Ćutanje

Prostor s leve strane ćuprije je tražio hladovinu u dugim letnjim popodnevima i
produženim toplim večerima.
S desne strane je davno posađen orah. 

Teško je rastao, stablo mu se opiralo velikoj toploti, pa je više obitavao  nego rastao. Davao je i plodove. Sitne, ali tankih ljuski koje su se lako skidale. Darovao ih je svima koji su tuda prolazili. Na svojim vrhovima je uvek zadržavao nekoliko plodova uvijenih u neraspukle suve i  gorke omote, koji su prizivali vrane  u  vremenu kada na ulici nije bilo ljudi. 

 Potajno je priželjkivao klupu pored svog stabla. Tek bi ponekad čuo razgovor prolaznika koji bi govorili sami sa sobom ili bi na uhu držali neku spravicu, pa pričali u nju. Događalo se i da komšinice posle popijene kafe razmene još koju reč ispod njegove krošnje. Ipak, bio je usamljen.

Odjednom, mesto s leve strane se napunilo. Tu je posađen sibirski brest, samo zato što brzo raste i što daje mnogo hladovine. 

Zaista. 

Brest je rastao trostrukom orahovom brzinom. Ono što je on postigao za deset godina ovaj je postigao za tri. 

Brest je za razliku od starosedeoca znao da priča priče. U njima su se nalazile devojke dugih plavih kosa ponosne vile prostranih sibirskih ravnica, zavijali su tigrovi, mešali su se ljudi i  vukovi, deca su pevala pesme. 

Orah je često pokušavao da ga nagovori da mu priča o polarnoj svetlosti. Brest bi odbijao. Što je jedan više navaljivao, drugi je više odbijao. Na kraju bi umorni od nagovaranja obojica utonula u ćutanje i noćni mir. 

Brest nije spavao. Tugovao je za svetlošću koju nikada neće videti. Onu o kojoj su u njegovim granama ostavljeni tragovi daleke postojbine. Zamišljao bi plavo ljubičasto i  zeleno, beskrajni poj svetla u  igri najlepših boja koje je oko videlo. Onda bi bezglasno zaplakao.

 Niko ga nije čuo. Samo bi ptice koje su napravile gnezdo u njegovim granama stresle svoja mala srca, dok se niz nežne listove slivala rosa.

Orah je znao, ali je ćutao.

Ilustracija -crtež.

Priče satkane od 357 reči

 S početka decembra dok se nad uspavanim njivama vetar severac lagano budi, a
preko neba preleću jata ždralova i divljih gusaka samo njima znanim stazama,  do mene je stigla zbirka priča

,,Kratke priče  357- Priče satkane od 357 reči" .

357 reči moćnih poput broja koji nose  utkane su u pregršt autorskih tekstova među kojima se nalazi i moj kratkog naziva: ,,Priča". 

Ni lako, ni teško, pre bih rekla izazov za onoga ko drži pero u svojim rukama i ima potrebu da se izrazi pisanjem. 

Želela bih da se zahvalim organizatoru -  Književnim vertikalama na organizovanju konkursa i Udruženju nezavisnih pisaca Srbije na izdavaštvu ove zbirke. 

 

Priča: 

Na ispucalom, istrošenom asfaltu niz mrava je potvrđivao po ko zna koji put svoju dobro utabanu stazu. Za čudo u njihove putanje se nisu sudarale. Ako bi vešt posmatrač pažljivije pratio njihovo kretanje video bi da nikada jedan drugom ne staju na put ili ometaju korake ili otimaju plen. Tog dana je sve bilo uobičajeno. Onda je iznenada jedna kap sa neba podigla zemljani prah I napravila malu okruglu baricu. To je bio trenutak predaha. Negde ispod kore stare lipe našla su se dva druga iza kojih su ostali mnogi dani.

- Gde si? Od tebe se uteha dobija uvek. Nedostajao si mi ovih dana i tvoj glas obojen svim glasovima. Nedostajala su mi naša večernja gledanja u vedro nebo i čitanje zvezdanih tragova u sam osvit zore, pre početka radnog dana.

- I ti si meni nedostajao. Tvoj ohrabrujući osmeh i pružena prijatelljska ruka. Ispričaću ti priču.

- Priču? Uvek si pun priča. Pričaj.

