su se nadvili nad Jerusalimom, izmešali su se s planinskim vetrom i pustinjskim peskom ,u nekom svom samo njima razumljivom razgovoru, jačali su i bez milosti okretali kišobrane lagane poput najnežnijih raznobojnih leptira. Kišobran kupljen u najbližoj prodavnici se prevrnuo i iskrivio te je više ličio na izlomljenu dečju igračku nego na sredstvo odbrane od vlage. Ipak nismo imali dvoumljenja: ako se u šetnju nije moglo, moglo se u muzej.
Do Brda sećanja (Har Hazikaron) se moderan tramvaj brzo uspeo. Čekao nas je hod i dodatni uspon do ulaza u memorijalni centar Jad Vašem podignut u znak sećanja na žrtve holokausta.
Veliki broj turista se nalazio na ulazu. Velika moderna zgrada je u tišini dočekala svoje posetioce.
Unutra je toplo.
Raskopčavamo se.
lagano prelazimo iz jedne prostorije u drugu. Uspeli smo da na samom ulazu načinimo nekoliko fotografija. U muzeju je to zabranjeno. Između prvih i poslednjih fotografija je tročasovno vreme provedeno sa nemerljivim stradanjem jevrejskog naroda.
Svi eksponati , filmovi i dokumenti su originalni i potiču iz vremena koje prikazuju.
Početak holokausta je bezazlen. Crno beli filmovi pokazuju porodice koje bezbedno žive i rade, školuju se, sviraju na muzičkim instrumentima, vode miran i ritmičan porodični život. Koliko su bili nespremni, ukoliko je to prava reč (ne može se biti spreman na takvu vrestu ljudskog ludila)za ono što ih je čekalo pokazuje veličina njihovog stradanja.
U muzeju su predmeti koji su oduzimani prilikom deportacija, kolica kojima su se beživotna tela odnosila do peći, delovi pruge koja je imala samo jedan pravac.
Pogled mi se zadržava na izbeljenoj dečjoj haljinici. Uredno složena u zastakljenoj polici. Ispod nje je zašuškana debela odsečena pletenica, pored para nečega što su nekada bile cipelice.
Tu su gomile uništenih, poluspaljenih knjiga, vagoni nezamislive tuge koje iz njih izbija, limenke, ostaci pribora koji su logoraši čuvali kao svetinje.
Tuga nemerljivih razmera i neverovanje da je tako nešto uopšte moglo da se dogodi. Neshvatanje da je čovečanstvo tako krhko i da ljudskost može tako brzo da potone, ne samo do dna, već da se potpuno uguši u mulju.
Lagano prolazim kroz hodnike. Nemam snage za razgovor, puštam tugu da vlada i savladavam suze. Jedina svetla tačka je broj posetilaca.
Muzej je pun.
Lagani hod dovodi do makete stradanja Jevreja, pokazuje njihovu Golgotu, stradanje dostojno najsvetlije tačke na nebu. Male figurice ljudi u njihovom hodu bez povratka. Negde sa strane su originalne konzerve gasa upotrebljneog u gasnim komorama. Ne verujem da su mogle proći kroz ljudske ruke- fotografije pokazuju suprotno.
Gledam fotografiju. Svadba. Mlada u beloj haljini. Svi nasmejani, veseli, slavi se početak zajedničkog života. Čitam natpis. Od šezdeset četiri osobe koliko ih je bilo na svadbi preživelo je samo deset.
Mnogo je svedočenja preživelih logoraša, a tu su i fotografije krvnika. Pokušavam da u njihovim očima pronađem nešto ljudsko. Ne uspevam.
Na jednom panou pronalazim natpis na kome se pominje stradanje Srba u logorima i broj žrtava. Lice mi se grči. Čvršće stežem usne.
Nisu zaboravljeni ni oni koji su pomagali i skrivali Jevreje za vreme Drugog svetskog rata. Postoji neka vrsta ormara sa fijokama u kojima su fotografije osoba koji su uprkos pretnjama po sopstveni život spašavali stradalnike. Pronalazim ime - Šindler - po kome je snimljen čuveni film ,,Šindlerova lista".
Na samom izlazu se nalazi velika kupola. Ona je prekrivena fotografijama nastradalih. Gledaju sa nebeskih visina na mene likovi dece, žena, ljudi, pratim u njihovim očima radost i snove. Zaspali su negde i sada svetle sa nebeskog svoda. Ispod kupole je duboka, rekla bih, neka vrsta jame ispunjene vodom.
Voda je ipak život, obećanje da neće biti zaboravljeni. Voda se ne zaustavlja , ona teče uprkos svima i svemu.
Bočni zidovi kupole su pretvoreni u police, u njima su fascikle sa imenima stradalih. Prazne police su za sve one za koje nisu pronađeni dokumenti a njihova tela i duše lebde negde oko zemlje dobro čuvani u oblacima.
Jad Vašem je mesto tuge.
Jad Vašem je mesto opomene.
Jad Vašem je mesto nezaborava.
