Трстеник 2021. у 2022.

 Лепе вест изу Трстеника... објављена је песма ,,Певати" .

42. „ПЕСНИЧКА ЈЕСЕН КРАЈ МОРАВЕ“, 2021.

Зборник песа са ове манифестације

ЗАСТУПЉЕНИ АУТОРИ:

Ајтена Качар, НЕСЛАНА ШАЛА

Александар Дрндаревић Сингер, ОМОРАВСКЕ КИШЕ

Александар Ђурић, INFERNO: ДАНТЕОВИ КРУГОВИ

Александар Јањушевић, ШУМАРИЦЕ, ДАН ПОСЛЕ СМРТИ

Александар Лукић, QUELLA VITA

Александра Вујисић, ТИШИНА

Александра Жуњанин, ПЕСМА ЗА ТЕБЕ

Александра Мракић, МОЈА БАКА

Александра Стојановић, ДОМОВИНА

Ана Ђурић Марјановић, КОРАК ИСТОРИЈА - КОРАК УСПОМЕНА

Ана Сунтурлић, ***

Анастасија Шћепановић, МАТИ

Ани Стаjкова – Иванова, СУПАРНИЦА

Ани Стаjкова – Иванова, СЪПЕРНИЦА

Анита Пешић, КИША, МОЈ ВОЉЕН ИНСТРУМЕНТ

Аћим Тодоровић, ЧТЕЦ У БОГОРОДИЦИ ЉЕВИШКОЈ

Балша Рајчевић, ТРАГОВИ

Биљана Станисављевић, КАД НИЧЕ ПРОЛЕЋЕ

Божана Тренческа, ПОСЛЕ МЕНЕ

Божидар Пешев, КАДА ШЉИВА РОДИ

Борисав Трајковић, СЛУЧАЈНИ СУСРЕТ

Братимир Петровић, СТАРЕ ПЕСМЕ

Братислав Магдић, КЛЕСАР

Валентина Златановић Марковић, МОРАВСКА ТАЈНА

Вања Поповић, ПЕСМА-РЕКА

Васица Милић, БОЖУРОВИ КОСОВА ПОЉА И ЛЕВАЧКОГ БОЖУРОВА СЕЛА

^{Велимир Ралевић, ЗАПЈЕВАХ У ПОЉУ РАЖИ}

Вера Угринић Дубовац, МОЈА МЛАДОСТ

Верољуб Вукашиновић, ЋЕМАНЕ

Весна Ђукановић, ПЕВАТИ

Весна Јосиповић, ЈАНУАРСКО СУНЦЕ
Бојана Мицић, СЕТИХ СЕ...

