Putopis: Rilski manastir , Stobske piramide , Manastir Poganovo

Ispred glavne crkve

Jutro je.

Spremamo se na put. Na jednodnevni izlet, s tim da je polazište ovoga puta iz Pirota. Pre par dana smo posetili Vidin, sada se spremamo da zađemo dublje na teritotiju Bugarske. Granicu prelazimo kod Dimitrovgrada. Cilj nam je Rilski manastir.

Na ulazu u Bugarsku neophodna je vinjeta. Srećom imamo je od prošlog ulaska, a uzeli smo je u trajanju od nedelju dana.

Vozimo se širokim putevima, Krajolik je sličan onom u Srbiji. Njive pokrivene suncokretom, kukuruzi i beskrajna polja s kojih je skinuta pšenica. Uživamo u pogledu. Na jednom brdu primećujemo nešto kao geoglif, samo ošto je njegov nastanak novijeg datuma i predstavlja dan oslobođenja Bugarske.

Na ulazu

Rilski manastir je oko sto pedeset kilometara udaljen od naše granice. Dobro smo se opremili. Auto lako po dobrim putevima savlađuje razdaljinu. Prolazimo pored Sofije, ali zbog epidemiološke situacije ne ulazimo u centar grada. To ćemo ostaviti za neki drugi put.

Staza do Rilskog manastira vodi kroz mnoga mesta. Zeleni se bostan pored puta. Čitava brda. Vijore se šatori koji vlasnicima daju hladovinu. Napredujemo brzo. Odjednom užurbanost vozila i brojni autobusi najavljuju da smo u blizini našeg cilja. Parkiramo i puštamo da nas svetovnost preplavi. Brojni su hodočasnici koji ovde dolaze.

Veruje se da je manastir je najveći i najpoznatiji pravoslavni manastir u Bugarskoj. To svedoči i brojnost posetilaca. Na našem putu smo posetili mnoge manastire, ali smo samo ovde videli obezbeđenje koje je , a to se na prvi pogled vidi,veoma dobro organizovano i međusobno povezano. Ponosito stoje na važnijim mestima i čuvaju kako svetinje tako i hodočasnike. Zaista se osećamo sigurnim.

Nalazi se na jugozapadu Bugarske , na planini Rila u dolini Rilske reke na nadmorskoj visini od 1147m (važno zbognečega o čemu ću kasnije pisati) .

Gradnja manastira je počela negde sredinom desetog veka u blizini pećine u kojoj je pustinjak Sveti Jovan Rilski propovedao, da bi reosnovan bio u četrnaestom veku.

Reljina kula

U vreme srpske dominacije ovim prostorima manastirsku gradnju je obnovio 1355.godine poznat iz narodnih pesama kao Relja Krilatica ili Relja od Pazara, koji je bio jedan od zapovednika cara Dušana. Manastir su zahvatila ratna razaranja, pa je više puta obnavljan i potpuno razaran.

Obnavljan svakog puta je davao, a ljudi su u njemu nalazili veru, nadu i ljubav prema Gospodu. Okupljao je hodočasnike sa svih strana sveta.

U devetnaestom veku je potpuno obnovljen i predstavlja centar bugarske kulture. 1976.godine manastirski kompleks je proglašen nacionalnim istorijskim spomenikom i pod pokroviteljstvom UNESKA je.

Kada se kroz glavnu kapiju uđe u kompleks manastira oči se napune lepotom i živošću. Glavna crkva se pokaže u punom sjaju, opčine vas freske – (fotografisanje s polja je dozvoljeno, unutra nije, pa osećam žaljenje što ih ne mogu prikazati). Posmatraju vas likovi pravoslavnih svetaca sa zidova. Lako pronalazimo Svetog Nikolu. Na ovom mestu se oseća velika radost, vera u pravoslavlje i zajednička nit koja na tajnoviti način povezuje brojne hodočasnike.

Tu je Reljina kula, u spomen na stope srpskog naroda na ovim prostorima. U unurašnjem dvorištu je nekoliko česmi sa osveštanom pijaćom vodom.

