Šta ostaje posle poraza ?
Pobeda?
Posle izgubljenih i dobijenih
ideala?
Posle razbojništva?
Pravde?
Šta ostaje posle izrečenih pitanja?
Dobijenih odgovora ?
Šta ostaje posle udaha?
Izdaha?
Kuda putuju sećanja?
Gde se skrivaju lepe reči?
Kuda nestaju usamljene duše?
Kako se u magli pronalazi svetlo?
Kada posle pada dolazi uspon?
Kuda vode izgubljeni putevi?
Šumske staze?
Kroz koje mračne ulice putuju misli?
Kuda odlaze pesme
zaboravljenih pesnika?
Kuda nas odvoze nevidljivi brodovi ?
obučeni u gorke reči.
Ponekad skriveni na tajnom zadatku
uvijenom u neraspletivu mrežu.
Ponekad jasni,
obavijeni lošom glumom.
Otvoreno gledaju prolaznika u oči
bez treptaja i sjaja dalekih sunaca.
Ostajem prolaznik u neprolazu
nevida
nedovršenih poslova
neispunjenih želja
neobavljenih htenja.
Tragam.
Ilustracija : Jerusalimski park
fotografija Dragan Đukanović
Pamtile su mnogo i dugo. Njhova zemljana tela su ispraćela i dočekivala vlasnike s bojnih polja, radovale se s njima, plakale sasvim tiho u dubini zemljanih duša toliko neupadljivo da se samo u poznim noćnim satima čulo tiho pucketanje mehurića vazduha utkanih u njihove temelje. Sve je to polako obuzimala sadašnjost.
Kuća obojena zelenom, koja se u narodu zove rezeda, sa davno izgubljenim sjajem, se pod uticajem godina ljuštila. Kući to nije smetalo. Bila je najglasnija. Rugala se starijim, gledala njihove zemljane zidove kako se urušavaju i činila sve da se ostale dve osećaju lošije nego što je to zaista bilo. Njeni zidovi su se držali najbolje. Nju su vlasnici poslednju napustili, pa se hvalila se njihovim skorim vraćanjem.
Roze kuća je odavno ostala bez prednjeg zida tako da su se videli molerajem ispunjeni zidovi. Time se posebno hvalila. Nije bilo lako ni jednostavno napraviti moleraj. Majstorica bi uzimala mustre. Ako ih je bilo više šara je bila bolja. Stavljale su se jedna preko druge , pa bi tako nastajala bogata slika. Boja se kupovala na grame u farbarama. Bila je jaka. Takozvana cement. Nju su mogle da priušte samo gazdačke kuće. Rastvarala se u mleku, pa je posle moleraja kuća mirisala posebnom notom. Molerisanje je dugo trajalo. Majstorica se morala hraniti, pojiti i usluživati najfinijim kolačima koji su se inače pravili samo o slavama i svadbama. Povezane glave su se gubile pred molerajem, a šareniš marama se nije primećivao od lepote zidova. Moleraj bi trajao godinama, te domaćica nije žalila truda usluživanja majstorice. Zaista. Na očuvanim mestima bi se videle šare koje su podsećale na mozaike rimskih palata sa zelenim srcstim listovima puzavica koje su se pele od poda do tavanice. Roze kuća se držala gordo pred naletima vetra i grakom crnih vrana koje su nadletale aveniju.
Najtiša je bila kuća bez boje. Najmanja, sa davno izgubljenom prednjom stranom. Prolaznik bi jasno video zemljanu paorsku peć u prednjoj sobi. Ona je znala najviše. Krila je mudrost u svojoj tišini i samo retkima je dozvoljavala da prodru u njenu unutrašnjost. Ona je davala toplotu. Pored nje je začinjao i rastao život. Pored nje je nestajao život. Pored nje su se radovali i pričali priče. Dok su ostale dve bile bez posetilaca, kod nje, na prostoru do zida , gde se moglo spavati u zimskim noćima kada su polja bila pokrivena snegom, je dolazio seoski mačak praćen bezglasnom muzikom koju su stvarala dva patuljka, nevidljiva ljudima i zlim dušama. Mačak bi tada preo, a patuljci bi svojim vrednim rukama otkali mrežu od mesečine i praha dalekih zvezda. Nju su svakoga jutra darivali jatima divljih gusaka i patkama gluvarama kao bi izbegli pucnje lovaca.