Весна РАДОВИЋ, МИХОЉДАН

Весна Секулић, НЕ ЗНАМ ЗАШТО ЈОЈ ТО НИСАМ РЕКАО

Владан Стевановић, МОЈА ЗЕМЉО

Горан Дојчиновић, ЦРНА ЖЕНО

Горан Пилиповић, ПОЛА

Гордана Димитријевић, БОГОРОДИЦИ

Гордана Илић, УСНУЛИ ЦВЕТ ЊИВА

Горица Додеровић, КАМЕН

Данијела Максовић, ПРОЂОШЕ ТРЕНУЦИ КАД СМО ДЕЦА БИЛИ

Дарко Стевић, ТЕСНАЦ

Дејан Крсман Николић, ЗАВЕТ

Дејан Петровић, СРНА

Дејан Станисављевић Месец, ОТАЦ

Драган Величковић, ТУГА БЕЗЕМЉАША

Драган Гвозденовић, ПОНОВО СУ МЕ СТИГЛА МОЈА ЧЕТИРИ ЗИДА

Драган Маринковић Драма, САЊАМ

Драган Митић, ЉУБОСТИЊСКА РОЗЕТА – УЗ ТИХИ ПРИЗВУК ВЕЧНОСТИ

Драгана Ђурковић Тошић, ПЕСНИЧКИ ВЕЗ

Душан Мијајловић Адски, ТЕШКО (НИ)ЈЕ ЧОВЕК БИТИ

Душица Радосављевић, СРПКИЊИ

Ђурђија Перуничић, УСПОМЕНА

Елеонора Николовска, ПУТ

Емир Бајровић, САД ЈЕ КАСНО

Жаклина Манчић, ПОСЛЕ МНОГО ГОДИНА

Златица Јанковић, СУЗЕ МАЈКЕ БОЖИЈЕ

Зоран Дубовац, ЉУБОСТИЊА

Зорица Матицки, MOJA JE ПЕСМА БЕСПЛАТНА

Зорка Аврамовић Чордашевић, НЕУПАЉЕНЕ  СВИЈЕЋЕ

Иван М. Петровић, ОДЛАЗАК ПЕСНИКА

Иван Стојковић, РАЗУМНИ НАУЧНИК

Илинка Г. Вуковић, ПАРК

Ирина Станковић, САВЕСТИ ЗАТОЧЕНИК

Јасмина Димитријевић, НАШИХ СНОВА НЕМА ВИШЕ

Јелена Бабић Раденковић, ДОНЕСИ

Јелена Д. Крезовић, НЕ ЖУРИ

Јелена Јовановић, У САМО СРЦЕ ТЕ ЈЕДНОМ СТАВИХ

Јелена Карадеглија, ДОМОВИНИ

Јелена Петковић, ОТКИНИ

Јелена Сарић Цветковић, ШАПАТ ИЗ ДАВНИНА

Јелена Трајковић, СВЕТИ САВА

Јелена Тројановски Станковић, РУКЕ

Јелена Цветковић, НОЋУ НЕ ТУГУЈ

Јован Василић, ЦАРИЦА НЕБЕСКА

Јован Н. Бундало, МОЛИТВА ПОД ЛИПОМ

Јована Аксентијевић, БЛАГОСЛОВ

Јована Глиџић, ШАПАТ МОГ ЗАВИЧАЈА

Јована Симић, БОЖИЋНО ЈУТРО

Јована Цвијовић, УСНИЛА САМ ТРИ ОЛУЈЕ

Јованка Јелић, ПОНИРАЊА

Каја Панчић Миленковић, СУСРЕТ

Кемал Љеваковић, ВОДЕНИ ЦВИЈЕТ

Кристина Милутин, ПОЛЕТИ ПТИЦО, СИВИ СОКОЛЕ

Лепосава Лепа Пејовић, МАЈКА СВЕТОСАВКА И ИЗМИРИТЕЉКА

Лидија Љутовац, СВОЈИ

Лидија Радисављевић, КРАЈ

Лина Милићевић, ДЕВОЈКО ИЗ ПРОВИНЦИЈЕ

Љиљана Пантелић Новаковић, НЕКО

Љиљана Ђурђевић Стојковић, ЈОШ САМО У ПЕСМИ

Љиљана Милосављевић, ПУТУЈЕ НАМ ЉУБАВ

Љиљана Тамбурић, ЦВЕТ У КАМЕНУ ОД ПРЕДАКА МОЈИХ

Љиљана Терентић, ЉУБОСТИЊСКА ПРИНОШЕЊА

Љиљана Ћосовић Ђурић, ЈА ЋУ

Љубомир О. Вујовић, КЛЕСАРИ

Маја Радовановић, БЕГУНЦИ

Мариана Кунбар Селма, НАСТАВИ ДА ХОДАШ

Марија Алексић, СИНГИДУНУМ САГА

Марија Бајић, КРАХ ЉУБАВИ

Марија Поповић, МОЈ КРАЈ

Марија Ш. Вучковић, ХВАЛА КОШМАРИМА

Марко Пајић, ВИСОКОЛЕТАЧ

Милан Обрадовић Калај, TЕРАПИЈА

Миланка Бурић, НЕ ПЛАЧИ, АНА

Миланка Милошевић, МОСТ У ДУШИ

Миле Лисица, ЈЕСЕН

Милена Ћирковић, ГЛАС

Милица Момчиловић, ***

Милко Стојковић, СУД ЖЕЂИ

Милко Христов, ЗАШИЋУ ДУГМАД НА ЧЕЖЊУ

Милорад Мића Цветковић, ЖИВИМО У ЉУБАВИ

Милош Марјановић, МЕСТО ЗА УТЕХУ

Миодраг Чабаркапа, КОЈЕКУДЕ СРБИЈО

Мира Ракановић, УСУДИ СЕ

Мира Церовић Тасић, МИЛИ БОЖЕ, ВЕЛИКА ТИ ХВАЛА

