Kao srebrna kruna

Na krilima nevidljivog prijatelja stižem svuda, otvaraju mi se neka nova pitanja, a na neka stara dobijam odgovore.
Prevaljujem razdaljine, dotičem samoću i strah. Ponekad me dočeka iznenadna radost,  koja se pred mojim okom rasprsne u bezbroj iskrica, koje se brzo, kao što su se pojavile oboje duginim bojama. Zaplešu tada nebeski valcer plava i zelena, ljubičasta i žuta, zatim se opet izmešaju i stope sa belom sunčevom svetlošću. Ostajem tada  na nevidljivim krilima bogatija i raspoloženija sa verom u dobro.
Ponekad me dotakne jad i nemoć onih ispod krila. Ostajem nema. Pokušavam da u jadu pronađem tragove . Jedini svedok  su reči koje ostaju zapisane i sačuvane. Možda je moje viđenje pogrešno. Možda vidim radost tamo gde je drugi  ne vide. Na tebi čitaoče je da doneseš pravi sud.
.
Spavala je nemirnim snom. Svakog časka se trzala i pokušavala da uhvati izgubljene niti svoje fantazije. Odjednom ju je  prenuo glas. Čula ga je sasvim jasno. toliko da je morala otvorenim očima da ih potvrdi. Dozivali su je poznati glasovi, kao da godine nisu minule, kao da se dani nisu nanizali i kao da ih nije ispratila stisnutih usana i očima bez suza.
Morala je da ustane.
- Gde ste? Kako ste stigli do mene? Znala sam da ćete doći, da me niste zaboravili. Lepo kažu: krv nije voda. Ja sam vaša krv, vi ste moja. Izmešani.  Ti koja si me rodila me dozivaš  sigurno ne bez razloga kroz jutarnju izmaglicu. možda ti treba pomoć ili si samo došla da me vidiš.
Gde si nestala? Kako te odjednom nema?
Osvrtala se. Mahala rukama. Podizala je prašinu s trotoara izmicala zavese s neba. Tražila je ono čega nema. Bila je sama. Samo ju je pesmom pozdravio slavuj koji se svake godine vraćao na visoko stablo pitome akacije koja je rasla u uglu dvorišta. To ju je nateralo da priđe drvetu. Sitnim očima iz kojih su iskrile nade pogledala je u ružičaste cvetove.
-Da se nisi tu zavukla? Obećala si da ćeš mi doneti parče vaskršnjeg luftaš kolača, koji si samo ti umela da napraviš. Mama gde si , gde si?
Odjedmom je iz drugog kraja dvorišta do nje dopro drugi glas. Glas sestre. Okrenula se na tu stranu. Pogled je uhvatio graorastu kokošku koja je u potrazi za kakvim zaostalim zrnom kukuruza nogama sa svoja tri prsta podizala prašinu.
- Ti , ti ...šta to radiš iš, iš, oterala si mi sestru...Sestro, gde si, dođi, odavno nisi bila, odavno te nisam videla i dotakla tvoju ruku ogrubelu od rada u fabrici... Odjednom je počela da jeca, kao nekada u detinjstvu kada se od nemoći ispuštenih suza zaboravi razlog plakanja. Jecaji su prerasli u ropac, kidanje duše na delove i njihovo poklanjanje nevidljivim posetiocima.
- Šta radiš? Koga dozivaš? Hajde lepo da legneš, još se nije potpuno razdanilo. Hajde polako...
-Čekam ih . Rekli su da će doći, da će mi doneti...a tako želim da ih vidim...
- Hajde lezi. Doneću ti lek da popiješ, da se smiriš.
Dok je spuštala glavu na jastuk ponavljala je : Čekaću vas, čekati.. znam da me niste zaboravili. Čekaću vas.
.
Pramenovi sede kose su  se izmešali sa plavim i roze cvetićima na jastučnici. Činilo mi se da joj se lik okitio srebrnom krunom. Uskoro je sve pokrila tišina.
Nevidljiva krila su me ponela dalje.

Za nju: buket žutih lala na svili.