- U mnoštvu buba u kome se nije moglo razlikovati ko je ko, izdvojila se jedna. Obična. Crna. Nije imala blistavih osobina, ni mnogo razuma, ali je bila grlena. Hvalila se gde god je stigla. Pronašla se u tamnim senkama u kojima je izgradila svoj izmišljeni svet. Iako nestvaran i nepostojeći za nju je to bio raj u koji samo ljudi veruju. Svakoga jutra se budila drugačija. Osveženija, svetlijih opnica ispod neletećih krila. Usudila se da se hvali kako ume da leti. Kako je nebo i sunce napajaju, kako se vetar poigrava s njenim krilima. Poredila se s letirovom sedefnom providnošću, s anđeoskom belinom i krhkošću tankog venecijanskog stakla načinjenog po najtajanstvenijim receptima starih majstora. Pokušavala je da osmehom Mona Lize opčini posmatrače.

Grlenila se svakoga jutra, objavljivala je nove vesti snagom panonskih dobošara na uglovima dugih širokih ulica. Zvonilo je nadaleko I naširoko. Neko je slušao, neko verovao, a neko nije. Svojih šest nogu je uzdizala i od njih stvarala vitkost balerininih koraka. Podizala se, ali je ipak svake večeri u san tonula kao buba.

- Dobra ti je priča. A naših šest nogu?

- Dobre su. Samo neka traju. Nema više kiše! Vidimo se opet. Čekaću neku novu priču.

 

Knjiga se može poručiti kod UNPS.

A glasa nigde

Naprežem  sluh u pokušaju da uhvatim

razgovor  slučajnih prolaznika

nevidljivi talasi donose magličaste tragove.

 

Hladnoća me trezni

to samo jesenja reč

raznosi hladan razgovor nestalih.

 

Zatvorenih okana prozori ćute

kapije obučene u sipkavi ogrtač

broje dane kada su u sreći otvarane.

 

A glasa nigde,

ulice puste, 

praznog daha odzvanjaju ehom bez zvuka.

Samo psi lutalice

bez laveži

tužnim očima prate senke mačaka

koje preko krovova  hode

u traženju 

predaka svijih nebeski trag.

Kružni let

 Na uskoj traci pored puta je u malim gomilama ležala vlažna  trava kojoj je život oduzelo veliko sečivo kosilice koju je stvorio čovek. Nemilosrdno je posekla  sve ne birajući. Nije se obazirala na vapaje stanovnika u korenju, nisu je pogađali uzdisaji poljskih miševa koji su svoj dom i skrovište nalazili u rupama ispod, kako su to ljudi govorili, korova.

Stradale su mlade stabljike trnjina i izdanci upornih bagremova. Ljudima se činilo da je traka puta šira i da je bezbednije da se poseče dosadno i uporno rastinje.

Celu sliku je kvarilo vitko stablo suncokreta koje je u novembarskom danu prkosilo poznoj jeseni svojim vedrim žutim cvetom.  Svoj dom je pronašao svega pedesetak centimetara udaljen od otkosa.

Dok se jutarnja magla svađala s mladim vetrom, uporno odbijajući da se podigne, samo je pažljivi slušalac mogao da čuje tihi monolog :

-Gde sam zalutao?

 Utakano u moje zeleno stablo  je stajalo  da  ću biti rođen u toploti leta, da ću pratiti svetlost sjajnog sunca preko plavog nebeskog svoda. Umesto toga imam beskrajnu  hladnu belinu. 

Ne znam do kad ću se dičiti žutim laticama svoje zabludele glave u potazi za istokom. Budim se zbunjen, neorijntisan, mislim da će se iz horizonta gde se nebo i zemlja spajaju izdići žuti sunčev disk,  a umesto njega... hlad i stud prožimaju moje telo.

 Šta je donelo moje seme na  vlagu  i nateralo ga da proklija? Da su mi braća i sestre pored mene, pa da se zlatimo na plodnoj njivi...

Sam sam. Bez svojih, otrgnut od vremena, a stvoren u nevreme.  Da me slučajni prolaznik ne okrzne pogledom ostao bih neprepoznatljiv i žutilu lišća mladih topola spremnih za zimski san

. Preko moje glave u tmurnoj noći preleću jata divljih gusaka. Dobro ih razumem. Najavljuju kraj novembra i belinu mraza. 

U nemoći sam. 

Bezvoljno izrastao iz semena.

Bezvoljno predat retkom  zubatom sunčevom zraku, uz saopštenje da seme neću dati.

 Bezvredan u svojoj bezvrednosti. 

