петак, 24. јун 2016.

Komšiluk, kajsija, smućkaj pa prosipaj

Igra svetlosti po razgranatoj krošnji stare kajsije.
 Bezbroj tankih listova u stalnom gurkanju. Preletali su jedan preko drugoga, upijali su i odbijali svetlost, čineći sve da im bude udobno. Radovali su se Suncu. Njegova toplota im ni najmanje nije smetala. Jednostavno su uživali. Njihovu savršenu igru remetili su dosadni vrapci i još dosadnije mačke, koji su se gledali na pristojnoj razdaljini. Svako od njih je živeo svoj život. Nezavisno jedni od drugih i samo povremeno se prepličući  i gradeći međusobno gusto isprepletanu mrežu baš kao da su je pleli najkrupniji paukovi  iz komšiluka.
E,  komšiluk!
Ni vrapci, ni mačke, a ni paukovi nisu mogli da pariraju onima četvrtim, ljudima. Tu  je tek bilo raznolikosti. Ipak imali su i nešto  zajedničko. Prolazeći pored kuće svi su zagledali u gustu krošnju i njene još nedozrele plodove. To je ono što ih je vezivalo i što ih je držalo na okupu.  Svi su voleli slatki ukus kajsije.
U blaga predvečerja i još blaže večeri družili su se. Razlike u karakterima  su ih terale na druženja na različitim mestima. Neko ispred svoje, a neko ispred tuđe kuće.
Međusobno su  se trudili da održe poštovanje. Bilo je tu udatih sa muževima, udovica, sredovečnih parova malo, mladih parova još manje i na sreću najmanje porodičnih vremešnih ljudi  spremnih da kritikuju vrlinu i manu  drugih , a da sopstvenu grešnost  stave u drugi plan.
Udate sa muževima i udovice su se družile najviše. Za njih je dan bio dug. Kućni poslovi su se završavali ranije , pa je vremena bilo više nego dovoljno. Nekada su se iz daleka mogle nazreti varnice koje su iskričavo iskakale iz njihovih prividno ljubaznih razgovora. Ukoliko su bile dve, na dnevnom redu je bila ona treća, ukoliko su bile sve tri, bile su toliko slatke da su zaboravljale na magično privlačnu moć kajsijinog ploda. Prenule su se tek kada bi im na maloj keramičkoj tacni   vlasnica bujnog drveta  ponudila najranije sazrele žuto narandžaste kajsije. Tada bi nastajala rasprava o tome koja najbolje kuva pekmez , na koji način se najbolje održi jarko narandžasta boja, o količini potrebnog šećera...
 Drama je nastajala kada je u društvo stigla  treća sredovečna, svojom pričom o pekmezu ali i najnovijim naučnim dostignućima   veštačke oplodnje. (Rezak zvuk glasa sredovečne je odjekivao ulicom, dopirao je daleko do uha sredovečne nedruželjubive, koja je na sreću delila kajsije.) Šarolika slika obojena obiljem smeha.
Sredovečni su se malo družili. Bili su podeljeni na levu i desnu stranu ulice. Povremeno su se mešali. Tada bi sve odisalo humorom i prisećajem na neka druga bolja vremena. Bilo je tu svetlih trenutaka podstaknutih veseljem, ali i onih tužnih, na ispraćajima. Najčešće su bili udaljeni nepremostivim barijerama suprotnih razmišljanja i različitim  životnim vrednostima.  Levo i desno, iako  nerazdvojno, nikada spojeno. Povezano jedino prolećnim mirisom kuvanja kajsije.
Mladi parovi i deca su gledala svoja posla.  Predali su se brzom načinu života, uživali su na sebi svojstven način i nisu se ničim ni oduševljavali, niti su se nekome zamerali. Trudili su se da tu i tamo uberu krišom pokoji nedozreli zelenkasto žuti plod.
Dva sredovečna čudaka su se držala po strani, živeli su svoje male živote, trudili se da uživaju u dugim šetnjama i svom četvoronožnom prijatelju. Voleli su druženja sa prijateljima i prvim komšijama kuće do njih. Voleli su kolače sa pekmezom od kajsija, naročito bi isticali lepotu žerboa.
Najinteresantniji u ulici je Vremešni. Nekada je zauzimao visoko mesto na listi dečijih idola. Znao je jedini za Lazaricu da pali vatru. Umeo je da se šali i priča neke smešne priče sa dosta polagivanja. Onda je to zaboravio. Postao je zajedljiv i ogorčen starac uvek spreman na gorku opasku. Morao je biti mirođija.
Vremšni je komentarisao sve.  Tuđu mršavost, i tuđu debljinu i tuđu decu, i životinje. Nikome ništa nije praštao, merio je ljude svojim merama koje se nikako nisu odnosile na njega. Voli sve
vrste kolača i voli kajsije, ali one koje dozrevaju na drvetu u njegovom dvorištu ne daje nikome! Onako usput tvrdi da su njegove najbolje i najslađe.

Gde sam ja u toj priči?

3 коментара:

  1. Аутор је уклонио коментар.

    ОдговориИзбриши
  2. Кајсија ове године није било у овом крају...

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Ovde taman koliko treba...Možeš na prvi žerbo koji ću da napravim.
      Hvala, šaljem pozdrav sa mirisom i ukusom kajsije!

      Избриши

Dragi prijatelji ukoliko imate komentar na pročitani post slobodno napišite.Hvala!