Мирјана Станимировић Цвијановић, ЋИЛИМ МОЈЕ БАКЕ

Мирослав Јозић, ГРАЧАНИЦА

Мирослав Павловић, НАЗДРАВИ ВЕЛИКИ ВОЖДЕ

Миша Цанић, СКЕЛЕТ МРТВОГ РАТНИКА

Младен Ђурђевић, ОПРОСТИ МИ ШТО ТЕ ТРАЖИМ САДА

Момчило Јањичић Момос, РОНОСОВО МОТОВИЛО

Нада Матовић, ТРАЖИМ ТЕ

Наранџа Нена Костић, ОФЕЛИЈСКИ СИНДРОМ

Наташа Беренг, КЊИГА

Невена Милосављевић, АГАПЕ

Негослава Станојевић, ДУШУ САМ ИМАЛА

Немања Радовановић, ВИСОКОМ

Ненад Симић, САЊАМ

Никица Банић, СРЦЕ КАМЕНО

Никола Ћећез, ЈЕСЕН

Оливера Синђелић, СЛАВУЈ ПЕВА У ЛУГУ

Оливера Цветић, У БЕЗГЛАСЈУ

Рада Пауновић, КУЋА У КОЈОЈ ОДРАСТОХ

Радован Берић, АНАГРАМИ ИМЕНА

Радојка Беренг, МУШКАРАЦ

Рајка Милишић, НАЈВЕЋА ИСТИНА ЉУБАВИ

Ранко Гребовић, НАМЕТАЊЕ

Сава Мијодраг Радивојевић, ВАСКРСЛО СЛОВО

Сандра Алек, У СУТОН

Света Цакић, СВИРАЈТЕ МИ ОНУ, МОЈУ

Светлана Биорац Матић, УСУД

Силвана Лазић Алексић, ПУСТИ МЕ ДА ЋУТИМ

Синиша Милић, ПЕСНИК И ДЕТЕ

Славица Д. Дамњановић Саша, ЉУБОСТИЊА

Славко Мали, СРЕБРНА СТРЕЛА

Срба Такић, СЕЋАЊЕ КАД ЧЕЖЊУ ПРЕТВОРИ У ТУГУ

Стефан Кнежевић, ЈА НИШТА НЕМАМ

Тамара Драгић, БОРА

Тања Ајтић, ГЕНЕТИКА

Татјана Аћа, АМАНЕТ

Теодора Илић, ИЗВОР

Тијана Матић, НОЋАС

Тијана Тасић Гулић, ОЛУЈНА НОЋ

Тодор Живаљевић Велички, ПИСМО МИЛОШУ ЦРЊАНСКОМ

Томислав Димитријевић Томако, ХАРМОНИКО МОЈА
Данијела Белошевић, ДОЗВОЛИ НОЋАС

Урош Микулић, СОЛУНСКО ВАСКРСЈЕ

 

Sokobanjski odjeci

Sokobanjski odjeci  u današnjem kišnom novembarskom danu i priča koja je zaslužila drugu nagradu na ovogodišnjem konkursu Sokobanja 2022.

 

 

Vaskrsenje Milojevo

Kada se Miloje vratio iz mrtvih selo je pogodila tišina. Ljudi iz banatskog sokaka nisu mogli da veruju svojim očima.

Svake godine su obeležavali verske praznike. Poštovali su Gospoda, s nadom u Vaskrsenje su ispraćali svoje pokojnike. Tog dana pred Vaskrs posle trideset dve godine Miloje se vratio.

Vasksnut.

Svi su se u čudu pogledavali. Davno su ga, bez tela, sahranili, posuli njegov grob rakijom. O zadušnicama bi povukli dim iz zapaljene krdže, a zatim bi je za dušu pokojnika zabadali u zemlju groba bez stanara.

Nisu ga prepoznali.

Potom su u njegovim ostarelim očima videli nekadašnji sjaj koji je oduvek u njima nosio. Sigurnost prepoznavanja su ugledali u oku njegove majke, davno utonule u senke. Njena reč je bila presudna. Bio je to on. Glavom i bradom, telom i stasom, iako su mu leđa bila pogrbljena. Odela izbeljenog i košulje kakve se nisu nosile. Praznih džepova, sa čudnom torbom. Nijednog poklona nije bilo, a i reči koje su očekivali da će poteći iz njegovih stisnutih usana nisu dolazile.

Žena ga je prepoznala. Na trenutak su joj se javile vrele noći njihove mladosti, šaptaj u senci visokog bagrema na uglu ulice i šuštanje prvog jesenjeg lišća pod njihovim telima. U svojoj kosi je osetila njegovu ruku i padanje sitnog iverja po njenoj skinutoj haljini vlažnoj od kapljica njihovog znoja.

