Putopis: Dan četvrti: Baba Vida, Negotin- Kuća Stevana Mokranjca, Grob Hajduk Veljka Petrovića

S obale Dunava pogled na Baba Vidu

U neposrednoj blizini granice sa Bugarskom je  Zaječar u kome se nalzimo.
Ne odolevamo.

Tvrđava

Izlaz na Dunav

 Prelazimo granicu na Vrškoj Čuki, za čas se krećemo po putevima prijateljske zemlje.
Razgledamo. Lako čitamo natpise na zgradama pored puta, dobar deo se razume. Cilj nam je Baba Vida velika tvrđava na obali Dunava postavljena u Vidinu, gradu na tromeđi- s jedne strane je spaja sa Rumunijom vitki most, s druge je Srbija , a ona tu  podignuta negde u desetom  veku na temeljima stare kule stražare.

Na kuli

Pohodili su je mnogi, razarali i opet spajali. Danas je pretvorena u muzej. Postoji legenda o njenom nastajanju: car je imao tri kćeri, dve su se nesrećno udale i brzo izgubile svoja nasledstva , a treća je ostala neudata zvala se Vida.

Plan tvrđave

Sagradila je tvrđavu i zauvek ostala da bdi nad njom.  Neudata devojka- zauvek baba devojka. Dugo je čuvala svoje teritorije i podanike. Danas je  tvrđava ponos čitave regije. Dunav je grli, ljudi posećuju, svetlost obasjava, a ozvezdano nebo daje tajanstvenost. Otvorene kule sa prelepim vidicima, hodnici kroz koje juri dunavski povetarac i dobrodušna lica posetilaca iznad čijih glava lete rečni galebovi belih krila.

Vezuje Dunav zemlje i ljude. Vezuju dunavske vode duga trajanja utvrđenja na svojim obalama. Videli smo Dunav u Beču, Bratislavi, Novom Sadu, Beogradu, Smederevu, Golupcu, vidimo ga i ovde.
Dunav sve priznaje, poštuje sve, a najviše svoja utabana korita. Plavio je, otimao i davao. Nekada kažnjavao, a nekada  praštao, U ratnim vremenima je plakao, u mirnodopskim pevao.
Ovde peva. Udružio se  s visokim zidovima  prstenova koji opasuju kulu. Na maloj plaži posutoj sitnim šljunkom se u šarenom kostimu igra devojčica. Podvriskuje i skakuće stopalima dodirujući hladnu dunavsku vodu.
Tvrđavu opasuje Dunavski park sa prekrasnim kružno posađnim ružičnjakom bogatih  cvetova. U sredini je fontana. Zelenilo i mir pokrivaju tajne podzemne hodnike i kriju duše onih koji su u njima bili zatočeni.
Šetamo parkom, udišemo vazduh Dunava s obećanjem da ćemo se ubrzo opet sresti.

Vraćamo se u našu Srbiju.

Unutrašnjost

Kod Mokranjca

Na ulazu

Nećemo istim putem. Malo dalje - do Negotina. Bele  se zgrade i iskri užurbanost njenih građana. Namerili smo da posetimo kuću Stevana Mokranjca. Bez  maski se ne može. Stavljamo ih, Ljubazna domaćica nas vodi prostorijama i galerijama u lepo uređenoj i gostoprimljivoj kući nekadašnjeg velikog muzičara. Većina stvari u kući nije pripadala samom Mokranjcu. Neke datiraju iz njegovog vremena, a neke je njegov sin Momčilo darovao Negotinu. Tu je klavir na kom je svirao i mnoštvo fotografija iz njegovog života. Stolice, pribor--- zaista se čovek vrati u prošlost, želi da oseti snagu čoveka koji je svojim znanjem i ljubavlju prema zavičaju ostavio neprocenjivo blago svom rodu. Jednu od svojih Rukoveti je posvetio velikanu borbe za slobodu- Hajduk Veljku Petroviću. Dok kroz osunčane negotinske ulice odzvanjaju reči ,, Glavu dajem,  Krajinu ne dajem" približavamo se Crkvi  Rođenja Presvete Bogorodice u kojoj se nalazi njegov grob. Gledamo natpise na

Na Hajduk Veljkovom grobu

zgradama. prilazi nam čovek, kaže  da vidi da nismo odavde i ljubazno nam pomaže da se snađemo. Nažalost crkva je zaključana, sveštenik je odneo ključ i ne možemo u unutrašnjost. Priča nam da je ovde proveo čitav svoj život,  među zidovima ove crkvice. Ista je podignuta u vreme dok su Turci vladali 1803.
godine, nije smela biti viša od džamije,  pa je ukopana dva metra u zemlju. Tako da se u nju ulazi kao u podrum. Virimo kroz prozor da bismo uhvatili trag unutrašnjosti. Naš domaćin  nas vodi do mesta na kom je sahranjen Hajduk Veljko Petrović i njegov brat Miljko i ostavlja nas da sabiramo utiske. Ružičasti kamen ugrađen u  spoljašnji zid crkve darovan da daruje snagom ljubavi prema otadžbini.  Na njemu su urezani stihovi Sime Milutinovića Sarajlije.  Sveto mesto za jednog od najvećih junaka koje smo imali. Dodirne čoveka snaga njegovog rodoljublja, neustrašivost i želja za slobodom. Ne mogu da se ne zapitam: Šta bi se dogodilo kad bi se Hajduk Veljko pojavio drugi put među Srbima? Da li bi prošao kao Marko Kraljević ili...

Na ulazu

Spomenici

Portu crkve karase brojni nadgrobni spomenici izgubljenog potomstva , donešeni sa okolnih seoskih grobalja da bi se sprečilo njihovo propadanje. Usađeni su u zemlju crkvenu da blagosiljaju duše onih koji su ležali ispod njih,pa  negde u kraj nepoznatih puteva i dalje spavaju iako nemaju krst nad glavom.
Ostali bismo još, ali...
Na povratku u Zaječar pravimo pauzu u  manastiru Bukovo. Svaki manastir ima svoja obeležja.Ovde su to dugi hodnici okićeni lukovima besprekorno preciznih polukrugova. Bele se . Kroz njih tiho prolazi pojanje. Njega prekida samo zvuk vode sa manastirske česme.

Ulaz u manastir Bukovo

Duboko dišem, Mnogo je lepote pod Srpskim nebom.

Fotografija Dragan Đukanović