Njih okružuju konaci. Belo okrečeni i okićeni lukovima. Oni su četvorospratni. Na trenutak se posetiocu čini da se preselio u srednji vek , da je okružen ponositim graditeljima koji ostareli uživaju u delima svojih ruku.

Manastir krije bogatu biblioteku i riznicu koja nije dostupna običnom posetiocu. Najčuvenija relikvija je Rafailov krst- drven, izrezbaren od strane istoimenog monaha koji je po završetku rezbarenja oslepeo.

Konaci

Neobičan prizor mi se urezao u sećanje. Lepota manastira, konaka, kula, oslekanih ikona, a iznad njh – potpuno slobodne i nezavisne od ljudi lete laste. Njihovo brzo spuštanje i podizanje, precizan let i cvrkut, sloboda koju imaju daje ovom mestu mističnost. Poželi čovek da istraži misteriju, da zađe u podrume i tajne hodnike. Zažmuri, sedne na klupu i pusti da ga duhovi monaha, ktitora i hodočasnika dotaknu. Ovde je potpuno jasno samo čestica vodene pare koja će jednoga dana stići do nebeskih visina.

Sunce je već visoko odskočilo, granica daleko, moramo nazad. Ali...Uvek postoji neko ali. Na putu prema Rilskom manastiru smo videli tablu Stobske piramide. Kad čujem piramide, ne mogu da odolim. Skrećemo s puta i vozimo prateći putokaze. Gde god da smo putovali, išli smo pripremljeni, upoznavali se sa onim što treba da vidimo, imali neka kakva takva znanja. Ovo je došlo, onako, prožilo se na tacni, pa što ne bismo. Nadmorska visina se povećavala, ali kad se ide grlom u jagode ide se.

Stobske piramide

Negde u jednoj tački zacrvenile se stene negde visoko pod samim nebom. Zapitali smo se da nije to to? Put je vodio u tom pravcu. Stižemo do sela Stob. Vozimo kroz njega stalnim usponom i uskoro stižemo na plato. Začudo piramide se ne vide. Pomislili smo da su tu negde zaklonjene rastinjem. Ostavljamo auto , prilazimo biletarnici I vadimo karte. Ljubazna žena nam prodaje jednu kartu, kaže da je u redu( tek kasnije smo shavtili zbog čega). Srećni polazimo stazom koja je pokrivena žutim tucanim kamenom pomešanim sa zemljom. Jedna okuka, druga, treća, pa još jedna I popet jedan. Sunce odskočilo, vodu nismo poneli...ali idemo. Usput razgovaramo da ne može biti još daleko. Posle nekih pola sata prelazimo na oštriji uspon. Na pojedinim mestima se nalaze klupe. I kamenje je krupnije, isprano od zemlje, kotrlja s pod nogama. Hoćemo li se vratiti? Čujem pitajnje. ,,Ne”. Posle desetak minuta pred nas nailazi visoki mladić. Ljubazno nas pozdravlja. Pitamo koliko je hoda do gore. Odgovara ,,Još dvadeset minuta". Dvadeset minuta se pretvorilo u pola sata od kojih je poslednjih dvadeset minuta žestoki uspon. Bode kamen tabane preko lake obuće koja nam je na nogama. Pet puta sam izgovorila,,Ne”  na pitanje o  raćanju. Najzad potpuno iscrpljeni i iznemogli stižemo do vrha. U trenutku nam je jasna ona jedna karta. Nije mislila da ćemo se popeti.

Na početku uspona u pozadini se vidi selo Stob

Pogled je na celu rilsku dolinu, selo Stob se beli negde u daljini, a staza kojom smo hodali je vidljiva samo na nekim mestima. Piramide su od crvene zemlje izmešane s kamenom,  visoke do dvadesetak metara. Na nekim vrhovima se nalaze ,,kapice” na nekim ne. Prostiru se na 7.5 hektara.