Samo na tren je dozvolila da se vreme izbriše I da ga primi ponovo pod svoje okrilje. Samo na tren.

Davno ga je oplakala i sahranila.

Između njih je stajao zid dug tri decenije koji se toliko učvrstio u temelju da nije postojala sila koja bi ga uzdrmala. Nije dozvolila da ga pređe, niti je sa njim progovorila ijednu reč ili ga pitala gde je bio i šta je tamo radio.

Namestila mu je krevet u konku.

Sve godine su prošle bez glasa od njega. Pregurala je Prvi rat, pa Drugi rat na njivama radeći pod suncem panonskim sa svoje dve ruke. Uloživši svu muku da prehrani njihovu decu, da ih izvede na put i da im njihovo parče hleba. Da pazi svekrvu i sluša bezbroj svakodnevnih optužbi na račun njegovog odlaska.

Deca su već odavno bili ljudi. Već su i svoju decu začeli. Ona u njemu nisu videla oca. Davno su dani izbrisali obrise njegovog lika, fotofrafije su požutele, a boju glasa nisu upamtila. Bili su sitni i nejki kada se otisnuo u neki za njih potpuno nepoznati daleki svet.

S očima punim tuge ih je nemo gledao, samo povremeno uočivši na njihovim licima tragove svoje mladosti. Nije u njima mogao da vidi svoju decu i ženu onako sveže kakve ih je pamtio.

Video je kuću. Samo je ona bila onakva kakvom ju je ostavio.

Bio je usamljeniji nego ikada.

Usamljeniji od napuštene i korovom zarasle njive.

Prihvatio je svoj krst davno još kad se spremao da ode… I nosio ga je teretnog, svakim danom sve teretnijeg. Doneo ga je putem suza od tamo do drvene stolice u starom hodniku svoje roditeljske kuće.

Ćutao je.

Sedeo.

Tugovao.

Nemo odgovarajući na ljubopitljive komentare povremenih posetilaca.

Nije se družio ni sa kim.

Mnogi koje je pamtio kao mladiće nisu bili među živima. Odneli su ih ratni vihori i bolesti. A on? Ne bi ni došao da ga obećana rupa u zemlji nije dozivala, da se njeni glasovi nisu valjali preko plavih talasa okeana do prostranih pampasa Argentine i vrhova Anda u koje je često onako zamagljene daljinom gledao.

Ne bi došao, da nije osetio kraj. Sedeo je tu, jeo suvi hleb svoga detinjstva i mladosti, zalivao ga vodom iz bunara u koji je davno upao i iz kog su ga poluživog izvukli. Tako opijen mislima živeo je još dva meseca u danima koji su bili obojeni neizdrživim bolom kojem nije bilo leka.

Ona ga je našla.

Jednog jutra.

Sedeo je u konku, na drvenoj stolici zagledan u daljinu. Činilo joj se da je zaspao. Opuštenih crta lica na trenutak je u njemu ugledala čoveka kog je volela svim svojim bićem, onoga kome je rodila dvoje dece, koji je znao da joj u noćima obasjanim mesečinom tiho peva i strasno šapuće.

Znala je šta joj je činiti. Kako godiI šta god, bilo. Spremiće ga.

Spustila ga je na pod hodnika.

Dok ga je svlačila, iz džepa je ispala crno-bela fotografija. Žena u lakoj haljini nogu obuvenih u sandale ju je gledala tamnim očima. Pored nje je stajalo troje dece. Ako je dobro procenila mladić od dvadesetak godina belih zuba, devojčica od petnaestak, lica ukrašenog dvema pletenicama i blistavim osmehom i dečak od desetak u kratkim pantalonama i podignutom rukom u znak pozdrava. Na poleđini je pisalo nešto nerazumljivim jezikom. Sela je pored njega bez glasa. suza. Prazna. Bez razočarenja.

Spustila je glavu u svoje dve šake krupnih prstiju s kratko posečenim noktima. Dozvolila je sebi da se vrati unazad:

-Ne mogu u vojsku. Ne mogu. Neću pucati na svoju braću. Vidiš da se rat sprema. Dugo već puškara s one strane Dunava. Dugo. Preći će i na ovu stranu, a ja moram biti protiv svoje braće. To ne mogu. Reći ću ti kako ćemo.

