четвртак, 21. јул 2016.

Saga o jednoj...

Letnji vetar je do mene doneo glas da sam ušla u neku priču. Ne znam čime sam to zaslužila. Možda svojom nesebičnošću ili svojom tišinom?
Stara sam.
Za svoju vrstu sam stara.
Davno se u mene udahnuo život.  Neko dete je mene kao košticu, posle pojedenog slatkog žutog mesa dugo istraživao. Dečje ulepljene ruke su obrisale košticu o ivicu kratkih pantalona. Dopao mu se moj zagonetan oblik i bockavi vrh koji se skrivao sve dok se ne skine sva slast ploda. Dete me je dugo čuvalo u svom džepu. Veče je donelo umor i san. Debeljuškasti prsti su me pre ulaska u mali lavor za kupanje izbacili iz skrovišta. Upala sam u toplu suvu zemlju.
Koliko sam spavala ne znam. Onda je došlo lagano golicanje. Probudila sam se.
Poželela sam svetlost.
Poželela sam igru vetra i miris kiše.
Poželela sam...i potrudila sam se da ostvarim željeno.
Smenjivale su se toplote i hladnoće. Bila sam vitka i tanka. Bila sam raspevana na povetarcu. Bila sam pokorna na oluji. Bila sam upašena od snage  severca. Tada sam zatvarala  oči i tiho se, u sebi,  molila majci prirodi da osvane neki bolji dan.
 Moje godine i ljudske godine nisu iste. Mnogo sam starija od ljudi. Mnogo. Znam da me nisu voleli zbog mojih plodova, ma koliko da ih je bilo. Bilo je godina da ih je bilo više, bilo je godina da ih je bilo manje. Bilo je svega. Bilo ih je i ove godine. Voleli su me zbog guste krošnje i bogatstva hladovine koju sam u večernjim satima bacala na njihovu malu terasu.
Volela sam da slušam njihove razgovore. Volela sam da čujem reči hvale za moje  srcaste listove. Volela sam i stari bicikl koji je ponekad bio naslonjem na moje stablo. Volela sam lavež psa i brzo penjanje mačaka po meni. Volela sam život...
Onda je usred leta neka providna izmaglica pala na moj list, na moje grane, na moje stablo.  Temepratura je naglo  pala. Nisam bila spremna za to. Protresla sam se od najviše grančice do n
ajdubljeg korena.  Sa mnom je počelo neko čudno dešavanje. Dugo nisam mogla da prepoznam šta je to. Dugo, dok mi se misao sama nije usadila u moje drvenasto saznanje.
To je gašenje života. To je odlazak  životne snage.  To je lagano pripremanje za večiti san.
Borila sam se. Prvo su opali sitni listovi, već potrošeni, izgoreli od letnje vreline. Onda je počeo sunovrat. Gašenje. Snagu sam ostavila za poslednje reči, za kratku sagu moga života. Sada više lišća ima na travi nego na granama. Još koji dan i zauvek će svetlost nestati za mene. Još nekoliko dana i svetlost će umesto na mojim granama biti na zemlji. Otići ću negde.
Gde?
Ne znam.
Nikada nisam mnogo rađala. U stvari rađala sam taman toliko koliko da drugi budu zadovoljni. Tek onako malo, da se proba moj plod. Ipak znam da su bili zadovoljni. Voleli su me. Radujem se što će me spominjati kada,  dok svoju pesmu ispeva zimski vetar, osećaju slast džema moga ploda. Pomenuće me svakog puta kada im zalogaj kolača donese ukus leta i moga biljnog mesa.
Onda će doći potpuni zaborav. Nestaću potpuno, pridružiću se svim nestalim od početka stvaranja sveta.  Možda ćemo se svi naći na obećanom mestu, možda ćemo biti isti, možda ćemo donositi lepotu i mir jedni drugima. Možda ili će sve kao u pesmi postati dim i pepeo.

4 коментара:

  1. Poželela sam svetlost.
    Poželela sam igru vetra i miris kiše.

    Настави у овом ритму, Весна!
    Поздрави!
    Веселинка

    ОдговориИзбриши
  2. Одговори
    1. Jedan život...
      Nemam reči kojima bih izrazila svoju zahvalnost za Tvoju dobrotu koju mi nesebično daruješ.
      Želim Ti sve dobro!

      Избриши

Dragi prijatelji ukoliko imate komentar na pročitani post slobodno napišite.Hvala!