Kuća bez boje bi tada tonula u miran san ne obazirući se na grdnje ostale dve koje nisu znale šta se dešava pod istrošenim crepovima.
Znala je dobro da je trajanje zemaljsko kratko, da se otišli vlasnici neće vratiti i da nije daleko njihovo potonuće u tamu.
Teško je rastao, stablo mu se opiralo velikoj toploti, pa je više obitavao nego rastao. Davao je i plodove. Sitne, ali tankih ljuski koje su se lako skidale. Darovao ih je svima koji su tuda prolazili. Na svojim vrhovima je uvek zadržavao nekoliko plodova uvijenih u neraspukle suve i gorke omote, koji su prizivali vrane u vremenu kada na ulici nije bilo ljudi.
Potajno je priželjkivao klupu pored svog stabla. Tek bi ponekad čuo razgovor prolaznika koji bi govorili sami sa sobom ili bi na uhu držali neku spravicu, pa pričali u nju. Događalo se i da komšinice posle popijene kafe razmene još koju reč ispod njegove krošnje. Ipak, bio je usamljen.
Odjednom, mesto s leve strane se napunilo. Tu je posađen sibirski brest, samo zato što brzo raste i što daje mnogo hladovine.
Zaista.
Brest je rastao trostrukom orahovom brzinom. Ono što je on postigao za deset godina ovaj je postigao za tri.
Brest je za razliku od starosedeoca znao da priča priče. U njima su se nalazile devojke dugih plavih kosa ponosne vile prostranih sibirskih ravnica, zavijali su tigrovi, mešali su se ljudi i vukovi, deca su pevala pesme.
Orah je često pokušavao da ga nagovori da mu priča o polarnoj svetlosti. Brest bi odbijao. Što je jedan više navaljivao, drugi je više odbijao. Na kraju bi umorni od nagovaranja obojica utonula u ćutanje i noćni mir.
Brest nije spavao. Tugovao je za svetlošću koju nikada neće videti. Onu o kojoj su u njegovim granama ostavljeni tragovi daleke postojbine. Zamišljao bi plavo ljubičasto i zeleno, beskrajni poj svetla u igri najlepših boja koje je oko videlo. Onda bi bezglasno zaplakao.
Niko ga nije čuo. Samo bi ptice koje su napravile gnezdo u njegovim granama stresle svoja mala srca, dok se niz nežne listove slivala rosa.
Orah je znao, ali je ćutao.
Ilustracija -crtež.
,,Kratke priče 357- Priče satkane od 357 reči" .
357 reči moćnih poput broja koji nose utkane su u pregršt autorskih tekstova među kojima se nalazi i moj kratkog naziva: ,,Priča".
Ni lako, ni teško, pre bih rekla izazov za onoga ko drži pero u svojim rukama i ima potrebu da se izrazi pisanjem.
Želela bih da se zahvalim organizatoru - Književnim vertikalama na organizovanju konkursa i Udruženju nezavisnih pisaca Srbije na izdavaštvu ove zbirke.
Priča:
Na ispucalom, istrošenom asfaltu niz mrava je potvrđivao po ko zna koji put svoju dobro utabanu stazu. Za čudo u njihove putanje se nisu sudarale. Ako bi vešt posmatrač pažljivije pratio njihovo kretanje video bi da nikada jedan drugom ne staju na put ili ometaju korake ili otimaju plen. Tog dana je sve bilo uobičajeno. Onda je iznenada jedna kap sa neba podigla zemljani prah I napravila malu okruglu baricu. To je bio trenutak predaha. Negde ispod kore stare lipe našla su se dva druga iza kojih su ostali mnogi dani.