- Kako ću ja sa decom sama? Kako ?

- Ne brini čim se snađem, a snaći ću se, poslaću...imaćete dosta… Vratiću se čim se rat završi, a neće dugo...

- Jaoj meni, kukavnoj…

- Ne brini. Prijavio sam se kao Srbin – podanik austrougarski. Dobio sam kartu. Idem u Argentinu, preko mora, kažu dobiću i zemlje …

-Kako si platio?

- Prodao sam onu njivu ukraj Male šume…

- Od čega ću ja sa decom? Kukavče kukavni?

-Imaćeš dosta. Vedna si. Snaći ćeš se...

Na trenutak, koliko joj je bilo potrebno da udahne vazduh vratial se u sadašnjost. Jasno je čula njega da govori:

- Mislio sam da ću umreti na brodu. Putovao sam dugo sa drugom braćom. Bili smo isti. Govorili smo različitim jezicima, ali smo se razumeli. U potpalublju. Bio sam bolestan. Na korak do smrti.

- Ako neko zna šta je korak do smrti ja znam i tvoja deca.

- Povlačenje kroz ulice Buenos Airesa bez novca, bez prijatelja, bez porodice, činilo mi se da sam umro.

- Umro? Koji ti je to put da si umro?

- Onda mi se sreća nasmešila. Naš Srbin iz Like mi je pomogao. Čuo me je kako čitam Očenaš na srpskom, dok sam ležao gladan I iscepan na letvama slepe ulice. Drugog jezika nisam znao. Poveo me je sa sobom na ranč na kome je on radio. Tu sam osetio bolje dane. Znao sam da poljske poslove. Brzo sam napredovao. Stekao kuću…

-Stekao ženu i decu…

-Ženu i decu koje sam ostavio.

-Kao nas.

-Vratio sam se.

- Da, vratio si se. Jadna li je. Koliko će te čekati? Čitavu večnost? A vratiti se nećeš.

Podigla je glavu. Gledala je u ispisane reči na poleđini - adresa. Otići će kod učitelja. On će to. Deci reći neće. Naka napiše samo :

Umro je Miloje.

Posle kratkog Vaskrsenja mrtav se vratio mrtvima. Kroz selo je još neko vreme kružila priča kako je tamo gde je bio ostavio veliko imanje, kako bi trebalo da idu tamo i da traže svoje, kako je ludo što dopuštaju da sve to propadne, da njegova muka nestane. Pričalo se, prepričavalo, a onda je sve malo pomalo palo u zaborav.

Za učešće

 

Jesen na Moravici

Za pesmu Glasnik

Zaborav

Brojala je 

Jutra i večeri

Iz dana u noć

Pogleda uprtog  u iščekivanje,

Zov nepoznatog sveta.

 

Brojala je 

Svoje i tuđe dane

Kroz maglena jutra 

Neprospavane noći 

Snene zore .

Brojala je bela jutra

Nedostižne lađe

Drhtave prazne ruke

Žaljenje kroz vlažne oči 

Ukradene reči.

Brojala je

Tražeći zaborav.

Ilustracija : Zid plača

,,Ako ih bude bilo"

Tik iznad neuzoranih njiva prostrla se magla. Na pojedinim mestima nije bila ona
prava, gusta i hladna, već nekako titrava  i delimično providna. Varala je oko upereno u nju. Terala je oko na drugačije puteve, na neprelažene granice i nedodirnute  svetove. Činila je sve da um shvati da je živa, da diše i da ima moći. Prostor između nje i tla iz koga su štrčale stabljike za čudo još uvek zelenog suncokreta, onog neizniklog pre letnje suše, a probuđenog neposredno pre miholjskog leta. Tu u tom delu vrveo je život. Svi stanovnici koje je noć plašila su se u tom ranom jutranjem času osmelile, dobile neku neobjašnjivu  snagu i hrabrost da se otisnu i prkose hordama noćnih predatora. 

Da su oči imale uši kao što nisu čule bi pesmu i razgovor umnih poljskih miševa, sudske rasprave odbačenih pasa koje ljudi zovu lutalicama i pesmu otetih zelenih mačjih očiju  udruženu sa suzama njihovih zaboravljenih majki. 