Odbačen čak i od dosadnih čvoraka i rečnih galebova  koji jure za plugom traktora. Koga da jurim? Kome da govorim? Kome da se divim? 

 -Ehej, odakle si ti zalutao? Kako si stigao dovde? Baš ću da te uberem. Poslednji trag sunčane jeseni u maglovitom danu - rekao je čovek koji je na trenutak izašao iz toplote traktorske kabine da bi očistio plug od blata.

A iznad njih je u kružnom letu orao belorepan tražio svoj plen.

A zalutali slavuji će pevati

Udaljiću se od nevida

dok mi nad glavom vitla zmaj ognjenih krila

potonuću kroz magle snova

nekuda daleko u dubinu.

 

Rukama svojim ću sagraditi grad

za vile

vitezove

kmetove

i

beskućnike.

Tama će tinjati svetlošću svitaca u prvi sumrak

kroz duge hodnike blesnuće na tren 

uhvatiće je čistotom svojom 

stanovnici pozvani bezglasnom poštom.

Sedeću u uglu

vila 

vitez

kmet 

i beskućnik 

u duši mojoj naći  će mir

u slozi bezbrojnih dana oživeće sećanja,

a zalutali slavuji će pevati.

Pamtim kišni dan

 Iznad ispražnjenog ribnjaka se nadvilo jato ptica. Krupne i sitne  u blagoj jutarnjoj izmaglici liče na duše otrgnute od tela u radosnoj bezbrižnoj životnoj igri...Vitkih
tela, dugih vratova i brzih krila.

 Čaplje savršene beline, nogu zabodenih u žitki mulj. Nekе u  sletanju, nekе u poletanju, a nekе kljuna uprtog u nebo u zahvalnoj molitvi. 

Možda  u bezglasnom dozivanju jata u preletanju panonske ravnice.

Na pojedinim mestima su se zadržale barice vode. Hladne. Oko njih se brojna krila u bezbrojnim pokretima. 

Poštuju se. 

Bez dodira pernatih ruku pretvorenih u krila. Jedinstvene, izdignutih glava u radosti svojoj. 

Koliko bih dala za deo njihove radosti. Žvotno bogate. Imaju sve:

Slobodu. Radost.  Utabane puteve, skrivene avanture.

Nesvesne slučajnih prolaznika u  automobilima iz kojih izlazi dim.

Postideh se.

 Na sebe primih greh čovekov. Gde smo izgubili nit, granicu, ograničenje, strah?

A priroda pamti. Nekada su sivu liniju puta pratila stabla bagremova i dudova. 

Nestali su, pridružili se precima panonskim, sa tek pokojom zabeleškom u nekoj zaboravljenoj na tavanu izgubljenoj knjizi s posvetom.

U trenu sitna jesenja kiša dotaknu staklo autobusa. Skrenuh pogled, kapi  dodirnuše belinu perja. Vrat se izvi još više prema nebu.

 

Zaboravih bagremove

pored puta obojenog bezbrojnim koracima

zaboravih zelenu granu detinjstva

u izmaglici prošlih dana 

 

zaboravih dane radosti

pod rukom bogobojažljivom

 

zaboravih vrapče  nejakih krila

nepovratno iz gnezda izgubljenog

 

zaboravih gomile lipovog 

izmrvljenog  lišća i  smeh dece

 

zaboravih stranputice,  padanja i ustajanja

pamtim  kišni dan.

Zbornik deci s ljubavlju - Kreativna radionica Balkan

 S radošću se prima i čita svaki Zbornik Kreativne radionice Balkan. Ovih dana je


do mene stigao primerak

,,Zbornik deci s ljubavlju".

Kome ako ne deci?

 Zelenih korica kao ljubav prema prirodi, životu, moći zelenoj koja je opčinjavala mnoge. Lorka je pevao,,Zeleno, volim te zeleno", svi koji smo imali sreću da se nađemo u ovom jedinstvenoj antologiji pevamo u isti glas onima koje najviše volimo- našoj deci, a knjiga  će pronaći svoje puteve do mnoge dece. Ostaće kao zalog jednog vremena i posvećenosti najvećoj vrednosti čovečanstva. 

Citiram (umesto pogovora)

,,Doba u kome živimo donosi nove, do sada nepoznate izazove.

Životi nam se menjaju.

Da ne bi nestalo života na planeti, dragi roditelji, bake  i deke,

učite decu od malih nogu da budu odgovorna

prema sebi i prema drugima

te tako odrastaju u dobre i odgovorne ljude."