Podsećaju na draperje koje se stavlja na prozore i intenzivno riđe boje je. Pogled očarava.
  Postoji legenda u  vezi ovog mesta. Svatovi su krenuli iz jednog sela u drugo. Mlada je bila pod velom. Dunuo je vetar, skinuo veo s lica neveste. Njena lepota  je zasenila svatove i kuma. Poželeo je da poljubi mladu. Bog se naljutio i skamenio svatove. Ostali su okamenjeni za sva vremena.

Dolazimo sebi od napora, a pred nama je spust.

Kasnije saznajemo da je ovde sastajalište planinara koji se dobro opremljeni penju do vrha.

E, mi smo to uradili bez opreme. Sišli smo mnogo brže u želji da se napijemo vode.

Polazna tačka je u strdini- beli se

Kratak odmor u retkoj hladovini

 

Najzad vrh

Kod biletarnice

Crvene se piramide-središnji deo staze

Osvežavamo se i nastavljamo put prema granici.

U Srbiji smo u večernjim časovima. Po planu je bila I poseta manastiru Poganovo. Plašili smo se da će biti zatvoren za posetioce jer je već oko 19 časova uveče, na našiu sreću nije. Prelepo usađen I skriven u klisuri reke Jerme mirno diše svoj život. Miluju ga vode Jerme. Bele se njegovi zidovi u slavu Svetog Jovana njegovog zaštitnika. Cvećem okićen,  tih  i miran ispraća nas okrenut svojim monasima i svežini  noći. Samo ga mesec i zvezde obasjavaju.

Završavamo dan umorni.

Freske Poganova

Govor freski Poganova

Dolina Jerme - manastir u pozadini

Jerma

Fotografija Dragan Đukanović

Putopis : Pirot

Ulaz u Donji grad

S istoka prelazimo na jugoistok i do bisera u njemu.

Vodili su mnogi putevi preko njega. Trajanje nosi  još iz preistorijskog doba. Koristili su ga Rimljani, Osmanlije ga osvajale i gubile, znali su ga Arapi, Dubrovčani, a i Bugarima nije bio stran.

Došlo je vreme da ga Banaćani upoznaju.

Svaki grad nosi sa sobom nešto posebno, karakteristično. Mogu to biti ljudi, zgrade, priroda, bogata istorija, ptice ili mnoštvo tajni skrivenih pod talogom prošlosti. U ovoj etapi našeg putovanja susreli smo se po prvi put licem u lice sa Pirotom.

Svojim čistim ulicama, bogatom istorijom, svime sa čim smo imali priliku da se upoznamo zauvek me je osvojioi ostavilo  dubok utisak na mene.

Most na Nišavi

Nosi Pirot  sa sobom mnogo toga i pruža posetiocu koji je spreman da prihvati ponuđeno.

Kroz lavirint uličica smo pronašli smeštaj, pa se oporavljeni uputismo u pravcu centra grada. Put nas je naneo na šetalište pored Nišave. Uredno popločana staza keja sa leve i desne obale sa klupama za predah, odmor i uživanje pored reke. Uz njih stoje drvoredi lipa. Razgranato pruža hladovinu i poput začina daje svežinu opštem utisku.

Nišava teče. Spaja prostor i gradove. Mostovi za šetače se bele preko nje. Kupači se hlade na maloj plaži.

Naš put je prema centru. Prate nas otac sin u malom gumenom čamcu. Uživaju.

Kej

Ispod bedema

Na kraju šetališta se otvara centar grada. Mnogo šarenih izloga i kafića. Plato trga sa fontanom, deca u kolicima i ljudi koji žure. Neodoljiv miris sladoleda i red ispred poslastičarnice.

U nekim svojim predstavama sam razmišljala o njemu kao o maloj varoši. On je sve samo ne to. U centru se nalazi nov hotel svetskog izgleda. Tu su fontane, mnoštvo restorana i mnogo zelenila.

Dobri putokazi nas vode do Momčilovog grada ili drugog naziva Tvrđave Kale. 