Jasno su se čuli uzdasi i žal za izgubljenom humanosti onih koji su se zvali ljudima. Odjednom se iz magle uzdiglo stvorenje. Zadrhtao je i utihnuo život ispod maglenog pokrivača. Raširila se magla poput bogatih draperja na prozorima. Jarilo se pojavio u svojoj veličini i lepoti.  Bosonog na predivnom snežnobelom konju okićen sitnim cvetovima  prolećnih ljubičica i prvih kadifica(čudo,  jer je jesen) i gotovo nečujnim glasom koji se itekako čuo, čak toliko da ga je par očiju razaznao:,, Zaboraviću ljude, neću se pojaviti na proleće. Darovaću smo stanovnike livada i šuma. Ako ih bude bilo."

Kako se magla spustila , tako je nečujno svojom nevidljivom stazom, nestala. Ostala je samo gorčina i tišina prostrta preko glave poslednjeg rascvetalog suncokreta. Plakao je glave okrenute prema istoku.

Ilustracija-  Slika na svili.

Zahvalna

U blagoj večeri 

kada se nad gradom 

nadviju prvi oblaci obojeni 

bukovim mirisom

listam  potrošeni dan.

 

U lakom letu se kroz izmaglicu 

smenjuju sanjivi  osmesi 

a zaboravljeni likovi brišu tragove.

 

Zahvalna 

duboko dišem prohladni vazduh  

i grabim noć.

,,Možda bezgrešan" u Kulturnom centru Kikinda

 U društvu prijateljskih lica u Kikindi je u petak 14.10.2022. godine održano

U divnom društvu

Sve počinje od iskre, malog tračka svetlosti u mračnim dubinama iza i ispred nas.. Taj maleni tračak dobija oblik, i postepeno postaje sasvim jasan. Ima oblik davno izgubljene tuge ili zaboravljene sreće. Sadrži u sebi prošlost, sadašnjost i budućnost. Najbolje je što posle toga misao dobija punoću, oblikuje se, traži da bude zapisana.

Pretvori se u reč, rečenicu, one se u čarobnoj igri pretvore u stihove, ovi opet narastu do pesme.

Pesma je deo života.

Udisaj.

Dah na mrazu.

Kosa na povetarcu.

Dugo su nastajali stihovi ove knjige. Čekali su priliku da stanu pred čitaoce.

Zahvaljujem Kreativnoj radionici Balkan na štampanju ove Zbirke.

Zahvaljujem svojoj porodici i prijateljima na podršci.

Jelena Milošev

Zahvaljujem Nožica Tanji  na toplom prijemu i prisustvu promociji, mojim gostima Jeleni Milošev profesoru srpskog jezika i književnosti i Brkin Miodragu predsedniku Književnog kluba ,,Duško Trifunović " iz Kikinde. 

 

 

 

 

MOŽDA BEZGREŠAN 

Miodrag Brkin

Ako bi se čovek u kap pretvorio
Kroz oblake bi leteo
Zemlju darovao
Cveću miris otimao.
Suncu prkosio
U krugu staze  ostavljao.

Ako bi se čovek u udah pretvorio

Zdravlje bi nosio
Nebo  tragove bele ostavljao
Plesao, pratio korake vekova.

Ako bi se čovek u zraksvetla pretvorio
Sa Sunca bi ponosit kretao
Svemir osvajao
Biljke milovao
U zeleno se pretvarao.

Kada bi se čovek u zrno peska pretvorio
Plažama bi ponizni sluga bio
Morskim talasima  se igrao
Mnoge korake bi pratio
Pustiljskim noćima pevao
U svanuće dane milovao.

Bio bi bolji
Dobrodušniji
Možda bezgrešan.

Miodrag Brkin  je začinio veče sviranjem na gitari i recitovanjem svoje i poezije iz

zbirke ,,Možda brzgrešan" .

T si 

Ti si plik za moj mozak
Ti si jedač moje džigerice- bele i crne
Ti si nemoguća misija!
Ti si kamen na mojoj duši!
Ti si zastoj srca!
Ti si nezasita zmija otrovnica!
Ti si karakondžula najcrnjih snova!
Ti si žulj na  nozi!
Ti si pucavac otrovnih strela!
Ti si glad!
Ti si žeđ!
Ti si pokvarena ploča!
Ti si neobuzdana reč!
Ti si baba roga moga detinjstva!
Ti si talog od kafe!
Ti si kratak živac!
Ti si pečurka posle kiše!
Ti si mrak oluje!
Ti si grmljavina!
Ti si stoglava aždaja!
Ti si storuka morska neman!

