Slike na svili: Putopis: Rilski manastir , Stobske piramide , Manastir Poganovo

Ispred glavne crkve

Jutro je.

Spremamo se na put. Na jednodnevni izlet, s tim da je polazište ovoga puta iz Pirota. Pre par dana smo posetili Vidin, sada se spremamo da zađemo dublje na teritotiju Bugarske. Granicu prelazimo kod Dimitrovgrada. Cilj nam je Rilski manastir.

Na ulazu u Bugarsku neophodna je vinjeta. Srećom imamo je od prošlog ulaska, a uzeli smo je u trajanju od nedelju dana.

Vozimo se širokim putevima, Krajolik je sličan onom u Srbiji. Njive pokrivene suncokretom, kukuruzi i beskrajna polja s kojih je skinuta pšenica. Uživamo u pogledu. Na jednom brdu primećujemo nešto kao geoglif, samo ošto je njegov nastanak novijeg datuma i predstavlja dan oslobođenja Bugarske.

Na ulazu

Rilski manastir je oko sto pedeset kilometara udaljen od naše granice. Dobro smo se opremili. Auto lako po dobrim putevima savlađuje razdaljinu. Prolazimo pored Sofije, ali zbog epidemiološke situacije ne ulazimo u centar grada. To ćemo ostaviti za neki drugi put.

Staza do Rilskog manastira vodi kroz mnoga mesta. Zeleni se bostan pored puta. Čitava brda. Vijore se šatori koji vlasnicima daju hladovinu. Napredujemo brzo. Odjednom užurbanost vozila i brojni autobusi najavljuju da smo u blizini našeg cilja. Parkiramo i puštamo da nas svetovnost preplavi. Brojni su hodočasnici koji ovde dolaze.

Veruje se da je manastir je najveći i najpoznatiji pravoslavni manastir u Bugarskoj. To svedoči i brojnost posetilaca. Na našem putu smo posetili mnoge manastire, ali smo samo ovde videli obezbeđenje koje je , a to se na prvi pogled vidi,veoma dobro organizovano i međusobno povezano. Ponosito stoje na važnijim mestima i čuvaju kako svetinje tako i hodočasnike. Zaista se osećamo sigurnim.

Nalazi se na jugozapadu Bugarske , na planini Rila u dolini Rilske reke na nadmorskoj visini od 1147m (važno zbognečega o čemu ću kasnije pisati) .

Gradnja manastira je počela negde sredinom desetog veka u blizini pećine u kojoj je pustinjak Sveti Jovan Rilski propovedao, da bi reosnovan bio u četrnaestom veku.

Reljina kula

U vreme srpske dominacije ovim prostorima manastirsku gradnju je obnovio 1355.godine poznat iz narodnih pesama kao Relja Krilatica ili Relja od Pazara, koji je bio jedan od zapovednika cara Dušana. Manastir su zahvatila ratna razaranja, pa je više puta obnavljan i potpuno razaran.

Obnavljan svakog puta je davao, a ljudi su u njemu nalazili veru, nadu i ljubav prema Gospodu. Okupljao je hodočasnike sa svih strana sveta.

U devetnaestom veku je potpuno obnovljen i predstavlja centar bugarske kulture. 1976.godine manastirski kompleks je proglašen nacionalnim istorijskim spomenikom i pod pokroviteljstvom UNESKA je.

Kada se kroz glavnu kapiju uđe u kompleks manastira oči se napune lepotom i živošću. Glavna crkva se pokaže u punom sjaju, opčine vas freske – (fotografisanje s polja je dozvoljeno, unutra nije, pa osećam žaljenje što ih ne mogu prikazati). Posmatraju vas likovi pravoslavnih svetaca sa zidova. Lako pronalazimo Svetog Nikolu. Na ovom mestu se oseća velika radost, vera u pravoslavlje i zajednička nit koja na tajnoviti način povezuje brojne hodočasnike.

Tu je Reljina kula, u spomen na stope srpskog naroda na ovim prostorima. U unurašnjem dvorištu je nekoliko česmi sa osveštanom pijaćom vodom.

Njih okružuju konaci. Belo okrečeni i okićeni lukovima. Oni su četvorospratni. Na trenutak se posetiocu čini da se preselio u srednji vek , da je okružen ponositim graditeljima koji ostareli uživaju u delima svojih ruku.

Manastir krije bogatu biblioteku i riznicu koja nije dostupna običnom posetiocu. Najčuvenija relikvija je Rafailov krst- drven, izrezbaren od strane istoimenog monaha koji je po završetku rezbarenja oslepeo.