- Gde si? Od tebe se uteha dobija uvek. Nedostajao si mi ovih dana i tvoj glas obojen svim glasovima. Nedostajala su mi naša večernja gledanja u vedro nebo i čitanje zvezdanih tragova u sam osvit zore, pre početka radnog dana.
- I ti si meni nedostajao. Tvoj ohrabrujući osmeh i pružena prijatelljska ruka. Ispričaću ti priču.
- Priču? Uvek si pun priča. Pričaj.
- U mnoštvu buba u kome se nije moglo razlikovati ko je ko, izdvojila se jedna. Obična. Crna. Nije imala blistavih osobina, ni mnogo razuma, ali je bila grlena. Hvalila se gde god je stigla. Pronašla se u tamnim senkama u kojima je izgradila svoj izmišljeni svet. Iako nestvaran i nepostojeći za nju je to bio raj u koji samo ljudi veruju. Svakoga jutra se budila drugačija. Osveženija, svetlijih opnica ispod neletećih krila. Usudila se da se hvali kako ume da leti. Kako je nebo i sunce napajaju, kako se vetar poigrava s njenim krilima. Poredila se s letirovom sedefnom providnošću, s anđeoskom belinom i krhkošću tankog venecijanskog stakla načinjenog po najtajanstvenijim receptima starih majstora. Pokušavala je da osmehom Mona Lize opčini posmatrače.
Grlenila se svakoga jutra, objavljivala je nove vesti snagom panonskih dobošara na uglovima dugih širokih ulica. Zvonilo je nadaleko I naširoko. Neko je slušao, neko verovao, a neko nije. Svojih šest nogu je uzdizala i od njih stvarala vitkost balerininih koraka. Podizala se, ali je ipak svake večeri u san tonula kao buba.
- Dobra ti je priča. A naših šest nogu?
- Dobre su. Samo neka traju. Nema više kiše! Vidimo se opet. Čekaću neku novu priču.
Knjiga se može poručiti kod UNPS.
Naprežem sluh u pokušaju da uhvatim
razgovor slučajnih prolaznika
nevidljivi talasi donose magličaste tragove.
Hladnoća me trezni
to samo jesenja reč
raznosi hladan razgovor nestalih.
Zatvorenih okana prozori ćute
kapije obučene u sipkavi ogrtač
broje dane kada su u sreći otvarane.
A glasa nigde,
ulice puste,
praznog daha odzvanjaju ehom bez zvuka.
Samo psi lutalice
bez laveži
tužnim očima prate senke mačaka
koje preko krovova hode
u traženju
predaka svijih nebeski trag.
Stradale su mlade stabljike trnjina i izdanci upornih bagremova. Ljudima se činilo da je traka puta šira i da je bezbednije da se poseče dosadno i uporno rastinje.
Celu sliku je kvarilo vitko stablo suncokreta koje je u novembarskom danu prkosilo poznoj jeseni svojim vedrim žutim cvetom. Svoj dom je pronašao svega pedesetak centimetara udaljen od otkosa.
Dok se jutarnja magla svađala s mladim vetrom, uporno odbijajući da se podigne, samo je pažljivi slušalac mogao da čuje tihi monolog :
-Gde sam zalutao?
Utakano u moje zeleno stablo je stajalo da ću biti rođen u toploti leta, da ću pratiti svetlost sjajnog sunca preko plavog nebeskog svoda. Umesto toga imam beskrajnu hladnu belinu.
Ne znam do kad ću se dičiti žutim laticama svoje zabludele glave u potazi za istokom. Budim se zbunjen, neorijntisan, mislim da će se iz horizonta gde se nebo i zemlja spajaju izdići žuti sunčev disk, a umesto njega... hlad i stud prožimaju moje telo.
Šta je donelo moje seme na vlagu i nateralo ga da proklija? Da su mi braća i sestre pored mene, pa da se zlatimo na plodnoj njivi...
Sam sam. Bez svojih, otrgnut od vremena, a stvoren u nevreme. Da me slučajni prolaznik ne okrzne pogledom ostao bih neprepoznatljiv i žutilu lišća mladih topola spremnih za zimski san
. Preko moje glave u tmurnoj noći preleću jata divljih gusaka. Dobro ih razumem. Najavljuju kraj novembra i belinu mraza.