Ti si nominativ!
Ti si genitiv!
Ti si dativ!
Ti si akuzativ, vokativ, instrumental i lokativ!
Ti si padež  nad padežom!

Ti si gonič robova!
Ti si kurkućica!
Ti si crna širma!
Ti si Bordžija!
Ti si Kleopatra!
Ti si Nefertiti!Ti si crna širma!

Ti si…
Ti si moja i samo moja! 

 

Sa gospođom Tanjom i gostima

Viđenje zbirke kroz  pero Jelene Milošev: 

PROMOCIJA KNjIGE MOŽDA BEZGREŠAN VESNE ĐUKANOVIĆ

KIKINDA, 14.10.2022.

„U oluji i buri kraj nedaća svih,
uz teške gubitke i tugu kletu,
biti prirodan, nasmejan i tih,
najveća je umetnost na svetu.“
(Sergej Jesenjin)

Kao da su ovi stihovi polazna tačka svih stihova Vesne Đukanović. Sve kreće,
teče i vraća se prirodi, njenim zvucima, njenoj prijatnosti, njenoj tišini. Lirski
subjekat kao da umetnost proživljava u prirodi, traga za svojim prostranstvom, a njena pesma, koja je oličenje lepote prirode, kao da još čeka da bude rođena. U pesmi „Poleteću“ prostor lirskog subjekta je negde između neba i oblaka. Ona ima krila koja obećavaju, koja štite, i i imaju vanvremenske i vanljudske moći. Da li je to ona ili anđeo čuvar, ne nazire se očigledan odraz njegov. I njen glas postaje ćutanje ili prećutkivanje, u pesmi „Trag“, a on je, kako kaže pesnikinja, „glas utihle ptice“.
Lirski subjekat je uvek u letu, na nebu, iznad panonskog tla i blata, iznad reka
ili mora, iznad grana ili trava. Sve se dešava u visinama gde je plavetnilo, gde je
lakoća i gde se teži svetlosti.
Nema ničeg mračnog u slikama zbirke Možda bezgrešan. Mračno i teško ostaje
iza, u sećanjima i slikama iz prošlosti, koje su istovremeno i prozračne panorame,
isprepletene nitima i svetlošću oproštaja, toplinom zaborava. Čak i retorska pitanja u pesmi „Kuda odlaze“, koja stvaraju dileme o smislu života i ljudskoj prolaznosti, ne stvaraju težinu, nego neminovnost sa kojom se lirski subjekat miri. Puno dobronamernih ideja i empatičnosti provejava kroz stihove Vesne Đukanović, a u pesmi „Da mogu“ dominira briga za svet i spas čoveka i prirode.

*

Poetika knjige Možda bezgrešan veoma je duboka i do sitnih detalja osmišljena.
Poetska svest, koja treperi kroz zbirku, veoma je senzitivna i reaguje na najtananije detalje oko sebe, kako unutrašnje, tako i spoljašnje. Pesme je teško svrstati samo u deskriptivne, ili samo u misaone, one se opiru ukalupljivanju. Pisane slobodnim stihom, granaju se iz početne misli, kao izvora, u mnoštvo pravaca, da bi na kraju uvirale u poentu pesme. Teme kojima je lirski subjekat zaokupljen su velike za čoveka jer dotiču suštinska pitanja egzistencije, stanja čovekovog duha, njegove emotivne dileme, s tim što se suštine otkrivaju tek nakon razvijanja kompozicije.

