U nepreglednoj ravnici, u ataru između Novog Miloševa i Bečeja , se s ponosom i sećanjem na neka bolja zagonetnija vremena u kojima su se reč i obraz cenili iznad svega, uzdiže ostatak nekadašnje građevine. Vidi se iz daleka , sa sivih linija koje znače puteve. Oduvek su se ovde preplitali putevi, prolazili su hodočasnici i ratnici, vitezovi i čuvari granica. Oduvek je seljak ovde molio Gospoda za bolji rod. Neki prolaznici su zastajali s divljenjem, neki s prezirom, a neki su bili potpuno ravnodušni.
Put nas je neobeleženom i neuređenom stazom doveo do starog benediktanskog manastira čije datiranje dopire do vremena jedanaestog , dvanaestog i trinaestog veka. Priča se da je sagrađena na ruševinama stare crkve iz jedanaestog veka, obnovljena u dvanaestom i trinaestom veku, da bi bila srušena od strane Turaka, s namerom da nikada više ne bude obnovljena. Nažalost te želje su ostale ostvarene. Ostala je do današnjih dana neobnovljena, usamljena, nemi svedok neke bolje prošlosti.
Iznad zelenog polja mladog kukuruza i ustalasale pšenice svedok viteštva i časti u tišini krije svoje tajne. Njen mir remeti samo povremeni zvuk automobilskog motora i tihi govor retkih posetilaca.
U visinama iznad kamenih svodova i kamenih lukova golubovi imaju svoje stanište. Oni u noćima kada se probude duše usnulih kaluđera uvuku glave pod siva krila ne usuđujući se da gugutom odaju svoju prisutnost, u nadi da će opravdati svoje prisustvo i nečist koju ostavljaju za sobom.
Do ulaza u ostatke nekadašnje panonske lepotice vodi ciglena putanja. Uredno složena, opeka poređanih da čine stazu širine manje od metra, staza prati neravno tlo i laganim usponom dovodi do platoa ispred nakadašnjeg manastira. Ona tera posetioca da uspori hod, da se pogne i pokloni senima koje spavaju u mladom bagremovom šumarku koji opasuje ovo mesto čuvajući ga od zimskih snegova i severnih vetrova. Dodiruju se njegove kose uznemirene prolećnim verom, upijaju prve kapi kiše i prenose samo retkima govor prošlosti. A prohladan vetar plače.
Neobeleženi grobovi nekadašnjih žitelja su svuda okolo, pa posetilac olakša hod i umiri srce. Ne usuđuje se da glasno govori.
Trava oko Arače je uredno pokošena, postavljene su kamere(napajaju se energijom iz solarne ploče) što dokazuje da ljudska briga o ovom mestu postoji i da je moderan čovek negde u sebi zadržao vrednosti nekadašnjeg viteštva, možda je to nedovoljno, ali postoji.
Prelepi kameni svodovi i lukovi dostojni poređenja sa najlepšim građevinama sveta svojoj opomeni dodiruju samo nebo. Uzvišeni, iz daleka dozivaju namernike da osete deo nekadašnjeg života na ovim prostorima. Poslednja obnova je bila sedamdesetih godina prošlog veka.
Nadamo se novoj.
Ako prolazite, skrenite s puta, malo vožnje po truckavom putu će vam se isplatiti.
Fotografija Dragan Đukanović