U nemoći sam.
Bezvoljno izrastao iz semena.
Bezvoljno predat retkom zubatom sunčevom zraku, uz saopštenje da seme neću dati.
Bezvredan u svojoj bezvrednosti.
Odbačen čak i od dosadnih čvoraka i rečnih galebova koji jure za plugom traktora. Koga da jurim? Kome da govorim? Kome da se divim?
-Ehej, odakle si ti zalutao? Kako si stigao dovde? Baš ću da te uberem. Poslednji trag sunčane jeseni u maglovitom danu - rekao je čovek koji je na trenutak izašao iz toplote traktorske kabine da bi očistio plug od blata.
A iznad njih je u kružnom letu orao belorepan tražio svoj plen.
Udaljiću se od nevida
dok mi nad glavom vitla zmaj ognjenih krila
potonuću kroz magle snova
nekuda daleko u dubinu.
Rukama svojim ću sagraditi grad
za vile
vitezove
kmetove
i
beskućnike.
Tama će tinjati svetlošću svitaca u prvi sumrak
kroz duge hodnike blesnuće na tren
uhvatiće je čistotom svojom
stanovnici pozvani bezglasnom poštom.
Sedeću u uglu
vila
vitez
kmet
i beskućnik
u duši mojoj naći će mir
u slozi bezbrojnih dana oživeće sećanja,
a zalutali slavuji će pevati.
Čaplje savršene beline, nogu zabodenih u žitki mulj. Nekе u sletanju, nekе u poletanju, a nekе kljuna uprtog u nebo u zahvalnoj molitvi.
Možda u bezglasnom dozivanju jata u preletanju panonske ravnice.
Na pojedinim mestima su se zadržale barice vode. Hladne. Oko njih se brojna krila u bezbrojnim pokretima.
Poštuju se.
Bez dodira pernatih ruku pretvorenih u krila. Jedinstvene, izdignutih glava u radosti svojoj.
Koliko bih dala za deo njihove radosti. Žvotno bogate. Imaju sve:
Slobodu. Radost. Utabane puteve, skrivene avanture.
Nesvesne slučajnih prolaznika u automobilima iz kojih izlazi dim.
Postideh se.
Na sebe primih greh čovekov. Gde smo izgubili nit, granicu, ograničenje, strah?
A priroda pamti. Nekada su sivu liniju puta pratila stabla bagremova i dudova.
Nestali su, pridružili se precima panonskim, sa tek pokojom zabeleškom u nekoj zaboravljenoj na tavanu izgubljenoj knjizi s posvetom.
U trenu sitna jesenja kiša dotaknu staklo autobusa. Skrenuh pogled, kapi dodirnuše belinu perja. Vrat se izvi još više prema nebu.
Zaboravih bagremove
pored puta obojenog bezbrojnim koracima
zaboravih zelenu granu detinjstva
u izmaglici prošlih dana
zaboravih dane radosti
pod rukom bogobojažljivom
zaboravih vrapče nejakih krila
nepovratno iz gnezda izgubljenog
zaboravih gomile lipovog
izmrvljenog lišća i smeh dece
zaboravih stranputice, padanja i ustajanja
pamtim kišni dan.
,,Zbornik deci s ljubavlju".
Kome ako ne deci?
Zelenih korica kao ljubav prema prirodi, životu, moći zelenoj koja je opčinjavala mnoge. Lorka je pevao,,Zeleno, volim te zeleno", svi koji smo imali sreću da se nađemo u ovom jedinstvenoj antologiji pevamo u isti glas onima koje najviše volimo- našoj deci, a knjiga će pronaći svoje puteve do mnoge dece. Ostaće kao zalog jednog vremena i posvećenosti najvećoj vrednosti čovečanstva.
Citiram (umesto pogovora)
,,Doba u kome živimo donosi nove, do sada nepoznate izazove.
Životi nam se menjaju.
