-E, moja ti!
Šta si se tu skupila, zgrčila kao kakav prokisli, ukišeljeni miš?
Plačeš?
Ne, ne, to nije plač.
Ti cmizdriš.
Kažeš muž?
Nemoj da te više ni vidim ni čujem da to radiš. Ha, ljubav! Kakva je to ljubav kad ti se niz lice slivaju muzge , a oči ti crvene.
Umij se, obriši, pa ću da ti pričam šta je ljubav!
- Idem ja tako, a mrak. Sve pogledavam levo i desno, sve mi se čini da me neko prati, šapuće u mraku, korača. Što više gledam sve manje vidim. Mislim to je ova luda glava, nakupila se jada, naplakala, nagutala reči koje nije smela da izgovori.
A, da ti kažem i strah me opominje. Ima moj muž tešku ruku.
Okasnila sam.
Stislo me u duši. Cvrči znoj na čelu, ali se ja ne dam, sve mislim da umišljam, da se to sve negde u mojoj glavi kuva. Ipak prohladni vazduh me čini budnom. Jasne mi se slike ukazuju.
Stala sam, pa kud pukne da pukne.
-Ko si ti što me pratiš? Izađi da te vidim, prikaži se! - dreknuh svom snagom.
-Nemoj se plašiti. Spremna si da me vidiš. Tvoja sam zaštitnica.
-Kakva zaštitnica? Gde si do sada?
Iz mraka je pred mene poput majskog jutra sinula Mokoša.
-Veruj svojim očima. Ja upravljam tvojom sudbinom.
- Ti si moj Usud?
-Ne. Ja sam nešto drugo. Prikazaću ti se u potpunosti, ako prihvatiš moj lik promeniću ti sudbinu.
Skupila sam snagu da je bolje pogledam: Imala je veliku glavu. Bila je lepotica duge plave kose koja je na svojim krajevima bila okićena pletenim gajtanima od obojene upredene vune. Presijavala se plava kroz sve nijanse rane jeseni. Oči su blistale na jasnoj mesečini letnjim sjajem. Usne su se kitile biserom prolećne zore.
Bila sam opčinjena, gledala širom otvorenih očiju, takvu lepotu moje oči nikada nisu ugledale.
Tada se neka večernja magla nadvila nad nama. Slika se promenila , postajala je veštica na čijem su seliku videli tragovi mnogih životinja. slike su se smenjivale velikom brzinom. nisam uspela da pohvatam smisao koji ih vezuje, a srce mi se sledilo.
Odejdnom se njen božanski lik preobrazio u glavu životinje, bila je to sasvim neobična koza vučjih zuba i kravljih rogova. Zatvorila sam oči. Strah je bio previše jak, a priviđenje stvarno.
-Ne zatvaraj oči, već me poslušaj. Na tebi je da li ćeš prvu ili drugu životnu sliku. Bistro jutro ili gluvo doba u svom životu. Samo pazi nije zlato sve što sija! Ako ćeš prvo, promeni se. Za pola svoga veka nisi puno naučila. Uvek glavom kroz zid. Budi mudrija, primeni pamet žensku i tvoj život će biti majsko jutro.
Toliko puta sam ti pomogla da se otrgneš iz sna
i da svojim rukama veštije upredaš vunu u velika klupka, a ti me nisi
primećivala. Kapala si iz očiju misleći samo na svoju bol. Zagrlila me je svojim nesrazmerno dugim rukama , činilo mi se da mi kosti pucaju. Otreznila me je.
Utom se slika rasprši poput duge na nebu. Najpre je bila blistava, pa zagasita, a na kraju mlečno-bela paučinasta materija potpuno bezlična bez mogućnosti naslućivanja za mene sasvim stvarnog bića..
Put do kuće su cipele same našle.
Čekao me je ljut, nakostrešen i pripit. Podigao je ruku. Tog momenta je iz mene progovorila ona, mekog umilnog glasa. Prela sam najboljim ritmom starog vretena.
Rekla da sam imala viziju, da me je strah, da tražim sigurnu luku i topli dlan, da sam spremna da letim ispod njegovih krila.
Pričala sam svašta, zvala ga Macom, Kucom, slatkišem, Duškom, upotrebljavala sam reči koje su izvirale iz mene poput najbistrijeg planinskog potoka.
Samo je ćutao i treptao. Zamrznut u trenutku otvaranja vrata.
Bila sam meka kao guščije pero, a on vitez sjajnog oklopa.
Od tada se naš život promenio. Neke nevidljive niti su se isplele oko nas.
Zato ti kažem, ako nećeš da slušaš mene poslušaj nju.
Da još da ti kažem danas mi je doneo buket žutih mimoza. Miriše mi cela soba. Sad idem da Maci spremim večeru. A sutra me Kuca prati na voz. Idem u banju, da se odmorim. Sama. Duškić moj će mi spremiti sendviče i termos sa kafom. Pilence moje...
Pitao me je kako da me zove, samo sam kroz osmeh rekla MOKOŠA!
A ti ...
Fotografija- Unutrašnjost stare srpske kuće Tršić
Kroz tišinu praznih ulica 