U Jerusalimu svaki kamen ima svoju priču, svaka zgrada i stopa su sveti, svaki čovek u sebi nosi deo svetnje. Zbog toga je on jedini i jedinstven.
spomenik i ime ( Jad Vašem)...
daću im večno ime koje neće biti iskorenjeno." Isaija 56:5
Kišni oblaci su se nadvili nad Jerusalimom, izmešali su se s planinskim vetrom i pustinjskim peskom ,u nekom svom samo njima razumljivom razgovoru, jačali su i bez milosti okretali kišobrane lagane poput najnežnijih raznobojnih leptira. Kišobran kupljen u najbližoj prodavnici se prevrnuo i iskrivio te je više ličio na izlomljenu dečju igračku nego na sredstvo odbrane od vlage. Ipak nismo imali dvoumljenja: ako se u šetnju nije moglo, moglo se u muzej.
Do Brda sećanja (Har Hazikaron) se moderan tramvaj brzo uspeo. Čekao nas je hod i dodatni uspon do ulaza u memorijalni centar Jad Vašem podignut u znak sećanja na žrtve holokausta.
Veliki broj turista se nalazio na ulazu. Velika moderna zgrada je u tišini dočekala svoje posetioce.
Unutra je toplo.
Raskopčavamo se.
lagano prelazimo iz jedne prostorije u drugu. Uspeli smo da na samom ulazu načinimo nekoliko fotografija. U muzeju je to zabranjeno. Između prvih i poslednjih fotografija je tročasovno vreme provedeno sa nemerljivim stradanjem jevrejskog naroda.
Svi eksponati , filmovi i dokumenti su originalni i potiču iz vremena koje prikazuju.
Početak holokausta je bezazlen. Crno beli filmovi pokazuju porodice koje bezbedno žive i rade, školuju se, sviraju na muzičkim instrumentima, vode miran i ritmičan porodični život. Koliko su bili nespremni, ukoliko je to prava reč (ne može se biti spreman na takvu vrestu ljudskog ludila)za ono što ih je čekalo pokazuje veličina njihovog stradanja.
U muzeju su predmeti koji su oduzimani prilikom deportacija, kolica kojima su se beživotna tela odnosila do peći, delovi pruge koja je imala samo jedan pravac.
Pogled mi se zadržava na izbeljenoj dečjoj haljinici. Uredno složena u zastakljenoj polici. Ispod nje je zašuškana debela odsečena pletenica, pored para nečega što su nekada bile cipelice.
Tu su gomile uništenih, poluspaljenih knjiga, vagoni nezamislive tuge koje iz njih izbija, limenke, ostaci pribora koji su logoraši čuvali kao svetinje.
Tuga nemerljivih razmera i neverovanje da je tako nešto uopšte moglo da se dogodi. Neshvatanje da je čovečanstvo tako krhko i da ljudskost može tako brzo da potone, ne samo do dna, već da se potpuno uguši u mulju.
Lagano prolazim kroz hodnike. Nemam snage za razgovor, puštam tugu da vlada i savladavam suze. Jedina svetla tačka je broj posetilaca.
Muzej je pun.
Lagani hod dovodi do makete stradanja Jevreja, pokazuje njihovu Golgotu, stradanje dostojno najsvetlije tačke na nebu. Male figurice ljudi u njihovom hodu bez povratka. Negde sa strane su originalne konzerve gasa upotrebljneog u gasnim komorama. Ne verujem da su mogle proći kroz ljudske ruke- fotografije pokazuju suprotno.
Gledam fotografiju. Svadba. Mlada u beloj haljini. Svi nasmejani, veseli, slavi se početak zajedničkog života. Čitam natpis. Od šezdeset četiri osobe koliko ih je bilo na svadbi preživelo je samo deset.
Mnogo je svedočenja preživelih logoraša, a tu su i fotografije krvnika. Pokušavam da u njihovim očima pronađem nešto ljudsko. Ne uspevam.
Na jednom panou pronalazim natpis na kome se pominje stradanje Srba u logorima i broj žrtava. Lice mi se grči. Čvršće stežem usne.
Nisu zaboravljeni ni oni koji su pomagali i skrivali Jevreje za vreme Drugog svetskog rata. Postoji neka vrsta ormara sa fijokama u kojima su fotografije osoba koji su uprkos pretnjama po sopstveni život spašavali stradalnike. Pronalazim ime - Šindler - po kome je snimljen čuveni film ,,Šindlerova lista".
Na samom izlazu se nalazi velika kupola. Ona je prekrivena fotografijama nastradalih. Gledaju sa nebeskih visina na mene likovi dece, žena, ljudi, pratim u njihovim očima radost i snove. Zaspali su negde i sada svetle sa nebeskog svoda. Ispod kupole je duboka, rekla bih, neka vrsta jame ispunjene vodom.
Voda je ipak život, obećanje da neće biti zaboravljeni. Voda se ne zaustavlja , ona teče uprkos svima i svemu.
Bočni zidovi kupole su pretvoreni u police, u njima su fascikle sa imenima stradalih. Prazne police su za sve one za koje nisu pronađeni dokumenti a njihova tela i duše lebde negde oko zemlje dobro čuvani u oblacima.
Jad Vašem je mesto tuge.
Jad Vašem je mesto opomene.
Jad Vašem je mesto nezaborava.
U Jerusalimu svaki kamen ima svoju priču, svaka zgrada i stopa su sveti, svaki čovek u sebi nosi deo svetnje. Zbog toga je on jedini i jedinstven.
divno
ОдговориИзбриши