Da ne bi nestalo života na planeti, dragi roditelji, bake i deke,
učite decu od malih nogu da budu odgovorna
prema sebi i prema drugima
te tako odrastaju u dobre i odgovorne ljude."
Rado se odazivam svakom pozivu moje izdavačke kuće da učestvujem u njihovim projektima. U ovom učestvujem sa pričom: ,,Plavko" i pesmom ,,Htela bih ti dati" .
Hvala Vama koji odvajate vreme da ih pročitate.
Plavko
Leta smo obožavali: bose noge, lagani šorcevi i duša puna osmeha. Ako su deca iz komšiluka imala vrednije igračke i bolje patike, mi smo prvi dobili bicikl. Plava boja je u sebi sadržala nebo, more i ptičji poj. Plavo se stopilo s mojim očima. Bratove crne su meko dodirivale i milovale bogatstvo plavog. Otac je stajao na asfaltu ispred kuće. Usne su se razvukle u najlepši osmeh koji se može zapamtiti. Naša radost je prešla na njega. Gledao nas je s ponosom. Brat i ja smo se smenjivali u vožnji. Jedan krug od naše kuće do ugla, pa smena i tako...
Želeli smo da se pohvalimo deci iz komšiluka, ali smo znali da ćemo morati i deliti. Naš otac je očekivao to od nas. Nismo vaspitavani za sebičluk. Isprva je sve išlo dobro. Otac je organizovao smene. Sva deca su čekala i mi smo čekali. Onda je otac ušao unutra, da se odmori posle treće smene rada u fabrici.
Ona je došla na red. Sela je na bicikl, pa do ugla, ali umesto da okrene nestala je. Nastala je velika pometnja. Naš deo ulice je bio najkraći, onaj je bio dug. Trčali smo do ugla. U daljini nazirala plava tačka. Posle je i tačka nestala. Odjednom se sreća pretvorila u nezaustavljivu tugu. Minuti su trajali kao sati. Kada se najzad plava svetlost pojavila na suprotnoj stani, oči su isplakale potoke. Bicikl je imao iskrivljen korman, a devojčica krvavo oderano koleno. Nije mi kolena bilo žao. Neutešno sam oplakivala bol plavog bicikla.
Nemoć je prerasla u bes. Kada je Plavko iskrivljeno pao na zemlju zanemela sam, a ridaji su pokuljali iz dubine moje dečje duše. Brat je bio spreman da brani svoje. Tata je izašao. Bez reči grdnjeje uzeo bicikl i alat. Uskoro je Plavko bio spreman za vožnju. Krasila ga je ogrebotina na kormanu.
Kasnije su došli neki drugi dvotočkaši, ali je samo jedan bio Plavko.
Htela bih ti dati
htela bih ti dati
svo nebo sveta
bogatstvo planina
mrežu sigurnih puteva
cveće
uvijeno u jutarnju rosu
htela bih ti dati
vlat pšenice kad naliva zrno
pticu u niskom letu
sazvežđa daleka
zrno pustinjskog peska
što put nađe u kapi kiše
htela bih ti dati
svežanj ključeva čuvara
što čuvaju izgubljene duše
mogu ti dati ovo malo
vode na mom dlanu
pa napojen
osvajaj svet
Hvala Kreativnoj radionici Balkan.
Knjiga se može poručiti na sajtu Kreativna radionica Balkan.
S nestrpljenjm čekam sledeći projekat.
dopuštam dnu da izbaci blato
dopuštam blatu da da poteče ulicom snova
dopuštam snovima da otkriju strah
dopuštam strahu da narasta do korita reke
dopuštam koritu da produbi tok
dopuštam toku da ponese reči
dopuštam rečima da rane srce
dopuštam srcu da dotakne razum
dopuštam razumu da ohladi glavu
dopuštam glavi da pokrene kapke
dopuštam kapcima da otkriju oko
dopuštam oku da gleda plavo
dopuštam plavom da boji dan.
Dok me metalna kutija nosi uglačanim putevima i dobro znanim stazama, pratim
Zvuk ne dopire.