Zanimljivo je kako slike prirode ili vidokruga povlače sa sobom misli i emocije
koje otkrivaju sloj po sloj, govore nešto teško izrecivo, a snažno osetno. Naša
pesnikinja u nekoliko pesama zbirke ispisuje zavet: da neće nikada odustati od reči i igre sa njima. Predanost poeziji, iako je zahtevala veliku snagu, višestruko se
isplatila.
Rezultat su pesme koje ukazuju na detalje koje mi, kao prolaznici, užurbani i
okrenuti sebi, ne bismo uočili. Ali kada nas stihovi Vesne Đukanović navedu da
zastanemo i uvidimo šta je sve u našem okruženju, šta sve jedan život u sebe može da sažme, osetimo se pomalo i postiđeni, a sa druge strane postajemo poneseni i bivamo pažljiviji posmatrači i doprinosimo bogatstvu sopstvenog postojanja.
Česti motivi Vesninih pesama su motivi prirode: vetar, oblaci, voda, trava,
nebo. Nebesko plavetnilo boji atmosferu više pesama zbirke, daje joj lakoću, vedrinu i prostor za nesputanost i slobodu. Plavo je višestruki simbol: simbol vere i
ispunjenosti, produhovljenosti koja podrazumeva prisustvo vrlina i kvaliteta, simbol radosti do koje se može dopreti introspekcijom i ljubavlju.
Jedan tematski sloj zbirke vezan je za prošlost lirskog subjekta, dok se drugi
tematski sloj kreće oko refleksija o životu, njegovoj konačnosti, ograničenjima, ali i
njegovoj lepoti i čaroliji. Sveukupan utisak koji ostaje nakon čitanja je utisak punoće, tinjajuće radosti iznikle iz bezgraničnog optimizma i humanističkih ideja. Toplina kojom stihovi zrače razgrće sve sivilo i uklanja težine kojima su ljudi skloni.
Priznaćemo, danas napisati takve stihove predstavlja veliki izazov na koji mogu da
odgovore samo oni koji imaju talenat za reči.
Nemoguće je o zbirci Možda bezgrešan reći sve, niti dovoljno. Ona je kao
čarobni kovčežić u kom svako može pronaći neko blago za sebe. Zahvalni smo pesnikinji na daru koji nam nesebično daje, na prilici da pronađemo u njima deo sebe i pokrenemo se na otkrivanja koja su nam svima bitna za lični razvoj.

Jelena Milošev

Suma od 3200 dinara koja je skupljena na promociji je upalćena  za  lečenje dečaka Damjana Ugrenovića.

160-6000001468184-73.

BUDI HUMAN.

Pletem

 PLETEM

Gornjačka kupola

Gledam: Gornjak se beli u kosi zelenih šuma

Ogleda u bistroj vodi reke svoje

I ispeltenim stihovima Desankinim.


Opčinjena pletem, pletem

Reči od glasova, dane od časova,

Godine od snova.


Pletem, pletem misli neizgovorene

U tajnosti krilima darovane

Svilom neba obavijene.


Pletem, pletem korake svoje

Tihohodom šumom gornjačkom.

Verom i nadom hodočasnom poniznom.


Pletem, pletem molitvu

Belu čistu miropomazanu

Plamenom sveće umivenu.


Molitveni glas Gornjak prima

zidovima svojim belim, šumama svojim zelenim

monahinjama svojim smernim.



Dodirnuta dahom nebeskim

Ispovedam grehe svoje, oprost molim

Prenosi se glas do visina Gospodnjih.


Hukom reke idem dalje

tamjan miriše i osmeh prijateljski

Pletem, pletem, pletem…



 

ПЛЕТЕМ

Гледам: Горњак се бели у коси зелених шума

Огледа у бистрој води реке своје

И испелтеним стиховима Десанкиним.

Опчињена плетем, плетем

Речи од гласова, дане од часова,

Године од снова.

Плетем, плетем мисли неизговорене

У тајности крилима дароване

Свилом неба обавијене.

Плетем, плетем кораке своје

Тихоходом шумом горњачком.

Вером и надом ходочасном понизном.

Плетем, плетем молитву

Белу чисту миропомазану

Пламеном свеће умивену.

Молитвени глас Горњак прима

зидовима својим белим, шумама својим зеленим

монахињама својим смерним.

Додирнута дахом небеским

Исповедам грехе своје, опрост молим

Преноси се глас до висина Господњих.

Хуком реке идем даље

тамјан мирише и осмех пријатељски

Плетем, плетем, плетем…

Glasnik

 

Kada dođe dan da moje oči izgube sjaj

Moje usne ostanu bez reči

A sećanja zaborave puteve mojih dana

Zaustavi dah.

Poslaću ti ljubav 

Brzinom misli pohvataj tragove

Stavi ih u unutrašnji džep kaputa

Zakiti grančicom trešnjinog cveta.

 

Ćuti pod krilom ždrala

I prikupi korake iz parka prolećnog.

Moja kosa i nestašni  pramen u trenu izlazećeg sunca

Neka tog dana opet zaigraju u oku tvom.

 

Poljska ševa prečiste duše

Će ti pevati mojim glasom

Nataložena tuga će nestati u trenu

Mirno ću utonuti u san.