Po legendi koja se proteže kroz vekove, gradio ga je vojvoda sa Južnih Rodopa Momčilo koji je živeo u četrnaestom veku, a tragična sudbina ga je zadesila te je poginuo kod grčkog grada Periterion u rukopisima zaveden kao Pirot. Te je ostalo da je Momčilov grad u Pirotu. Ako malo pozovemo maštu u pomoć ideja i nije loša.

Momčilov grad je podignut za vreme Kneza Lazara pre Kosovske bitke. Često je menjao svoje vlasnike, da bi u vojnoj upotrebi bio do prve polovine dvadesetog veka.

Danas je potpuno renoviran. Bele se njegove kule i blistaju kamene staze uglačane mnogim koracima. Rodoljublje izbija iz njegovih zidina. S ponosom koračamo stpama Lazarevim, Lazarevićevim i Brankovićevim. Kako god Tvrđava skriva mnoge tajne koje tek treba da se otkriju. Hodamo njenim hodnicima, penjemo se na kule. Na jednoj je providan pod verovatno od pleksiglasa ispod kojeg se mogu videti originalini zidovi.

U tvrđavi

Tvrdjava se sastoji od tri dela: gornjeg grada sa Donzon kulom, srednjeg dela sa bedemom i dve kule, i najnizeg - donjeg dela sa bedemom i zidanim rovom. Na ulazu je velika kapija od kovanog gvožđa. Lako se snalazimo, dobro su obeleženi delovi tvrđave.

Saznajemo da su se na ovom mestu snimali delovi film Boj na Kosovu” i Delovi serije o Vuku Karadžiću. U Pirotu su  snimani  kadrovi ,,Zone Zamfirove” i ,, Ivkove slave”.

Okolina tvrđave je predivan park okićen ružama i stazama za šetače.
Hteli bismo još muzeja, kuća ... ali iako su koraci su mnogi, dan je suviše kratak.

Idemo dalje.

Moderan hotel

Starinska kuća

Pokušajte da na fotografiji vidite cenu kugle sladoleda

Deo panorame grada sa Tvrđave

Crkva rođenja Hristovog građena 1834.godine

Fotografija Dragan Đukanović

Putopis: Dan peti : Stara Planina

Na Staroj planini

Nastavljamo putovanje.

Pratimo istok.

Cilj je uživati u lepotama Stare planine. Ako je stara mladi su joj pašnjaci i planinske staze obrasle vitkim rastinjem koje u tajnama svojih dužina skrivaju avanture za njene poklonike. U podnožju je toplo.

Svaki uspon donosi snižavanje spoljašnje temperature. Stara se ponosi svojim mudrostima, vodopadima i vrhovima koji su pravi izazov za planinare. Za to nemamo ni opreme ni vremena. Prevaljujemo kilometre i divimo se lepoti koja nas okružuje.

Ikonostas

Na prvim obroncima kod sela Gornja Kamenica nas je svojim skrivenim zvonikom privukao manastir Svete Trojice. Skriven od glavnog puta u gotovo nestvarnoj tišini broji svoje trajanje.

Unutrašnjost

Nagrađeni smo neobičnim mirom koji preplavljuje ovo mesto. Mali, pogignut na uzvišenju obraslim visokim drvećem u viševekovnoj debelo nataloženoj duhovnosti sačekuje posetioce. Datira iz sredine petnaestog veka, a kao zadužbinar se pominje Lazar Branković. Imao je sudbinu mnogih naših manastira i slavljen i paljen u nemirnim vremenima. Danas je kulturni spomenik.

Besprekorno pokošena trava do uske staze koja vodi do ulaznih vrata. Beli se crkvica okrečena svetošću. Vrata su otvorena. Jedini smo posetioci. Rano je jutro. Čuje se pesma ptica. Pognuta ulazim u hram.

Duboko dišem.

Manastirska česma

Možda jednog dana...

Preplavljena sam tajnovitošću. Miris tamjana i sveže nabranog bosiljka je u unutrašnjosti. Jutrenje je prošlo. Osećam se blizu svetitelja čije ikone nemo posmatraju posetioce. Pričaju svoje priče. Brišem svoja znanja. Upijam duhovnost i svetost mesta. Predajem se. Molim da moja duša jednoga dana pred Stvoritelja ponese deo ovog blagoslovenog mira.