Slika je jedina veza sa spoljašnjim svetom. Na sivoj traci tragovi velikih točkova kroz gomilice raskvašene zemlje u obliku masnog crnog blata, otežavaju put točkovima.
Prelećem preko uzoranih njiva, ostavljenih da čekaju proleće, preko tankih linija koje skrivaju zrna pšenice, sive linije puta, do drvene polomljene ograde. Opasana je žicom. Ne skriva svoje stanovnike, pušta ih i oslobađa stega. Krdo krava u svojim pohodima na nisku travu i ostatke ubranih kukuruza. Iza njih, stado ovaca slobodno u svojim dugim dnevnim šetnjama, pokrivenih tela novonaraslom vunom, šeta lagano prebrojavajući zalogaje. Jaganjci prerasli u šilježa, ne zna se ko je ko. Tumaraju slatinom čupkajući sve na šta naiđu.
A onda, poput bleska, tri konja odvojena betonskim stubovima i debelom žicom od slobode polja, stoje u tišini pored nečega. Pratim pogledom, izvijam glavu i žalim što mi vrat nije duži. Stoje pognutih glava. Čini se da se došaptavaju, govore samo njima znanim jezikom. Izoštravam čula, tražim od njih sve i ono što mi ne mogu dati.
Braonkasta gomila na sivom blatu. Krajičkom oka hvatam i slažem u sećanje: izdahnuo je jedan od njih. Predao telo zemlji od koje je potekao, a oni u ćutnji svojih konjskih vilica pevaju nemušto opelo.
Zatvaram oči i vraćam vlagu očiju svojih u dubinu. Poput pauka oko sebe pletem nevidljivi plašt.
Ne želim da me neko prozre, vidi moju slabost, nemirenje s neminovnim. Ostajem na trenutak sama negde daleko gde sve ima smisla, a razlike ne postoje.
Otvaram oči.
Uskoro stižem.
Utapam se u dan koji će doneti...
Ilustracija: slika na svili
Sve što je stajalo ispred njega je prihvatio kao nešto što je nezaobilazno. Izbegavao je suočavanje, odupiranje, nemirenje, jednostavno išao je linijom koja nije stavrala otpor.
Sa današnjim danom stizala su nova pitanja. Savladavale su ga sumnje, premeravanja mu nisu davala mira.
Zašto baš njemu, zašto se zvezde na nebu nisu drugačije rasporedile onoga dana kada se rodio? Možda bi mu to bila prilika da mu život bude drugačiji.
Voleo je životinje više nego ljude. Možda zbog toga što su ćutale na sve što im je rekao ili što su podnosile sve njegove ispade kojih je bilo, ako bi se ispred njega našla čašica više.
Nije hteo to.
Želeo je mir pod nebom, svetlost sunca i sjaj mladog meseca, ali život je hteo drugo. Ispred njega su se dogodili pogrešni ljudi, pogrešne savete je primao, pogrešno je rasuđivao.
Sve je bilo pogrešno.
Pogrešan je bio i njegov život.
Iako je svetlost Sunca dodirivala njegovo izbrazdano lice, nije mu davala optimizam. Pritiskala ga je svaka bora na licu, a njihovi rezovi su dosezali do skrivenih unutrašnjih dubina nastanjenih najčudnijim stvorenjima koje ljudsko oko nikada nije videlo.
Stavio je obe šake na lice. U trenu je storio tamu, izjednačio je sa onom skrivenom i samo na tren dozvolio osećaju krivice da preplavi telo. Bio je kriv za neostvartene snove- oduvek se smatrao suviše pametnim za učenje, izgubljenu porodicu- nije imao razumevanja za osobu pored sebe ni za stvaranje sopstvenih potomaka, teške reči koje je u svojoj jarosti izgovarao poslednjim drugovima...
Protresao je glavu, rasterao misli.
Uklučio je radio, pojačao lokalnu stanicu, dobro potegao iz poluprazne flaše i stisnutih očiju otputovao u zemlju snova. Jedino se tamo dobro osećao.
