Do mene je pre neki dan doprla priča baba Neve, dugovečne Lalinke, koja je pamtila mnogo i znala. Umrla je u devedeset devetoj godini života.
Jasno je vidim na sredini paorskog dvorišta, pod sunčevim zracima sedi na drvenoj stolici s naslonom i hekla. Radi poput mašine. Govori i vrti heklicom, a ispod njenih ruku narasta čipka. Uz pesmu vrabaca i miris šeboja, kroz misli joj se nižu likovi koji su nekada u nekom trenutku dotakli njenu dugovečnost. Prisećala se događaja davno zaboravljenih, a možda se zaželela nekih dragih lica, pa ih je sa prašnjave police sećanja iznosila na laki povetarac da se osveže. Krhka, koščata podsećala me je na grančicu sasušenog bagremovog cveta koji dugo zadrćava svoj miris. Pričala je ovako:
Bila jednom dva čoveka. Voleli su prostranstvo ravnice i plodnu crnicu, masnu od dobro bačenog stajskog đubriva. Vredno su radili, poštovali vreme kada je trebalo posijati, okopati, baciti đubre, ili skinuti letinu. Živeli su u slozi poput braće.
Teklo je vreme tako. Kao i uvek mir i sloga traju dok traju. Posvađaju se ljudi i pomire, dođe do povišenog glasa, pa se sedne, razgovara, jede i pije, a na kraju oprosti i zaboravi.
No došlo je neko drugo vreme, Zemlja je davala kolko je davala. Trebalo im je sve više i više. Na najplodnijem delu kikindskih njiva koji se zove Valov, imali su zajedničku brazdu. Jedne godine ju je zaoro jedan, druge godine drugi.
Jednog dana su se sreli na njivi. Svako od njih je došo kradom, da ga onaj drugi ne vidi. Želeo je da uzore pre drugoga.
- Ti si prošle godine, ove godine ću ja!
- Ma šta kažeš!
- Ti si prošle godine ove godine ću ja!
-Ma, ti...
-Ma, ti...
Rasprava je tekla sve bučnija i bučnija. Delili su se i razdeljivali, zapenili se poput pene na tek usutom pivu u kriglu, samo što se ovo i dalje penilo umesto da spalsne. Razjareni poput bikova udarili su jedan na drugog. Udarali se , vikali, govorili jedan drugom najgore psovke koje je ljudsko uvo čulo.
-Ubiću te, pa te više biti neće. Govorio je prvi, dok je stezao grlo drugom. Ovaj je jedva promuco:
- Otkriće te kad tad. -Poslednjom snagom je gledao oko sebe. Za oko mu je zapela kotrljajuća trava čije su seme doneli prvi ruski migranti posle oktobarske revolucije, kod nas je prozvali koprcan.
- Neće! Niko ne zna da sam ovde. Nikada me neće otkriti.
- Odaće te koprcan.
Poslednje reči pre ulaska u svet mrtvih su doprle do davitelja.
Saranio ga je ukraj kanala, ispod mlade bagremove šume. Niko ga nije video, niko ništa nije čuo.
Tragali su za nesrećnikom i žandari i ljudi, dozivala ga je porodica.Jednostavno je nesto s lica zemlje. On sam je počo priču o begu u Argentinu čuvenim parobrodom.
Zaista telo nikad nije pronađeno. Od naslednika je kupio deo njive sa bagremovom šumicom.
Godine su prolazile. Smenjivale su se jeseni i zime. Nikada nije dozvoljavo da se taknu stasali bagremovi. Nikada nije ni jedan ugarak uzo.
Pod starost je sedio u konku svoje kuće. Odnekle je dunuo topao vetar. Nagoveštavo je neki nemir, preteći je toplinu uvlačio u sve ćoškove šupa i dugog konka. On se uznemirio, pokušavo je da žmuri, da ne misli, da se pomeri, ali bezuspešno. Odjedared je busen trave proleto, zakotrljo se prašnjavim sokakom.
Nasmejo se.
Prvo tiho, pa glasnije, ondak grleno.
- Babo, što se smiješ? Šta je smešno?
- E moj sinko, niko nije pobego neću ni ja. Došlo vreme da se kletva obistini. Kazo je da će me koprcan izdati. Dosad nije, al dođe vreme za sve. Vidiš sine, ja sam ubio Gavru Ćućurovog. Saranio sam ga u bagremovoj šumici na kraju njive.
Zovi žandare.
Ostajali su posmatrači i slušači u tišini pogođeni istinom koja se mogla videti na staričinom liku.Greh je greh. Nikada ne zastareva.