Bazen u hotelu Stara planina

Palim sveće.

Pročišćena izlazim i sedam na klupu smeštenu pored česme. Ona je poput oreola okićena lukovima. Sveta voda svetog mesta.

Lagano se odvajamo. Sedamo na drugu klupu. Svetlost Sunca obasjava proplanak sa crkvicom. Konaci manastira su niže u podnožju uzvišenja. Mi smo u sredini. Simbolična slika čovekovog pomirenja sa duhovnim, svetovnim i potrošnim ljudskim životom.

Obogaćeni nastavljamo svoj put.

Posle duže vožnje s planinskih visina nas gleda Babin zub. Štrči ogoleo i ponosan, uzdignut iz ostalog stenja. Ispod njega na platou hotela zdanje dostojno svetskih turističkih centara. Tu su padine obrasle niskom travom. Ovih letnjih dana su puste. Čekaju zimske snegove i brojne ljubitelje skijanja. Možda jednom…

Pratimo pogledom grupu koa se jednom uskom planinskom stazom uputila pod okrilje guste šume. Napuštamo ih i ostavljamo njivovim avanturama. Spuštamo se s vrha Stare planine, ali nas usput čekaju nova iznenađenja. Stara planina je bogata vodom, krase je mnogi vodopadi i vrela. Nailazimo na jedno.

Na vodopadu Bigar

Područje Bigar potoka, pod imenom “Dolina potoka Bigar”, na zapadnom obodu Stare planine u jugoistočnoj Srbiji proglašena zaštićenim područjem kao

spomenik prirode “Dolina potoka Bigar”.

Tu je vodopad Bigar, visine oko petnaest metara. Prelepo mesto za izlet. Puno je posetilaca. Pravimo pauzu i uživamo u živopisnosti mesta. Prelazimo preko uskog mostića ispod kog žubori voda. Radujemo se kada nas kapi bistre vode poprskaju. Istražujemo bigar oko vodopada, pokušavamo da hodamo praznim koritom potoka, pravimo fotografije. Uređeno je izletište za građane Knjaževca i Pirota, ali i za sve putnike dobronamernike.

Na više mesta putujući kroz predele Stare planine smo pronašili table sa neobičnim natpisima. ,,Ukoliko planirate mini elektranu niste dobrodošli". Nismo od tih. Osećamo se  dobrodošlim. Uživamo na mestu stvorenom za uživanje.

Osveženi nastavljamo put prema Pirotu.

Fotografija Dragan Đukanović

Tragovi na pesku 2020.- Biće tragova

Zahvaljujući gospođi Milici Mirić i  njenoj porodici  na angažovanju i organizaciji Međunarodne pesničke manifestacije "Tragovi na pesku" KK "Petar Stokić" u Bečeju , a potom i formiranju i štampanju
Devete zbirke pesama,, Tragovi na pesku" , kao i njenog poziva da se pridružim,  na mom stolu je svoje mesto zauzela istoimena zbirka. Prelepa ilustracija pesme ,,Pohvala Jefimiji" autora Slobodanke Luković je na korici.

Nju su kao i sve ostale ilustracije u knjizi izradili članovi porodice Mirić.

Tragovi u zbirci ,,Tragovi na Pesku " su mnogi, dolaze iz mnogih zemalja,  sastavljeni da im se tragovi ne zmetu. Pesnik je čovek čiji se tragovi dugo otimaju, ne predaju se lako. Načinjeni su od niti duša, pa im je trajanje čvrsto. Trajaće u zbirci tragovi, trajaće slike pesnici i stihovi. Odzvanjaće kroz   vetrove pesme pesničke reči.
Pesnička duša je trag. Da bi se pročitala potrebno je pronaći onoga ko zna da ih čita.