 

Rado se odazivam svakom pozivu moje izdavačke kuće da učestvujem u  njihovim  projektima. U ovom učestvujem sa pričom: ,,Plavko" i pesmom ,,Htela bih ti dati" .

Hvala Vama koji odvajate vreme da ih pročitate.

Plavko

Leta smo obožavali: bose noge, lagani šorcevi i duša puna osmeha. Ako su deca iz komšiluka imala vrednije igračke i bolje patike, mi smo prvi dobili bicikl. Plava boja je u sebi sadržala nebo, more i ptičji poj. Plavo se stopilo s mojim očima. Bratove crne su meko dodirivale i milovale bogatstvo plavog. Otac je stajao na asfaltu ispred kuće. Usne su se razvukle u najlepši osmeh koji se može zapamtiti. Naša radost je prešla na njega. Gledao nas je s ponosom. Brat i ja smo se smenjivali u vožnji. Jedan krug od naše kuće do ugla, pa smena i tako...

Želeli smo da se pohvalimo deci iz komšiluka, ali smo znali da ćemo morati i deliti. Naš otac je očekivao to od nas. Nismo vaspitavani za sebičluk. Isprva je sve išlo dobro. Otac je organizovao smene. Sva deca su čekala i mi smo čekali. Onda je otac ušao unutra, da se odmori posle treće smene rada u fabrici.

Ona je došla na red. Sela je na bicikl, pa do ugla, ali umesto da okrene nestala je. Nastala je velika pometnja. Naš deo ulice je bio najkraći, onaj je bio dug. Trčali smo do ugla. U daljini nazirala plava tačka. Posle je i tačka nestala. Odjednom se sreća pretvorila u nezaustavljivu tugu. Minuti su trajali kao sati. Kada se najzad plava svetlost pojavila na suprotnoj stani, oči su isplakale potoke. Bicikl je imao iskrivljen korman, a devojčica krvavo oderano koleno. Nije mi kolena bilo žao. Neutešno sam oplakivala bol plavog bicikla.

Nemoć je prerasla u bes. Kada je Plavko iskrivljeno pao na zemlju zanemela sam, a ridaji su pokuljali iz dubine moje dečje duše. Brat je bio spreman da brani svoje. Tata je izašao. Bez reči grdnjeje uzeo bicikl i alat. Uskoro je Plavko bio spreman za vožnju. Krasila ga je ogrebotina na kormanu.

Kasnije su došli neki drugi dvotočkaši, ali je samo jedan bio Plavko.

Htela bih ti dati

htela bih ti dati

svo nebo sveta

bogatstvo planina

mrežu sigurnih puteva

cveće

uvijeno u jutarnju rosu

htela bih ti dati

vlat pšenice kad naliva zrno

pticu u niskom letu

sazvežđa daleka

zrno pustinjskog peska

što put nađe u kapi kiše

htela bih ti dati

svežanj ključeva čuvara

što čuvaju izgubljene duše

mogu ti dati ovo malo

vode na mom dlanu

pa napojen

osvajaj svet 

 

Hvala Kreativnoj radionici Balkan.

Knjiga se može poručiti na sajtu Kreativna radionica Balkan. 

S nestrpljenjm čekam sledeći projekat.

Plavi dan

Dopuštam kapcima da dotaknu dno

dopuštam dnu da izbaci  blato

dopuštam blatu da da poteče ulicom snova

dopuštam snovima da otkriju strah

dopuštam strahu  da narasta do korita reke

dopuštam koritu da produbi tok

dopuštam toku da ponese reči

dopuštam rečima da rane srce

dopuštam srcu da dotakne razum

dopuštam razumu da ohladi glavu

dopuštam glavi da pokrene kapke 

dopuštam kapcima da otkriju oko

dopuštam oku da gleda plavo

dopuštam plavom da   boji dan.

Ništa i sve

 Dok me metalna kutija nosi uglačanim putevima i dobro znanim stazama, pratim

užurbani rad velikih mašina na panonaskim njivama. 

Zvuk ne dopire.  

Slika je jedina veza sa spoljašnjim svetom. Na sivoj traci tragovi velikih točkova  kroz gomilice raskvašene zemlje u obliku masnog crnog blata, otežavaju put točkovima.   