Konaci

Neobičan prizor mi se urezao u sećanje. Lepota manastira, konaka, kula, oslekanih ikona, a iznad njh – potpuno slobodne i nezavisne od ljudi lete laste. Njihovo brzo spuštanje i podizanje, precizan let i cvrkut, sloboda koju imaju daje ovom mestu mističnost. Poželi čovek da istraži misteriju, da zađe u podrume i tajne hodnike. Zažmuri, sedne na klupu i pusti da ga duhovi monaha, ktitora i hodočasnika dotaknu. Ovde je potpuno jasno samo čestica vodene pare koja će jednoga dana stići do nebeskih visina.

Sunce je već visoko odskočilo, granica daleko, moramo nazad. Ali...Uvek postoji neko ali. Na putu prema Rilskom manastiru smo videli tablu Stobske piramide. Kad čujem piramide, ne mogu da odolim. Skrećemo s puta i vozimo prateći putokaze. Gde god da smo putovali, išli smo pripremljeni, upoznavali se sa onim što treba da vidimo, imali neka kakva takva znanja. Ovo je došlo, onako, prožilo se na tacni, pa što ne bismo. Nadmorska visina se povećavala, ali kad se ide grlom u jagode ide se.

Stobske piramide

Negde u jednoj tački zacrvenile se stene negde visoko pod samim nebom. Zapitali smo se da nije to to? Put je vodio u tom pravcu. Stižemo do sela Stob. Vozimo kroz njega stalnim usponom i uskoro stižemo na plato. Začudo piramide se ne vide. Pomislili smo da su tu negde zaklonjene rastinjem. Ostavljamo auto , prilazimo biletarnici I vadimo karte. Ljubazna žena nam prodaje jednu kartu, kaže da je u redu( tek kasnije smo shavtili zbog čega). Srećni polazimo stazom koja je pokrivena žutim tucanim kamenom pomešanim sa zemljom. Jedna okuka, druga, treća, pa još jedna I popet jedan. Sunce odskočilo, vodu nismo poneli...ali idemo. Usput razgovaramo da ne može biti još daleko. Posle nekih pola sata prelazimo na oštriji uspon. Na pojedinim mestima se nalaze klupe. I kamenje je krupnije, isprano od zemlje, kotrlja s pod nogama. Hoćemo li se vratiti? Čujem pitajnje. ,,Ne”. Posle desetak minuta pred nas nailazi visoki mladić. Ljubazno nas pozdravlja. Pitamo koliko je hoda do gore. Odgovara ,,Još dvadeset minuta". Dvadeset minuta se pretvorilo u pola sata od kojih je poslednjih dvadeset minuta žestoki uspon. Bode kamen tabane preko lake obuće koja nam je na nogama. Pet puta sam izgovorila,,Ne” na pitanje o raćanju. Najzad potpuno iscrpljeni i iznemogli stižemo do vrha. U trenutku nam je jasna ona jedna karta. Nije mislila da ćemo se popeti.

Na početku uspona u pozadini se vidi selo Stob

Pogled je na celu rilsku dolinu, selo Stob se beli negde u daljini, a staza kojom smo hodali je vidljiva samo na nekim mestima. Piramide su od crvene zemlje izmešane s kamenom, visoke do dvadesetak metara. Na nekim vrhovima se nalaze ,,kapice” na nekim ne. Prostiru se na 7.5 hektara.

Podsećaju na draperje koje se stavlja na prozore i intenzivno riđe boje je. Pogled očarava.
Postoji legenda u vezi ovog mesta. Svatovi su krenuli iz jednog sela u drugo. Mlada je bila pod velom. Dunuo je vetar, skinuo veo s lica neveste. Njena lepota je zasenila svatove i kuma. Poželeo je da poljubi mladu. Bog se naljutio i skamenio svatove. Ostali su okamenjeni za sva vremena.

Dolazimo sebi od napora, a pred nama je spust.

Kasnije saznajemo da je ovde sastajalište planinara koji se dobro opremljeni penju do vrha.

E, mi smo to uradili bez opreme. Sišli smo mnogo brže u želji da se napijemo vode.

Polazna tačka je u strdini- beli se

Kratak odmor u retkoj hladovini

Najzad vrh

Kod biletarnice

Crvene se piramide-središnji deo staze

Osvežavamo se i nastavljamo put prema granici.

U Srbiji smo u večernjim časovima. Po planu je bila I poseta manastiru Poganovo. Plašili smo se da će biti zatvoren za posetioce jer je već oko 19 časova uveče, na našiu sreću nije. Prelepo usađen I skriven u klisuri reke Jerme mirno diše svoj život. Miluju ga vode Jerme. Bele se njegovi zidovi u slavu Svetog Jovana njegovog zaštitnika. Cvećem okićen, tih i miran ispraća nas okrenut svojim monasima i svežini noći. Samo ga mesec i zvezde obasjavaju.

Završavamo dan umorni.