Pesma moje drage koleginice Jelene

Ako se izgubi, zatre, nestane u sećanju, biće otkrivena jednoga dana kad neka nepoznata ruka u potrazi za lepom rečju otvori knjigu. Tada će poleteti pesme, zapevaće rime u ritmu najlepših melodija sveta, a tragač će se osmeliti da otvori svoju dušu, da postane pesnik...



,, Biće Tragova":

Negde sam...na  rajskom osrvu, daleko od naselja. Stopama gazim po plitkoj vodi. Tragovi ostaju. Mala  udubljenja.

Moja pesma

Ako se okrenem, tražim sećanje-nalazim nemilost. Brišu se brzo kao što su nastali.
Nestaju, uz  obećavanje da će se pojaviti opet samo ako poželim da spustim stopalo na vlažnu peščanu obalu. Ne mora biti plaža, neka ona ustupi msto mekom pustinjskom pesku, neka vetar donešen sa nepoznatih strana obriše  ostavljene tragove, neka ih zatrpa.
Ostaće mi sećanje.
Dtržaću ga čvrsto i nikada ga neću pustiti.
Trajaće dok je mene, a tragovi? Biće tragova, praviće ih neki drugi ljudi, neke druge, bogatije i svetlije duše.

Biće tragova."

Putopis: Dan četvrti: Baba Vida, Negotin- Kuća Stevana Mokranjca, Grob Hajduk Veljka Petrovića

S obale Dunava pogled na Baba Vidu

U neposrednoj blizini granice sa Bugarskom je  Zaječar u kome se nalzimo.
Ne odolevamo.

Tvrđava

Izlaz na Dunav

 Prelazimo granicu na Vrškoj Čuki, za čas se krećemo po putevima prijateljske zemlje.
Razgledamo. Lako čitamo natpise na zgradama pored puta, dobar deo se razume. Cilj nam je Baba Vida velika tvrđava na obali Dunava postavljena u Vidinu, gradu na tromeđi- s jedne strane je spaja sa Rumunijom vitki most, s druge je Srbija , a ona tu  podignuta negde u desetom  veku na temeljima stare kule stražare.

Na kuli

Pohodili su je mnogi, razarali i opet spajali. Danas je pretvorena u muzej. Postoji legenda o njenom nastajanju: car je imao tri kćeri, dve su se nesrećno udale i brzo izgubile svoja nasledstva , a treća je ostala neudata zvala se Vida.

Plan tvrđave

Sagradila je tvrđavu i zauvek ostala da bdi nad njom.  Neudata devojka- zauvek baba devojka. Dugo je čuvala svoje teritorije i podanike. Danas je  tvrđava ponos čitave regije. Dunav je grli, ljudi posećuju, svetlost obasjava, a ozvezdano nebo daje tajanstvenost. Otvorene kule sa prelepim vidicima, hodnici kroz koje juri dunavski povetarac i dobrodušna lica posetilaca iznad čijih glava lete rečni galebovi belih krila.

Vezuje Dunav zemlje i ljude. Vezuju dunavske vode duga trajanja utvrđenja na svojim obalama. Videli smo Dunav u Beču, Bratislavi, Novom Sadu, Beogradu, Smederevu, Golupcu, vidimo ga i ovde.
Dunav sve priznaje, poštuje sve, a najviše svoja utabana korita. Plavio je, otimao i davao. Nekada kažnjavao, a nekada  praštao, U ratnim vremenima je plakao, u mirnodopskim pevao.
Ovde peva. Udružio se  s visokim zidovima  prstenova koji opasuju kulu. Na maloj plaži posutoj sitnim šljunkom se u šarenom kostimu igra devojčica. Podvriskuje i skakuće stopalima dodirujući hladnu dunavsku vodu.
Tvrđavu opasuje Dunavski park sa prekrasnim kružno posađnim ružičnjakom bogatih  cvetova. U sredini je fontana. Zelenilo i mir pokrivaju tajne podzemne hodnike i kriju duše onih koji su u njima bili zatočeni.
Šetamo parkom, udišemo vazduh Dunava s obećanjem da ćemo se ubrzo opet sresti.

Vraćamo se u našu Srbiju.