Prelećem preko uzoranih njiva, ostavljenih da čekaju proleće, preko tankih linija koje skrivaju zrna pšenice, sive linije puta,  do drvene  polomljene ograde. Opasana je žicom. Ne skriva svoje stanovnike, pušta ih i oslobađa stega. Krdo krava u svojim pohodima na nisku travu i ostatke  ubranih kukuruza. Iza njih, stado ovaca slobodno u svojim dugim dnevnim šetnjama, pokrivenih tela  novonaraslom vunom, šeta lagano prebrojavajući zalogaje. Jaganjci prerasli u šilježa, ne zna se ko je ko. Tumaraju slatinom čupkajući sve na šta naiđu. 

A onda, poput bleska, tri konja odvojena betonskim stubovima i debelom žicom od slobode polja, stoje u tišini pored nečega. Pratim pogledom, izvijam glavu i žalim što mi vrat nije duži. Stoje pognutih glava. Čini se da se došaptavaju, govore samo njima znanim jezikom. Izoštravam čula, tražim od njih sve i ono što mi ne mogu dati. 

Braonkasta gomila na sivom blatu. Krajičkom oka hvatam i slažem u sećanje: izdahnuo je jedan od njih. Predao telo zemlji od koje je potekao, a oni u ćutnji svojih konjskih vilica pevaju nemušto opelo. 

Zatvaram oči i vraćam vlagu očiju svojih u dubinu. Poput pauka oko sebe pletem nevidljivi plašt.
Ne želim da me neko prozre, vidi moju slabost, nemirenje s neminovnim. Ostajem na trenutak sama negde daleko gde sve ima smisla, a razlike ne postoje. 

Otvaram oči. 

Uskoro stižem. 

Utapam se u dan koji će doneti...

Ilustracija: slika na svili

Zemlja snova

 U tišini nedeljnog popodneva kada se san hvatao na kapke mnogih, gledao je u svoje ruke. Isprane dugotrajnim radom, izbrazdane teškim linijama koje mu je doneo život. 

Sve što je stajalo ispred njega je prihvatio kao nešto što je nezaobilazno.  Izbegavao je suočavanje, odupiranje, nemirenje, jednostavno išao je linijom koja nije stavrala otpor. 

Sa današnjim danom stizala su nova pitanja. Savladavale su ga sumnje, premeravanja mu nisu davala mira. 

Zašto baš njemu, zašto se zvezde na nebu nisu drugačije rasporedile onoga dana kada se rodio? Možda bi mu to bila prilika da mu život bude drugačiji. 

Voleo je  životinje više nego ljude. Možda zbog toga što su ćutale na sve što im je rekao ili što su podnosile sve njegove ispade kojih je bilo, ako bi se ispred njega našla čašica više. 

Nije hteo to. 

Želeo je mir pod nebom, svetlost sunca i sjaj mladog meseca, ali život je hteo drugo. Ispred njega su se dogodili  pogrešni ljudi, pogrešne savete je primao, pogrešno je rasuđivao. 

Sve je bilo pogrešno. 

Pogrešan je bio i njegov život.

Iako je svetlost Sunca dodirivala njegovo izbrazdano lice, nije mu  davala optimizam. Pritiskala ga je svaka bora na licu, a njihovi  rezovi  su dosezali do skrivenih unutrašnjih dubina nastanjenih najčudnijim stvorenjima koje ljudsko oko nikada nije videlo. 

Stavio je obe šake na lice. U trenu je storio tamu, izjednačio je sa onom skrivenom i samo na tren dozvolio osećaju krivice da preplavi telo. Bio je kriv za neostvartene snove- oduvek se smatrao suviše pametnim za učenje,  izgubljenu porodicu- nije imao razumevanja za osobu pored sebe ni za stvaranje sopstvenih potomaka, teške reči koje je u svojoj jarosti izgovarao poslednjim drugovima...

Protresao je glavu, rasterao misli.

Uklučio je radio, pojačao lokalnu stanicu, dobro potegao iz poluprazne flaše i stisnutih očiju otputovao u zemlju snova.  Jedino se tamo dobro osećao.

A otac- baba

O miholjskom letu,

Pripovedaše stari,

 

Kukuruz se uz pesmu brao

Žito se sejalo žuljevitom rukom paora

A žene u pletene korpe ređale cipovke hleba

Pokrivene devojačkim belim vezom.

 

O miholjskom letu,

Pripovedaše stari

 

Srne su staze skrivale 

Pred prvom lovačkom puškom

Sivi zec se dahom maskirao

A fazan na grani drveta snove o proleću sanjao

 

O miholjskom letu,

Pripovedaše stari,

 

Komšije se poštovale, 

Braća pod krovom živela zajedno

Sestre delile koru hleba

Deca šaptala bajke u traženju sna, 

Majka je bila majka

A otac - baba.

