Pamtim...
Bila je oniska, obučena u crno bez obzira na
godišnje doba. Često sam je u stopu pratila, ispitivala,
posmatrala ustaljene radnje koje su se same obavljale. Sećam je se
kao starice sede kose skrivene ispod marame koju su krasile sitne
crvene ružice obogaćene pokojim zelenim listićem. Ispod nje se
krila glava s busenom kose upletene u pletenicu,ona u punđu. Imala
je sitne piskave oči iz kojih su sevale varnice prema svima koji su
remetili njen mir. Komšije su je počele izbegavati. Ostala sam joj
ja. Njena prva unuka. Volela sam trenutke kada bi se umorna i
opuštenog tela spuštala u stolicu naslonjenu na zid starog konka.
Tada se od stisnutog vrapca pretvarala u belog goluba. Poletela bi na
krilima svojih dana, do svoje mladosti. Nije ispuštala glasove.
Govorio je njen let, a ja sam pokušavala da ga uhvatim. Posle
povratka usledio je monolog :
,,A . Ti si. Jesi li zapamtila šta sam kazala?
Pamti! Pamti! Neću još dugo biti tu da ti govorim.
- Znaš li ti, skrivena u senci starog oraha,
zapovesti po kojima treba živeti? Ne znaš! Zelena si kao jed, kao
trava u proleće, kao stablo tek posađenog paradajza koji treba još
dugo negovati i okopavati, a slomi se čim malo vetra zasvira kroz
baštu. Zelena kao ja u svojoj mladosti. Ne veruj čoveku što lepo
govori, taj samo bleji, kako tebi tako i drugima, naročito namazanim
namigušama i kerušama otrgnutim s lanca. Nemoj biti bez lanca.
Lanac je dobar. Steže i zadržava, ali je tu da opominje. Imala sam
i lanac i ruku, ali luda, zagledala se u onog: lep, prav, s očima
neba ravničarskog , s usnama majkih raspuklih bulki. Zaneo me je
svojim dlanovima i dahom pokošenih livada. Nisam ni stasala, rodila
sam troje dece, ako i neka sam, bar imam tebe... No došao je dan
kada se okrenuo, pošao za nekom šarenijom suknjom, beljom bluzom i
neuprljanim rukama bez okorelih žuljeva od lupanja po korovu
banatskih njiva. Posle su mi ruke bile još žuljevitije,, koža još
ispucalija, a maramu nisam više slkidala. Jesi li čula, nemoj
verovati...tako lepa, tako bistra, tako mirisna, spokojna kao tiho
letnje jutro...
Ne veruj ni ženama. Veliko je zlo u njima.
Zavidne, zlobne. Reči upakovanih u svilene maramice s izvezenim
monogramom. Drugarice? Kakve drugarice, sama si poput usamljenog
drveta ukraj njive pod kojima kopači traže spas od letnje vrućine
i tvrde okorele crnice. Ne veruj. Tražiće ti i otimati, praviti
smicalice koje ćeš i prepoznati i nećeš, češće nećeš, jer
ćeš slepa od očiju verovati u ono što hoćeš, a ne u ono koje
jeste. E moja ti, jadna li si s očima boje neba. Kad bolje pogledam
iste su kao njegove. Možda si zato tu. Ne veruj ni deci. Deca su
mila i draga, ali pokleknu, povedu se za daljinama, poslom, danima
obojenim lepšim bojama, povedu se za novim zemljama i nekim boljim i
lepšim životom. Veruj sasvim je svejedno muško ili žensko , oba
će otići, napustiti te ma koliko ih budeš volela...Kad bolje
razmislim ne veruj nikome i ne gledaj ljudima u oči. Mogu te ureći,
odvesti te na pogrešnu stranu, pustiti te da se suočavaš sa
strahotama belog sveta i nekim drugačijim navikama. Šta će ti bilo
šta kad sve imaš ovde...”
Odavno je nema. Ja? Brojim već šestu deceniju.
Sama sam. Udavala se nisam, Dece nemam.
Ni druga, ni druge, samo mi u letnjim večerima
komšijskle mačke s visokih krovova pevaju svoje pesme, a daljine se
bele.
Ilustracija slika na svili.
.JPG)