Unutrašnjost

Kod Mokranjca

Na ulazu

Nećemo istim putem. Malo dalje - do Negotina. Bele  se zgrade i iskri užurbanost njenih građana. Namerili smo da posetimo kuću Stevana Mokranjca. Bez  maski se ne može. Stavljamo ih, Ljubazna domaćica nas vodi prostorijama i galerijama u lepo uređenoj i gostoprimljivoj kući nekadašnjeg velikog muzičara. Većina stvari u kući nije pripadala samom Mokranjcu. Neke datiraju iz njegovog vremena, a neke je njegov sin Momčilo darovao Negotinu. Tu je klavir na kom je svirao i mnoštvo fotografija iz njegovog života. Stolice, pribor--- zaista se čovek vrati u prošlost, želi da oseti snagu čoveka koji je svojim znanjem i ljubavlju prema zavičaju ostavio neprocenjivo blago svom rodu. Jednu od svojih Rukoveti je posvetio velikanu borbe za slobodu- Hajduk Veljku Petroviću. Dok kroz osunčane negotinske ulice odzvanjaju reči ,, Glavu dajem,  Krajinu ne dajem" približavamo se Crkvi  Rođenja Presvete Bogorodice u kojoj se nalazi njegov grob. Gledamo natpise na

Na Hajduk Veljkovom grobu

zgradama. prilazi nam čovek, kaže  da vidi da nismo odavde i ljubazno nam pomaže da se snađemo. Nažalost crkva je zaključana, sveštenik je odneo ključ i ne možemo u unutrašnjost. Priča nam da je ovde proveo čitav svoj život,  među zidovima ove crkvice. Ista je podignuta u vreme dok su Turci vladali 1803.
godine, nije smela biti viša od džamije,  pa je ukopana dva metra u zemlju. Tako da se u nju ulazi kao u podrum. Virimo kroz prozor da bismo uhvatili trag unutrašnjosti. Naš domaćin  nas vodi do mesta na kom je sahranjen Hajduk Veljko Petrović i njegov brat Miljko i ostavlja nas da sabiramo utiske. Ružičasti kamen ugrađen u  spoljašnji zid crkve darovan da daruje snagom ljubavi prema otadžbini.  Na njemu su urezani stihovi Sime Milutinovića Sarajlije.  Sveto mesto za jednog od najvećih junaka koje smo imali. Dodirne čoveka snaga njegovog rodoljublja, neustrašivost i želja za slobodom. Ne mogu da se ne zapitam: Šta bi se dogodilo kad bi se Hajduk Veljko pojavio drugi put među Srbima? Da li bi prošao kao Marko Kraljević ili...

Na ulazu

Spomenici

Portu crkve karase brojni nadgrobni spomenici izgubljenog potomstva , donešeni sa okolnih seoskih grobalja da bi se sprečilo njihovo propadanje. Usađeni su u zemlju crkvenu da blagosiljaju duše onih koji su ležali ispod njih,pa  negde u kraj nepoznatih puteva i dalje spavaju iako nemaju krst nad glavom.
Ostali bismo još, ali...
Na povratku u Zaječar pravimo pauzu u  manastiru Bukovo. Svaki manastir ima svoja obeležja.Ovde su to dugi hodnici okićeni lukovima besprekorno preciznih polukrugova. Bele se . Kroz njih tiho prolazi pojanje. Njega prekida samo zvuk vode sa manastirske česme.

Ulaz u manastir Bukovo

Duboko dišem, Mnogo je lepote pod Srpskim nebom.

Fotografija Dragan Đukanović

Htela bih

Htela bih
Svetao dan obojen nebom

Htela bih
Dobro na koraku svakom

Htela bih
Smeh komšijske dece

Htela bih
Dodir prijateljske ruke

Htela bih
Topao glas daljina

Htela bih
Otvorena vrata svih domova

Htela bih
Detinjsvo u snovima

Htela bih
Mladost u grudima

Htela bih
Bistri potok u oku

Htela bih
Draga lica i večeri tople

Htela bih
Bolje, lepše, više
...