Fotografija. Dragan Đukanović- Tršić- kuća Vukova

Negde

 

Dok se sitne kišne kapi lagano slivaju po utabanim stazama limenog krvova pokušavam da uhvatim misli.
Slobodne su. Lebde negde daleko u visinama koje mi nisu pristupačne.

Kroz prozor gledam dve ptice. Ne prepoznajem ih. Visoko su na nebu. Sivilo oblaka se stopilo sa tamnom bojom perja.

Lete.

Čini se da se igraju.

Same. Bez posmatrača i uljeza kakva sam ja. Podižu se i spuštaju samo na kratko menjajući visinu. Krilima svojim i letom golicaju moju maštu. Da li je to ljubav, drugarski ples ili je zov prirode utkao svoje puteve u pokrete njihovih krila, ne znam. Ostajem uskraćena. Ipak čujem cvrkut, vrisku ili gugut, uvijen u tasnovitost belih ogrtača koje mlade nose na venčanjima obrubljene sitnim belim vezom. Prizor dostojan kakvog kralja ili princeze, a meni se pruža.

Putevi me sa nebeskih visina tajnama života vraćaju na tlo. Teška sam. Duša mi je teška. U svojim dubinama nosim žal za licima koja nedostaju. Svakog avgusta isto. Svakog oktobra isto. Nedostajanje. Sivo donosi novu pretnju. Opasnost . Bliži se još jedno nedostajanje, ovoga puta potmulo I tajno. Obuzelo je nekadašnju lepoticu. Bolest bez milodti joj je izbrisala sećanje. Ne poznaje me. Ne poznaje svoj porod, živi u danu kada u svojoj mladosti bila bolesna. Jasnim koracima mi kroz misli tutnji :

,, - Idem kod svoje mame, ona će se brinuti za mene. Njoj ću sve rećei. Ona će mi pomoći. Sada je sedamdeseta godina. Bolesna sam , ne mogu da hodam. Majko – pomozi mi.

Slušaj; nju je neko uvračao. Idi do one žene. Živi u maloj kući pored groblja. Odnesi ovo što si našla. Kaži joj sve, sve će joj se kazati.

Moja majko...išla si. Rekla ti je da ideš do grobljanske raskrsnice, da se ne okrećeš kada te pozove neka žena, da žuriš pravo kući. Idi opet, molim te, idi, da mi bude bolje...idi..majko...idi...majko. Kazala si da ćeš doći, da me vodiš dođi majko...čekam te… “ . Na tren kraći od treptaja surova bolest joj je darivala  svest: Čime sam ja to zaslužila? Čime? …

Da bi je opet surovo obuzeo.

Kakva se to strašna demencija nadvila nad krhkim telom? Tugo moja! Majko moja, ti koja mi nedostaješ ovih pustih godina. Hoćeš li izaći pred nju, da joj pomogneš, otvoriš joj vrata?

Uzimam makaze. Brzim rezovima skidam sa ružinih grmova posustale krupne poluuvele ružine glave. Talože se jedna preko druge. Glave im se oslanjaju na tuđe trnje, a ipak ponizno ćute. Bodu mi prste iako ih hvatam odmah ispod baršunastih cvetova. Još ona tamnocrvena pored zida na severnoj strani. Tamo su začudo one najkrupnije koje ostaju bez cvetova na dan jesenjih zadušnica.

Pronalazim misli. Tu su i tamo gde spavaju uspavani, gde nedostajanje ne umanjuje svoju vrednost iako godine prolaze.

Poslednji struk se našao u beloj plastičnoj kesi. Ostavljam makaze, sadržaj istresam u crnu kantu i brzo spuštam poklopac.

A ptice su i dalje u nebeskim visinama.

Cvetak žuti

Kroz  travu opustošenih vlati     

Stradalih od letnje duge suše

Sasvim neprimetno 

Čiste duše 

Izrastao preko noći 

Krokus žuti.

Raskrilio lati

Dodirnuo  svetlo nebeskih visina

Lice darovao nebu plavom 

Zasenio kišne kapi

Lepotom lika svoga.

Iznenada sasvim

Neznano otkuda

Krupna šapa bez biranja staze

Nagazi cvetak žut.

Spreman na san pogleda

Ženu bez sjaja u oku

Zalutalu  u danu prošlom.

Pa zajedno krenuše na put.